Ova priča počinje 4. novembra 1979. godine na ulicama prestonice Irana. Tačno 10 meseci od bekstva iranskog Šaha Mohameda Reze Pahlavija iz Irana i povratka imama Ajatolaha Homeina na vlast bio je odličan povod da više hiljada studenata uz pratnju revolucionarnih gardista - Pasdarana (čuvara revolucije) krene u protestnu šetnju do ambasade Sjedinjenih Država, kako bi zahtevali od Vašingtona da izruči Mohameda Rezu Pahlavija da mu se sudi u Iranu.
Ulice su bile preplavljene masom mladih ljudi koji su uzvikivali parole protiv SAD i predsednika Džejmsa (Džimi) Kartera. Naime, od dolaska Homeinija na čelo Irana odnosi dve zemlje su bili zategnuti, međutim eskalacija je tek sledila. Nekoliko stotina čuvara ambasade nije bilo dovoljno da obuzda masu koja je krenula da kidiše na kapiju i ogradu. Pritisak je rastao iz minuta u minut i već je bilo očigledno da kreće upad. Prema iranskim procenama bilo je oko 500 studenata, a prema zapadnim izvorima oko 2.000 njih je probilo kapiju i upalo u ambasadu. Pripadnici Marinskog korpusa, koji čuvaju američke ambasade širom sveta nisu uspeli da zaštite službenike niti da odbrane glavnu zgradu kompleksa. U ovom upadu zarobljena su 53 službenika ambasade i zaplenjena velika količina dokumenta i papira koje su ugledali svetlo dana veoma brzo i gde je ambasada prikazana kao špijunsko leglo.
Uprkos tome da se je ajatolah Homeini ogradio od ovog upada, sve je bilo jasno kada je par dana kasnije izrazio javnu podršku studentima koji su okupirali ambasadu i držali službenike za taoce. Homeini je posebno Sjedinjenim Državama zamerio to što su teško obolelom šahu Mohamedu Rezi Pahlaviju i njegovoj porodici odobrili azil. Karter je oštro odgovorio Homeiniju na zahtev u čemu ga je podržala i američka javnost koja nije nimalo naklono gledala na uspostavljanje islamskog režima u državi koja je pored Izraela, važila za najtesniju saveznicu SAD na Bliskom istoku.
Karter je na zauzimanje ambasade odgovorio oštrim sankcijama, ali i pregovorima sa Iranom preko treće strane kako bi se taoci oslobodili. Kako je javnost postajala sve nervoznija zahtevala se i vojna akcija, samo je ostalo pitanje kako?
Da stvar bude gora taoci su se nalazili duboko u teritoriji Irana. Operacija je izgledala skoro kao fantazija. Zadatak planiranja poveren je pukovniku Čarlsu Bekvitu osnivaču i komandantu specijalne jedinice “ Delta“. Mnogo decenija kasnije isplivala je informacija da su SAD vojno planiranje započele nekoliko dana posle upada u ambasadu, ali je zbog zapletenosti i veoma velikog rizika važila kao krajnje rešenje, dok je data inicijativa pregovorima.
Planiranje operacije
Već na samom početku bilo je sasvim jasno da će akcija spasavanja talaca biti na neprijateljskoj teritoriji i da će u nju biti potrebno uključiti različite jedinice američke vojske od avijacije, preko mornarice i korpusa mornaričke pešadije do specijalaca. Plan operacije “ Orlova kandža“ je bio jednostavan i drzak, a istovremeno nosio je veoma visoki rizik. Najveći problem planera bio je vremenska i prostorna usklađenost jednica koje će učestvovati.
Jednice koje će učestvovati u operaciji bilo je prvo potrebno prikupiti. Pripadnici odreda Delta bi sa transportnim avionima C-141 Starlifter iz SAD preko Nemačke i Egipta najpre leteli do aerodroma Masirah u Omanu. Tamo bi se prekrcali u transportne avione C-130 Herkules i onda preleteli Omanski zaliv, ušli u iranski vazdušni prostor i doleteli sa juga. Ključnu ulogu u operaciji imao je nužni aerodrom nazvan “ Desert one“ u pustinji 490 kilometara jugoistočno od Teherana. Na ovaj aerodrom sletelo bi 6 transportnih C-130 herkules sa tri borbene grupe i tri sa gorivom za helikoptere, sa kojima bi 30 sati posle sletanja pridružila i grupa helikoptera koji bi doleteli sa nosača aviona USS Nimitz (CVN-69). Uprkos tome da je prislini aerodrom bio pored sporednog puta u sred pustinje za njegovo obezbeđenje bila je angažovana posebna borbena grupa.
