Započela sam karijeru "pokrivajući" sukobe. Počevši sa 26 godina, našla sam se na mestima kao što su Kosovo, Angola, Gaza, Avganistan i Kašmir. Moj razlog za odlazak bio je dokumentovanje brutalnosti.
Mislila sam da su najmoćnije priče one vođene nasiljem i razaranjem. Iako se značaj da se baci svetlo na ljudske sukobe ne sme minimalizovati, fokusiranje samo na to pretvorilo je moj svet u horor, napisala je novinarka i fotograf Ejmi Vitali u svom autorskom tekstu za "Nacionalnu Geografiju".
Ali postepeno, dok sam "pokrivala" sukob za sukobom, postalo mi je jasno da i novinari imaju obavezu da rasvetle stvari koje nas ujedinju kao ljudska bića. Ako odlučimo da potražimo ono što nas deli, to ćemo i pronaći. Ako odlučimo da nađemo ono što nas spaja, pronaćićemo i to.
Te godine u ratnim zonama dovele su me do epifanije: Priče o ljudima su takođe priče o prirodi. Ako kopate dovoljno duboko videćete da se iza gotovo svakog ljudskog sukoba nalazi narušena veza između ljudi i sveta prirode.
Te su istine postale lični putokazi kada sam srela Sudana, severnog belog nosoroga, ispostaviće se kasnije, poslednjeg mužjaka svoje vrste.
Sudana sam prvi put videla 2009. godine u zoološkom vrtu u Češkoj. Sećam se tačnog trenutka. Okružen snegom u svom kućištu od opeke i gvožđa, Sudan je učio kako da uđe u džinovsku kutiju koja će ga odvesti gotovo 4.000 milja južno do Kenije. Kretao se polako, oprezno.
Bio je nežan, nezgrapan, kao da nije sa ovog sveta. Znala sam da se nalazim u prisustvu drevnog bića (fosilni ostaci govore da je loza stara preko 50 miliona godina), čija je vrsta lutala većim delom našeg sveta.
Tog zimskog dana, Sudan je bio jedan od samo osam severnih belih nosoroga koji su ostali živi na planeti. Pre jednog veka u Africi je bilo stotine hiljada nosoroga. Početkom osamdesetih godina prošlog veka lov na ovu vrstu je sveo broj na oko 19.000 jedinki.
Rog nosoroga je sastava poput naših noktiju i nema nikakvih lekovitih moći, a ipak ljudi širom sveta ih cene kao lek protiv groznice, impotencije i drugih bolesti.
Kad sam srela Sudana, preostali severni beli nosorozi bili su svi u zoološkim vrtovima, bezbedni od krivolovaca... Ali mogućnosti za njihovu reprodukciju su bile ograničene.
Napravljen je odvažan plan za prebacivanje četiri nosoroga u Keniju. Nadali su se da će nosoroge podstaći vazduh, voda, hrana i staništa njihovih predaka. Produžetkom vrste povećao bi se broj jedinki u Africi.
Kada sam prvi put čula za ovaj plan, zvučao mi je kao neka priča za decu. Ali brzo sam shvatila da je ovo očajnički, poslednji napor da se spasi vrsta. Mnogi su naporno radili na tome da ova priča postane moguća. U hladnoj decembarskoj noći četiri nosoroga napustila su zoološki vrt u Češkoj i krenuli u Kenije.
Kako smo došli do tačke kada su takve očajničke mere bile neophodne?
Iznenađujuće je da je potražnja za rogom nosoroga zasnovana na praznoverju uzrokovala uništenje cele jedne vrste. Ali ohrabruje činjenica da su se različite grupe ljudi okupile u pokušaju da se spasi nešto jedinstveno i dragoceno... Nešto što, ako bi jednom bilo izgubljeno, bilo bi izgubljeno zauvek.
Susret sa Sudanom u Češkoj promenio je putanju mog života. Danas se moj rad ne fokusira samo na ljudske sudbine. Umesto toga, pričam priče o prirodi i, radeći to, pričam o našem domu, našoj budućnosti i međuzavisnosti čitavog života.
Devet godina nakon toga sam primila poziv da hitno dođem u Keniju. Sudan je imao 45. godina i bio je veoma star za svoju vrstu.
Živeo je dug život, ali sada umire.
Poslednjih godina ponovo se sreo sa pašnjacima svojih predaka, doduše uvek u društvu naoružanih stražara kako bi ga sačuvali od lovokradica. I postao je poput filmske zvezde - u narodu su ga zvali „najpoželjnijim neženjom na svetu“.
Sudanova smrt nije bila neočekivana, a ipak je odjeknula samo tako.
Kada sam stigla, bio je okružen ljudima koji su ga voleli i štitili. Džozef Vačira, jedan od njegovih predanih čuvara, hteo je da ga još jednom počeše iza uha. Sudan je nagnuo svoju tešku glavu ka njemu. I tada sam fotografisala dva stara prijatelja, poslednji put zajedno.
Ti poslednji trenuci su bili tihi - kiša je padala, čuo se glas ptice i
prigušena tuga ljudi koji su brinuli o njemu.
Ovi čuvari provode više vremena štiteći severne bele nosoroge nego što provode sa svojom decom.
Gledajući kako stvorenje umire, poslednje od svoje vrste, je nešto što se nadam da nikada više u životu neću videti. Bilo je to kao da gledam smrt svih nas.
Severni beli nosorozi možda neće preživeti ljudsku pohlepu, ali postoji mali tračak nade.
Danas su na svetu ostale samo dve ženke, ali postoje planovi da pokušaju veštačku oplodnju.
Ovo za mene nije samo priča. Upravo smo svedoci izumiranja, i to tokom naše straže. Krivolov ne usporava. Ako se ovako nastavi moguće je da će sve vrste nosoroga izumreti tokom našeg života.
Uklanjanje vrste koja u prirodi predstavlja ključni kamen ima ogroman uticaj na ekosistem i na sve nas. Ovi divovi su deo složenog sveta stvaranog milionima godina, a njihov opstanak isprepleten je s našim vlastitim. Bez nosoroga i slonova i drugih divljih životinja izgubićemo maštu, izgubićemo čuda...
Tek kada sebe sagledamo kao deo prirode, tada shvatamo da je spašavanje prirode zapravo spašavanje nas samih.
Sudan me je tome naučio.
Kurir.rs/NationalGeographic/Priredio: P.L.
NE PROPUSTITE
