EU je pod opsadom. Dolazak stotina hiljada izbeglica iz Iraka, Avganistana, i Sirije je testirao princip zajedničke granice. Tekuća finansijska kriza u Grčkoj je ugrozila jedinstvenu valutu. Velika Britanija će uskoro održati referendum o izasku iz EU. Čini se da su šane za opstanak EU sa jednom zajedničkom granicom, jedinstvenom valutom, i stabilnim člantvom manje nego ikada ranije.
Evropski federalisti odbacuju ove probleme opisujući ih kao dečje bolesti. Oni smataju da je stvaranje EU neverovatno ambiciozan posao u hodu, ukorenjen u viziji Evrope koja se suprodstavlja duboko ukorenjenom shvatanju suvereniteta i državnosti. Žan Mone, koga mnogi smatraju tvorcem EU, je posle Drugog svetskog rata napisao: "Neće biti mira u Evropi ukoliko se države rekonstituišu na osnovu nacionalnog suvereniteta.Zemlje Evrope su premale da garantuju svojim narodima neophodni prosperitet i društveni razvoj. Evropska država mora da bude federacija".
Moneova unija će se graditi kroz saradnju i zajedničko tržište, da bi na kraju ličila na "Sjedinjene Evropske Države", izraz koji je kasnije prihvatio Vinston Čerčil da opiše svoju viziju najbolje moguće budućnosti Evrope . Pitanje je da li ta vizija može da izdrži udarce koji su počeli da padaju na EU od kako je finansijska kriza počela 2008. godine.
Kada je usvojen evro, 1999. godine, mnogi su izrazili zabrinutost da će monetarna unija sprečavati zemlje da pravilno reaguju na finansijsku krizu jer su izgubile mogućnost da devalviraju svoje valute, što mnogi ekonomisti prihvataju kao najbolji odgovor na takvu situaciju. Ali je politička logika jedinstva kroz zajedničku valutu pobedila sumnje, a pristalice jedinstvene valute su tvrdile da će kriza biti spriečena poštovanjem niza pravila iz Mastrihta koji će sprečiti zemlje da nagomilaju preveliki dug.
“Navijači” evra su primili veliki udarac širenjem finansijske krize iz iz SAD, a najviše su bili pogođeni Grčka, Irska, Italija, Portugalija i Španija, što je razultiralo programima štednje posle pregovora svake vlade sa tzv. trojkom-Evropskom centralnom bankom, Evropskom komisijom i MMF-om.
Ove programe su analitičari različito ocenili. Jedna grupa smatra da će kriza ojačati jedinstvo Evrope, poput politikologa Ketlin Mak Namare, koja smatra da su, uprkos krizi ideje evropske solidarnosti, države članice EU obezbedile približno bilion evra da bi valutu održale na površini i obezbedile finansijsku stabilnost članica evrozone. EU je takođe stvorila nove institucije da bi pomogle da zemlje članice reaguju na krize: Mehanizam evropske stabilnosti; novi fiskalni ugovor i Evropsku bankarsku uniju, trenutno u izgradnji. Mak namara smatra da je snaga Evropske centralne banke povećana što je čini "najefikasnijim i aktivnim učesnikom u krizi evrozone", do se evropski lideri sastaju sve češće"
Manje optimističko tumačenje krize je da je EU, daleko od toga da se izvuče zajedno, već da je podeljena po sredini. Južnoevropske zemlje, uključujući Grčku, Italiju i Španiju, krive EU za kaznene mere štednje koje su ostavile milione bez posla. U međuvremenu, severne zemlje, poput Nemačke, Holandije i Velike Britanije, se žale da EU nije dovoljno stroga prema visoko zaduženim državama članica; neki zvaničnici u tim zemljama, uključujući i nemačkog ministra finansija Volfganga Šojblea su otvoreno pozvaoli Grčku da izađe iz monetarne unije. (Izbeglička krize je pokazala sličnu podelu.)