Borbene grupe bi iz “ Desert one“ poleteli sa helikopterima prema Teheranu gde bi se iskrcali i stupili u kontakt sa agentima CIA. Zatim bi helikopterima odleteli 25 kilometara severno od iranske prestonicem, sakrili se tokom dana i čekali rezultate spasilačke akcije.
U večernjim časovima narednog dana od počinjanja akcije borbene grupe u pratnji agenata CIA, vozača kamiona i lokalnih vodiča i prevodioca sa 12 teretnih vozila odvezlo bi se prema Teheranu kako bi izveli spasilačku akciju, koja bi počela sat pre ponoći. Paralelno sa akcijom spasavanja tekla bi i akcija spasavanja u Ministarstvu spoljnih poslova, gde su bila tri taoca, a zadatak bi izvela borbena grupa od 13 specijalaca. Posle likvidacije iranskih stražara i oslobađanja taoca usledila bi njihova evakuacija uz pomoć helikoptera. Tokom akcije u Teheranu Rendžeri bi zauzeli aerodrom Manzarieh koji se nalazi 56 kilometara južno od iranske prestonice, što bi omogućilo da sleti nekoliko C-141 starlifter, sa kojima bi se zajedno taoci, američki specijalci i piloti transportnih helikoptera evakuisali. Transportne helikoptere bi bilo potrebno zbog potrošenog goriva ostaviti u Iranu, ali ih prethodno treba uništiti.
Operacija je imala i svoju obaveštajnu komponentu, koja je realizovana, znatno pre u cilju prikupljanja relevantnih informacija o lokaciji gde su taoci i čuvari.
Zbog toga CIA je poslala u Iran svoj najbolje operativce. Prvi agenti u Teheran stigli su već decembra 1979. Njih je vodio obaveštajac pod imenom“ Bob“, koji je govorio više jezika i dugo vremena proveo u južnoj Evropi. Međutim upadljivo je bilo da on nije govorio farsi jezikom sa kojim se priča u Iranu. Bob je u Teheranu ostao nekoliko nedelja, a zatim odlazio u Atinu ili Rim gde je referisao o prikupljenim informacijama o taocima. Bobu se posle poslednjeg povratka iz Rima priključio i jedan bogati Iranac koji je s njim doputovao u Teheran, a koji je prethodno CIA ponudio svoje usluge i kontakte.
Dok je Bob prikupljao informacije iz pepela je podizao lokalnu obaveštajnu zajednicu, Iranac je počeo da priprema teren za spasilačku misiju. Od lokalnih preprodavaca nabavio je 5 kamiona i dva kamioneta, koji bi trebali da služe za prevoz specijalca. Iznajmio je magacin gde su vozila bila skirvena i kupio građevinski materijal koji je trebao da služi kao maska u zadnjem delu kamiona dok prevoze komandose do ambasade.. Iako su se logističke pripreme zahuktale, na obaveštajnom planu došlo je do zastoja. Naime, niko od lokanih agenata nije mogao da dobije pouzdanu informaciju da li su taoci kako se verovalo i dalje u ambasadi ili su prebačeni na neku tajnu lokaciju.
Tokom Bobovog referisanja prisustvovao je i sam pukovnik Bekvit, koje je izrazio oštre sumnje u informacije američkog obaveštajca. On je tad navodno rekao da nema nameru da upadne u ambasadu i svesno žrtvuje svoje ljude, ako taoci nisu tamo. Tad je ponuđeno da više pripadnika Delte bude upućeno u Teheran kao istureni osmatrači, ali je CIA taj plan glatko odbila. Tad je isplivao čudesno na površinu Dik Medous, prosečni obaveštajac, koji je pre toga 30 godina proveo u armiji. Medous je službovao u Portugalu gde se nije baš proslavio. U njegovom dosjeu je stajalo da slabo razrađuje svoj identitet, ima slabe i veoma loše veze, nije dovoljno uvežban za obaveštajni rad, čak nije mogao da nauči ni portugalski, pa je povučen, sa terena. Medous je tražio da on bude poslat u Teheran, pa je čak izrazio i pretnju da će samoinicijativno otići u Iran. Direktor CIA Tarner je prihvatio njegovu ideju, douše nevoljno. Medousu je naređeno da se predstavi kao Irac, biznismen koji je došao da sarađuje sa Iranom.
