Iako su se poslednjih godina priredbe na kojima se priziva „srpski svet“, žali za velikom Srbijom i sanja o ujedinjenju svih Srba u jednu državu postale gotovo redovna pojava, na njima se, uz hvalospeve „svim srpskim zemljama“, kako to naše nazovipatriote vole da kažu, retko šta, ili gotovo ništa, ne može čuti o Republici Srpskoj Krajini, tom „pijemontu srpstva“, kako su ga svojevremeno nazivali, tom „novom Kosovu“, koje je izgleda ostalo zaboravljeno i od strane onih koji su ga tada politički nadahnjivali, ali i od svojih stanovnika, koji su platili najvišu cenu postojanja ove paradržavne tvorevine, bilo životima svojih najmilijih, bilo time što su odande prognani, pobegli ili isterani.
Možda je to i zbog toga što ovim svečanostima prisustvuju i u njima učestvuju zvaničnici „svih srpskih zemalja“. Od Aleksandra Vučića do Milorada Dodika, od Ane Brnabić do Željke Cvijanović. Jedino nema predstavnika Republike Srpske Krajine, koji su, reklo bi se, opravdano odsutni. Naime, celokupno rukovodstvo te srpske paradržave osuđeno je ili optuženo za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Prvi predsednik Republike Srpske Krajine i njen poslednji premijer Milan Babić ubio se u zatvoru 2006. godine. Ubio se nakon što je za ratne zločine osuđen na 13 godina robije. Babić je priznao krivicu, zamolio za oprost braću Hrvate i stavio se na raspolaganje sudu. Trebalo je da svedoči protiv Slobodana Miloševića i Momčila Krajišnika. Nije svedočio. Drugi predsednik Republike Srpske Krajine Goran Hadžić umro je 2016. od tumora na mozgu. Pred Haškim tribunalom mu je suđeno za zločine protiv čovečnosti. Nije dočekao kraj suđenja. Treći i poslednji predsednik Republike Srpske Krajine Milan Martić nije se ubio, iako mu je 4. avgusta 1995. godine, dok su hrvatski vojnici u „Oluji“ hrlili ka Krajini, tadašnji vožd svih Srba, Slobodan Milošević, poručio: „Ubij se, Martiću!“ Martić je osuđen na 35 godina zatvora za ratne zločine na području Republike Srpske Krajine. Kaznu izdržava u zatvoru u Estoniji.
I tako je Republika Srpska Krajina nestala iz narativa zvaničnika koji su na velikosrpskim priredbama govorili o srpskim zemljama i žalili za velikom Srbijom. Nisu je pomenuli ni jedan jedini put. Sve dok je u naš zvanični narativ nije vratio ministar odbrane Republike Srbije i predsednik SNS Miloš Vučević, koji je na svojim zvaničnim profilima na društvenim mrežama objavio samopromotivni spot u kom pozira uz zastavu Republike Srpske Krajine, koja predstavlja velikosrpsku agresiju na Hrvatsku 1991. godine, uz reči „danas sviće neka nova zora, budi se neko novo vreme“. Uspostavljanje RSK i tadašnja „balvan revolucija“ predstavljale su početak ratnih strahota na ovim prostorima, ratnih pokliča, zapaljivih govora o srpskim zemljama, svim Srbima u jednoj državi, zatim kolona izbeglica, razorenih gradova i sela, desetina hiljada mrtvih i stotina hiljada proteranih. Baš kao što su tada pobunili narod, digli ga na oružje i uveli u rat uz velika obećanja o tome kako će ih štititi, gledali kako taj narod strada dok su sebi obezbeđivali rezervne položaje u vidu kuća po Beogradu, Novom Sadu i širom Srbije, baš kao što ni reč nisu rekli kad se na Krajinu sručila „Oluja“, baš tako i sada ministar vojske govori o srpskim zemljama, zavičaju i vekovnim zavetima. Jasno je da cenu prošli put nisu platili oni koji su huškali na rat. Oni nikad i ne plate.
NE PROPUSTITE