U ovom trenutku, smatrati da institucije Unije mogu da povedu EU ka jačoj integraciji zahteva mnogo optimizma. Verovatnija perspektiva je postojanje mnogo frakcija, podeljena Unija, udaljena od vizije svojih osnivača i prvaka.
Manje čvrsta Unija
Katlin Mak Namara vidi odgovor EU na finansijsku krizu kao dokaz uspešne integracije Unije. Prema njoj, takva reakcija bi bila nemoguća da nije bilo "decenijama spore akumulacije svakodnevnih simbola i prakse" koji su stvorili zajedničke institucije i prakse i izgradili evropski način tumačenja sveta.
Sledeća faza u stvaranju federativne Evrope neće biti laka, priznaje Mak Namara,koja tvrdi da će to zahtevati veću demokratsku zastupljenost, veće učešće građana, kao i veći kvalitet debate. "EU je potrebna otvorenija kritika i direktan razgovor o njenoj politici injenim liderima", piše Mak Namara, koja tvrdi da se takva promena već događa, i daje primer izbora za predsednika Evropske komisije i izbora za Evropski parlament 2014. godine.
Ovi izbori su međutim doneli rekordan broj glasova desničarskim antievropskim partijama, a u svetlu teške politike smanjenja javne potrošnje širom Evrope, ovakvi rezultati nisu iznenađujući. Štednja znači manje radnih mesta, manje penzije, manje pristupačne zdravstvene zaštite, manje budžete za obrazovanje i smanjivanje troškova lokalnih službi. Ljudi osećaju krizu i plaše se. U međuvremenu, je podrška za populističke i nacionalističke partije porasla, a podrška EU opala. Između 2007. i 2013. godine, ankete Pew Research Center-a pokazuju da je pozitivan rejting EU opao u Španiji za 34 procentnih poena, 21 procenat u Francuskoj, i 20 u Italiji.
Stav javnog mnjenja prema EU je nedavno poboljšan, ali ne mnogo, i 52 odstoa nketiranihu sedam zemalja ima pozitivan stav pema EU. Prema seriji istraživanja Eurobarometra, u maju 2015. bio je samo 41 odsto Evropljana koji kažu da imaju pozitivnu sliku o EU (39 posto u novembru 2014. godine). 40 odsto građana veruje institucijama EU, a njih 40 odsto oseća da se njihov glas računa.
Nejasno je, međutim, da li ovaj trend ima mnogo veze sa novim institucijama koje je EU stvorila u svetlu krize. Nove institucije mogu izgledati obećavajuće, ali detalji otkrivaju njihove značajne slabosti.
Budućnost Evrope
Evropska unija je do sada preživela krizu, ali je malo verovatno da če postati složna i čvrsto vezana superdržava. Tri druga scenarija izgledaju verovatnije. Uspon lokalizma, regionalizma, pa čak i separatizma (svedoci smo obnovljene snage škotskih nacionalista i katalonskih separatista) ukazuje na to da mnogi Evropljani žude za više samoopredeljenja. Jedan od načina nakoji bi EU mogla na to da odgovori je pre dozvola, nego blokiranje, pojave malih nezavisnih nacija koja bi mogle imati bliže veze sa Briselom, kao oblik oslobođenja od sadašnjih nacionalnih prestonica. Takva budućnost bi se sigurno uklopila u viziju politički aktivnije, participativne Evrope.
Ova mogućnost je odbačena nakon ratnih godina kao recept za sukobe i nestabilnost. Mone je razvio koncept evropske federacije kao branu od pretnji raznih nacionalizama i regionalizama. U stvarnosti, međutim, rast u EU je tekao ruku pod ruku sa zahtevima za autonomijom unutar nje. Zaista, EU je sama učinila takve zahteve prihvatljivim: Škoti bi verovatno videli da je ideja otcepljenja od Velike Britanije daleko manje atraktivna da ne postoji EU kojoj bi nezavisna Škotska mogla da se pridruži. Problem za EU je ukoliko prihvati Škotsku kao člana, sledeći mogu da budu Baski i Katalonci i drugi, što otvara lavinu secesionizma.To nije nešto što će velike sile u EU dozvoliti.