Ubacivanje drugih Amerikanaca u Teheran je nastavljeno, sada su to bili vojni obaveštajci, pripadnici Zelenih beretki i to dva oficira iranskog porekla, koji su imali zadatak da budu Medousovi šoferi, pošto je on preuzeo vođenje obaveštajne pripreme operacije u Teheranu. Za to vreme u SAD među iranskom dijasporom koja je podržavala Šaha regrutovani su doborovoljci koji će biti vodiči specijalcima u Iranu.
Za to vreme Medous je po svaku cenu želeo da plan operacije bude realizovan do sitinih detalja. Više puta je izviđao lokaciju “ Pustinja jedan i dva“, proveravao je učestalost železničkog saobraćaja pored baze kako ne bi uticalo na izvođenje misije. Proučavao je alternativne saobraćajnice u Teheranu i kako najbliže vozilima sa komandosima i taocima da se izvuku. Čak je automobilom prošao trasu od baze “ Pustinja dva“ do ambasade SAD u Teheranu simulirajući brzinu kamiona kako bi izračunao vreme. Takođe pešice je obilazio Teheran beležeći svaku promenu na trasi kojom će se pešice kretati komandosi, kao i moguće zamke. Obišao je i magacin u kome su bila skirvena vozila, ali i napušteni rudnik soli kod Garamšara tražeći svaku poterncijalnu opasnost koja je možda promakla.
Vojni deo operacije
Pukovnik Bekvit zamislio je da se vojni deo operacije “ Orlova kandža“ sastoji iz dva dela: Kopnenog elementa inače najbrojnijeg i vazdušnog.
Kopneni element činili su odred “ Delta“ oko 53 specijalca, koji su imali zadatak, spasavanje i evakuacija taoca iz zauzete ambasade SAD.
Odred “ Delta“ bio je sastavljen iz tri borbene grupe: crvena (RE) koju je činilo 40 pripadnika; plava (BE) 13 pripadnika i rezervna bela (WE); Borbena grupa za upad u Ministastvo spoljnih poslova Irana. Za ovu akciju angažovano je 13 specijalaca koji su imali zadatak da izvuku tri taoca; Borbena grupa za kontrolu puta 12 pripadnika sastavljena od specijalaca odreda Delta i Rendžera. Njihov zadatak je bio kontrola uzletišta i baze “ Pustinja jedan“; vozači i prevodioci, njih ukupno 12 koju su se isključivo bavili prevozom i pomoći tokom izvođenja akcije; Iranski saradnici 2 pripadnika, koji su trebali da pruže pomoć tokom akcije spasavanja taoca u Teheranu; Agenti vojne obaveštajne službe DIA 4 pripadnika ubačeni u Teheran ranije, a trebali su da budu vodiči; Grupa za obezbeđenje aerodroma Manzarieh koju su činili Rendžeri oko 100 pripadnika, koji su imali zadatak direktna kontrola aerodroma za poletanje i sletanje transportnih aviona, kojima će biti taoci evakuisani i Komande združenih namenskih snaga COMJTF (Comander Joint Task Force) sa štabom u Wadi Kena -Egipat, a po oslobađanju taoci su trebali biti prebačeni na aerodrom u Omanu.
Vazdušni element Operacije “ Orlova kandža“
Činili su transportni avioni i helikopteri. Od transpirtnih aviona u Operaciji “ Orlova Kandža angažovano je: 3 MC -130 Herkules za prevoz tri borbene grupe ( crvene, plave i bele); 3 MC-130 Herkules koji su bili namenjeni snabdevanju helikoptera gorivom, 4 AC-130 leteće topovnjače čiji zadatak je bio neposredna vatrena podrška specijalcima tokom akcije, 3 C-141 Starlifter za prevoz specijalaca po obavljenoj akciji i 3 C-130 Herkules za prevoz specijalaca.
Pored transportnih aviona važan element u ovoj operaciji bili su helikopteri. Naime planeri su odlučili da se angažuje 8 helikoptera RH-53 D Sea Stalion, sa kojih je skinuta oprema za protivminsku borbu. Razlozi zašto je izabran RH-53D umesto verzije RH-53C ležali su u tome što je Iran raspolagao sa 6 helikoptera RH-53D, pa su američki helikopteri u slučaju potrebe mogli da izigravaju iranske helikoptere, zbog toga su sa dva helikoptera skinute američke vojne oznake. Verziju RH-53D bilo je lakše smestiti na nosač aviona zbog mogućnosti skalpanja krakova glavnog rotora i nosača repnog rotora, na kraju ako bi se radi izvođenja akcije povukao veći broj helikoptera RH-53C sa redovnih zadataka javili bi se probelmi oko bezbednosti misije. Sa motora su bili skinuti EAPS filteri s čime je bio smanjen aerodinamički otpor i povećana snaga motora za tri odsto s čime je povećan i dolet.
