„Ovo je mašina za pravljenje novca“, kaže vlasnik radionice Kari Bakr kada ga pitamo o trgovini uvezenim automobilskim delovima. Ovaj 59-godišnjak iz kurdistanskog dela Iraka govori o tome kako je biznis s delovima u kurdskoj metropoli Erbilu doneo ogromno bogatstvo za oko dvestotinak lokalnih porodica. „Zarada je ogromna. Da imam partnera s kapitalom, i ja bih se uputio u Evropu i skupljao delove“, kaže Bakr.
Za sada Bakr samo ugrađuje uvezene delove u automobile nemačkih marki koje popravlja u svojoj radionici u delu Erbila koji se naziva „Car Quarter“ – Automobilska četvrt. Tokom skoro dve decenije života u Danskoj Bakr se specijalizovao za popravke Mercedesa.
Ovde u Erbilu većina mušterija prvo pita za polovne delove. Nove delove ne može svako da priušti, a polovni su dvostruko jeftiniji. „Kineske kopije koje staju samo četvrtinu cene novih originala kupuju oni koji si ne mogu da priušte ništa drugo“, kaže Bakr.
Iračani vole automobile i svako ko ih može priuštiti poseduje najmanje jedan. Mnoge porodice imaju po nekoliko vozila u dvorištu. Ali održavanje je skupo, a mnogi nisu spremni da mnogo ulažu u porpravke. Zato su polovni delovi i tako omiljeni.
A izbor delova je veliki. „Motori, prenos, klima uređaji, limarija i posebno osovine, jer su nam putevi u lošem stanju“, nabraja Bakr najtraženiju robu.
„Delovi dolaze u kontejnerima, ali kontrola kvaliteta pre toga nema. Carina samo proverava ne nalaze li se među delovima i celi automobili“, kaže Bakr. S obzirom da nema kontrole, ugrađivanje polovnih delova je često lutrija. Ali, kako dodaje Bakr, oni su u svakom slučaju bolji od novih kineskih.
Jedna od prodavaonica delova nalazi se odmah iza ugla i ovde Umed Abdelaziz uglavnom prodaje delove za Tojote, jednu od najpopularnijih marki u Iraku. Jednom ili dva puta godišnje Umed odlazi u Dubai kako bi kupio delove uvezene iz SAD ili Kanade.
„Izaberemo koje delove želimo i onda nam ih na licu mesta skinu s automobila“, kaže. I on potvrđuje da kupci radije ugrađuju originalne polovne delove nego nove kineske. „Kvalitet je mnogo bolji“, kaže trgovac.
Delovi do Iraka dolaze preko dve rute: Dubaija i Irana ili preko Turske odakle dolaze delovi iz Evrope. Carine evropske delove čine skupljima od onih iz SAD uprkos većoj udaljenosti.
Abdelaziz kaže za sebe da je samo jedan od malih dilera. „Tri četvrtine delova dolazi od nekoliko velikih riba koje uvoze u kontejnerima. A mi ostali kupujemo od njih“, kaže Abdelaziz.
Omar Said Ahmed je jedan od tih „velikih igrača“ iako se to na prvi pogled ne bi moglo reći. Said nudi kafu nakon podnevne molitve u svojoj skormnoj kancelariji Automobilskoj četvrti. „Šta mislite kolika je šansa da vaš novi Mercedes nakon totalne štete završi upravo ovde? Ja bih rekao: gotovo 100 odsto“, kaže.
Godišnje se na polovnim delovima obrne preko 3,5 milijarde evra. Radi se naravno o procenama jer iračka trgovina se još uvek zasniva na gotovini. Erbil je postao glavni distribucioni centar odakle delovi odlaze dalje u Bagdad, Mosul ili Basru.
Said svakog meseca uveze dva kontejnera s rezervnim delovima u vrednosti od milion dolara. Njegov profit po kontejneru iznosi oko 30.000 dolara. Pre rata sa takozvanom Islamskom državom, koji je blokirao iračku privredu, Ahmed je uvozio i do šest kontejnera mesečno. Potražnja je još uvek velika, roba se prodaje brzo. „Ponekad kompletna roba odmah ide za Bagdad“, kaže Ahmed.
Said se hvali da su njegovi delovi „najčišći“ na tržištu. Što znači da nisu oštećeni. Sada delovi uglavnom dolaze iz SAD i Kanade nakon loših iskustava s „evropskom vezom“. „Nemam poverenja u trgovce iz Evrope. Nekad su mi slali motore bez elektronike što ih je činilo bezvrednim. I oni koji su me varali su uvek bili Kurdi“, žali se Said koji kaže da je manjak kontrole i dobra zarada u ovu branšu privukla mnoge prevarante.
On sada polaže sve karte na prekoatlantsku rutu iako kontejneru treba mnogo duže da dođe do Iraka. Drugi razlog su i pouzdaniji partneri. „U SAD radim s Jermenima muslimanske veroispovesti. Nikada se nismo sreli ali imamo poverenja jedni u druge. Koji put on u rukama ima mojih dva do tri miliona dolara. U njega imam potpuno poverenje“, hvali Said neimenovanog trgovca.
On nije samo biznismen nego i veliki ljubitelj automobila. Sada polako ispituje teren za oldtajmere. Iako iračke vlasti ne dopuštaju uvoz automobila starijih od godinu dana, kolekcionari pronalaze načina da dođu do traženih modela. Sada im trebaju i delovi.
„Mazda, Opel, BMW, 1988. do 1992. godišta… možda znate nekog ko bi radio sa mnom“, kaže Said s vizit-kartom u ruci. Uvek u potrazi za dobrim dilom.
Kurir.rs/DW
Foto: Screenshot
NE PROPUSTITE