Druga mogućnost je da u budućnosti vidimo jačanje nemačke de fakto hegemonije u EU. Uticaj i ekonomska moć
Francuske i Italije su u padu, Velika Britanija nije članica evrozone, pa Nemačka postaje sve moćnija kao jezgro EU. Nemačko rukovodstvo vodi evropske integracije napred, obezbeđuje sredstva kako bi se osiguralo da EU uspe, čak iako rešenost drugih država članica slabi. Ipak, za mnoge države, kriza evrozone je manja opasnost od nekontrolisanog nemačkog uticaja. "Evropska unija se pretvorila u nedemokratsku Evropu pod nemačkom dominacijom”, rekao je nedavno britnanski parlamentarac Bil Keš.
Kao rezultat toga, zemlje članice su postale manje zainteresovane za evropsku federaciju, čak i ako nastavljaju da poštuju pravila i propise EU. A siromašnije, manje nacije razumljivo strahuju od Unije čija će stabilnost zavisiti od uzdržanosti nemačke kancelarke.
Treće, budućnost Evrope zavisi od promene demografske slike kontinenta. U suštini, niske stope nataliteta i starenje populacije su stvorili potrebu za imigrantskom radnom snagom. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj i Evropska komisija su 2014. Izvestile da će se radno sposobno stanovništvo Evrope smanjiti za 7,5 miliona između 2013. i 2020. godine, a u scenariju nulte imigracije, taj broj može biti i do 11.7 miliona.
Kontinent pati od nedostatka kvalifikovane radne snage a mora da se globalno takmiči za talente. U međuvremenu, Evropa je preplavljena brojem azilanata i izbeglica bez presedana, i brzo postaje jedan od demografski najraznovrsnijih regiona u svetu. Nemačka sada ima treći najveći broj imigranata, a više od 16 miliona od njenih 81 miliona građana su stranog ili imIgrantskog porekla. Velika Britanija ima drugi najveći broj imigranata u EU posle Nemačke. Pošto će i druge evropske ekonomije nastaviti da rastu, takođe će rasti i njihova potražnja za stranim radnicima. Drugačije rečeno, Evropa će postati poput Sjedinjenih Država, jer će imigracija biti nezaustavljiva (geopolitički) i neophodna (demografski i ekonomski). To može olakšati dalje evropske integracije kako stari nacionalni identiteti postaju sve više porozni. Zemlje koje traže socijalnu koheziju se mogu okrenuti ka širem evropskom identitetu. U kratkom roku, međutim, upravo to daje mogućnost za rast opozicije imigraciji i daljim evropskim integracijama.
Najverovatnija budućnost EU je saradnja pod nemačkim vođstvom. Da li se od ovoga treba bojati će u velikoj meri zavisiti od domaće politike u Nemačkoj, kao i od spremnosti većih evropskih igrača da zadrže Nemačku usmerenu (i ograničenu) na uzajamnu koristi. Na duži rok, politika unutar Nemačke (i svih drugih evropskih naroda) će se promeniti zbog izmena stanovništva. Raznovrsnija Evropa će promeniti politiku u svakoj zemlji, što na kraju može olakšati veću integraciju.
Ideja evropske federacije je obećala mir u Evropi i globalni uticaj izvan njenih granica. Ali Evropa nije na putu ka toj budućnosti. Kriza evrozone je udarila u temelje evropske integracije. Evropske zemlje su uspešno sarađivale tokom proteklih šest decenija i verovatno će nastaviti da to rade, pod kišobranom Njemačke hegemonije.
Paradoksalno, stalno jačanje rukovodstva Nemačke istovremeno olakšava saradnju i odbija dalju integraciju. Rezultat će biti Evropa koja nastavlja da koristi, ali ne može da u potpunosti iskoristi, svoj kolektivni politički i ekonomski značaj u svetu.