Plan operacije je bio sledeći: osam helikoptera RH-53D poleteli bi sa nosača aviona USS Nimitz do napuštenog iranskog aerodroma odaljenog 200 NM od Teherana ( baza kodnog imena Pustinja jedan, gde bi im se pridružili transportni avioni C-130 Herkules. Posle popune gorivom i ukrcavanja pripadnika specijalnih jedinica helikopteri bi poleteli do tačke označene kao “ Pustinja dva“, planinsko područje u blizini Teherana odakle bi krenula akcija spasavanja taoca.
Operacija “ Orlova kandža“ od nade do debakla
Operacija “ Orlova kandža započela je u 19.30 časova 24. aprila 1980 kada je sa nosača aviona USS Nimitz (CVN 69) koji se nalazio usidren na 92 kilometra južno od iranske obale, poletelo osam helikoptera RH-53D. Helikopteri su po poletanju let nastavili u dve grupe po četiri helikoptera, koji su leteli na visini od 30 metara. Sve letelice su poletele prema utvrđenom rasporedu. Činilo se da je sve u redu, međutim prve komplikaciju počele su posle dva sata. Neposredno posle sletanja transportnog aviona C-130 u kome se nalazio pukovnik Čarls Bekvit i borbena grupa za kontrolu u bazu “ Pustinja jedan“, sa juga su se iznenada pojavila dva automobila i to baš na sporednom putu. Prvo vozilo koje je bila cistrena puna goriva, specijalci su uništili raketnim bacačem, međutim vozač kada je ugledao vojnike i avion uspeo je da iskoči iz kamiona i umakne u drugo vozilo, koje je okrenulo i pobeglo. Za to vreme u bazu “ Pustinja jedan“ počeli su da sleću i ostali transportni avioni puni goriva za helikoptere koji su se očekivali. Naime, helikopteri su bili ključni deo ove operacije.
Međutim ni sa helikopterima stanje nije bilo sjajno. Naime posle dva i po sata leta, posada helikoptera broj 4 prijavila je prisilno spuštanje usled gubitka pritiska na glavnom rotoru. Posle sletanja posada je uništila sve poverljive dokumente i opremu u helikopteru i ukrcala se u letelicu broj 8. Sat vremena posle ovog incidenta deo helikoptera upao je u iznenadnu peščanu oluju. Zbog čega posada helikoptera RH-53D odlučuje da se vrati na nosač aviona kada je otkazala navigacija. Helikopteru broj 2 otkazala je sekunadrna hidraulična pumpa i on je uspeo nekako da se domogne baze “ Pustinja jedan“ i prinudno sleti. Preostalih šest helikoptera je nastavilo svoj let kroz peščanu oluju i stigli su bez problema do prve tačke i baze “ Pustinja jedan“ sa skoro sat vremena zakašnjenja gde su ugledali sve transportne avione, koji su sat pre helikoptera bili na ugovorenom mestu.
Posade helikoptera koje su preživele dve peščane oluje, kontuzovani i umorni krenuli su u popunu gorivom. Za to vreme borbene grupe su se pripremale za ukrcavanje u helikoptere užurbano jer se kasnilo skoro 90 minuta. Zbog problema sa hidraulikom iz upotrebe je izbačen još jedan helikopter. Da stvar bude gora uopšte među rezervnim delovima za letelice nije bilo hidraulike, tako da su od 6 preostalo ispravno samo 5 helikoptera. Posle razgovora satelitskim telefonom sa komandantom Združenih namenskih snaga COMJTF general-majorom Džejmsom Vaugtom, koji se nalazio u Egiptu, naređeno je pukovniku Bekvitu da se misija nastavi iako je za njenu uspešnu realizaciju bilo potrebno minimum 6 ispravnih helikoptera, a oni su imali 5 na raspolaganju.
U 2 sata i 48 minuta dolazi do tragedije koja je zapečatila operaciju “ Orlova kandža“. Naime tokom punjenja goriva u letu jedan od helikoptera RH-53D elisama udara u avio cisternu C-130 i dolazi do stravične eksplozije. U nesreći je umrlo pet članova posade i tri marinca iz helikoptera. Delovi aviona i helikoptera padaju na zemlju i iz upotrebe izbacuju još tri helikoptera brojeva 1, 4, 8, koji su takođe morali da budu napušteni.
Akcija je propala a pukovnik Bekvit naređuje momentalnu evakuaciju i napuštanje Irana. Preostale letelice poleću posle samo 30 minuta i time se završava operacija “ Orlova kandža“.
Epilog katastrofe je bilo 8 mrtvih i gro uništene i ostavljene tehnike. Mesecima posle ovog debakla usledila je analiza i istraga zašto je operacija propala. Komisija koja je formirana zaključila je da je operacija “ Orlova kandža“ propala zbog toga jer je zakazala tehnika, a ne ljudi. Ono u čemu je ljudski element pogrešio, bili su pre svega piloti, koji su napravili ozbiljan propust, a koji je mogao života da košta američke agente u Teheranu. Naime, Iranci su u preostalim helikopterima koji nisu bili uništeni pronašli su tajne mape, liste pozivnih znakova i spiskove radio frekvencija. Da stvar bude gora na jednoj od karti bio je ucrtano mesto magacina koji je iznajmio Medous gde su čekali kamioni da prevezu specijalce. Međutim od hvatanja kompletnu američku špijunsku mrežu spasla je tromost iranske policije i nepoverenje na relaciji gardisti -policajci.
Kasnije se saznalo da Medous je kada je krenula operacija imao prekid veze satelitskim telefonom sa komandom u Egiptu zbog peščane oluje. Medous se vratio narednog dana u Teheran. Kada je primetio prve gardiste u svojoj ulici momentalno je nestao. Uspeo je da se sredi na tajnoj lokaciji, upristoji i dva dana kasnije u večernjim časovima pojavio se na aerodromu u Teheranu. I tu je Medousa poslužila sreća jer je bez probelma prošao strogu kontrolu i ukrcao se u avion za Ankaru. Njegov primer sledili su i ostali agenti narednih dana i evakuisali se bez problema.
Osim toga u svom svedočenju komandni kadar specijalne jedinice „Delta“ istražnoj komisiji se žalio na pilote, da se nisu pokazali na visini zadatka, da nisu pokazivali razumevanje za tajnost zadatka, pa je većina supruga pilota znala za izvođenje operacije, čak je jedan pilot uspeo da izgubi i šifrovane poruke u lokalnom baru. Najgore je bilo noćno spuštanje prilikom finalne vežbe kada je nekoliko helikoptera uspelo da se spusti u razmaku od 2 kilometra jedan od drugog. Takođe došlo je i do spora i među samim planerima akcije i pukovnikom Bekvitom. U izveštaju se navodilo da je on tražio da se helikopter spusti direktno u krug ambasade koji bi pokupio sve taoce žive ili mrtve i prebačen do aerodroma gde bi uzleteli, a specijalci bi eksplozivom probili rupu u zidu ambasade pretrčavali aveniju Ruzvelt do gradskog stadiona, gde bi ih pokupio drugi helikopter.
Uprkos svim iznetim podacima koji nisu mnogo doticali specijalce Delte da su oni jedan od krivaca za propast operacije “ Orlova kandža“, ova jednica više nikad nije mogla da sa sebe opere blamažu i krivicu za debakl.
Informacija o katastrofi u pustinji jedan je brzo stigla do iranskih vlasti, koji su se pojavili na mestu debakla posle dva sata od odlaska specijala. Zatekli su spaljenu i ostavljenu tehniku i ugljenisana tela stradalih.
Zaključak
Zbog straha od mogućeg ponavljanja operacije, iranske vlasti su momentalno taoce rasporedili u više grupa i smestili ih na različite lokacije u Teheranu. Uprkos tome da je Pentagon već planirao novu akciju spasavanja talaca, do nje nikad nije došlo. Posle 444 dana zatočeništva 20. januara 1981. godine drama taoca je okončana i oni su posle ispunjenja iranskih zahteva od strane Amerikanaca u nabavci rezervnih delova za avione i tenkove kao i nabavku protivoklopnih raketa pušteni na slobodu. Agonija taoca iz američke ambasade u Teheranu završila se tačno na dan kada je vlast u Beloj kući preuzeo novi američki predsednik Ronald Regan.
Kurir.rs/A.Mlakar
NE PROPUSTITE
