Žestina sukoba najbolje se vidi u školama gde nastavnici, roditelji i direktori pokušavaju da pronašu način kako da decu uče o rasi, diskriminaciji i nejednakosti.
Za one koji podržavaju teoriju, reč je o važnom okviru za rzumevanje sistematskog rasizma u zemlji. Za protivnike, to je subverzivni pokušaj indokrinacije mladih Amerikanaca da okrenu leđa svojoj zemlji i istoriji.
Problem je što ni jedni ni drugi ne umeju tačno da kažu šta je teorija kritične rase i koji je njen cilj. Ispod debate krije se već postojeća rasprava o (ne)jednakosti i ulozi vlade u rešavanju ovog problema.
BBC je pokušao da objasni šta je teorija kritične rase, njene ciljeve, ko su protivnici i šta sledi dalje.
Teorija kritične rase
Teorija kritične rase (CRT) se pojavila 1970ih kao proizvod pravne studije koju je sproveo prvi crni profesor prava na Harvardu, Derik Bel. Bel je želeo da se pozabavi sa problemom diskriminacije i nejednakosti koji su postojali u američkom zakoniku i koji su, tvrdio je on, oblikovali društvo, ekonomiu, kulturu i politiku SAD.
Termin je češće počeo da se pominje 1990ih i početkom 2000ih, kako se sve više stručnjaka i akademika uključivao u raspravu i bukvalno je procvetao prošlog leta sa protestima BLM (Black Lives Matter, Životi crnaca su važni).
"Ubistvo Džordža Flojda navelo je naciju da se pozabavi pitanjem rase i rasizma", rekao je Marvin Lin, stručnjak koji se bavi CRT-om na Državnom univerzitetu Portlanda.
Teorija kritične rase prvobitno se proučavala na pravnim fakultetima ali su onda istoričari, novinari i profesori počeli da se zalažu da se ovim pitanjem bave i mlađi učenici kako bi razumeli problem diskriminacije i rasizma u SAD. Sa jedne strane su bili oni koji su smatrali da su deca dovoljno zrela da uče o nejednakosti i privilegovanosti belaca, dok su bili i oni koji su smatrali da je prerano terati osnovce da razmatraju ta pitanja.
Debatu je intenzivirao aktivista i režiser dokumentaraca Kristofer Rufo koji je sebi postavio zadatak da otkriva rasizam vlasti u SAD i pravi katalog primera "teorije kritične rase" u praksi.
To je bacilo svetlo na podelu Amerike na demokrate, koji su bar u teoriji bili naklonjeni raspravama o ovoj i sličnim temama i republikance koji su u nekoliko država koje kontrolišu zabranili da se u školama uči o CRT-u. Čak su sastavili i spisak nepodobnih tema i reči kako bi roditeljima omogućili da lakše prepoznaju da li su im decu učili ovoj teoriji. Među spornim rečima bili su: diskriminacija, socijalna pravda, identitet i kolonijalizam.
Debata o CRT-u, ipak, nije bila rezervisana samo na podelu demokrate-republikanci. Primer je grad Kupertino gde su se roditelji usprotivili programu rasnog obrazovanja u školi, iako je grad većinski liberalan. Isto tako, prenosi BBC, nisu svi koji su izražavali zabrinutost zbog ove teorije bili konzervativci ili beli.
Enrdu Salivan, polemičar i intelektualac, sumirao je kritiku CRT-a u jednoj reči - iliberalan.
"Liberalizam pretpostavlja da smo svi individue i da smo u stanju da komuniciramo jedni sa drugima kao jednakima", dok CRT pretpostavlja da smo mi "predstavnici rasnih sterotipa koje su deo postojeće borbe između belih opresora i žrtava (ne-belci)", rekao je on.
Šta kažu jedni a šta kažu drugi?
Među pristalicama teorije jedno vreme je kružio crtać o dvoje dece, jednom visokom i jednom niskom, koja pokušavaju da izvire preko ograde i pogledaju bejzbol meč. Jednakost, objašnjava crtać, je davanje deci kutije iste veličine da se popunu i provire, s tim što jedno dete, niže, i dalje neće moći da vidi meč. Sa druge strane, pravičnost znači da bi niže dete trebalo da dobije više kutija kako bi moglo da vidi utakmicu.
Ideja "pravičnosti" je da se da više onima koji imaju manje kako bi se postigla jednakost/ravnošravnost i tako kompenzovale istorijske nepravde, diskriminacija i sistemski rasizam.
To se, kažu kritičari, kosi sa američkom politikom i generalno vrednostima jednakih prilika za sve, na kojima su Sjedinjene Države izgrađene. Uz to, kažu neki, ideja "institucionalizovanog rasizma" može i da se obije o glavu zagovornicima.
"Ja sam crnac i nemam nameru da sedim u učionici i slušam kako sam bespomoćna žrtva i kako, bez obzira na to šta radim ili koliko vredno radim, to neće biti dovoljno jer će rasizam uvek pobediti", naveo je aktivista SiDžej Pirson sa Univerziteta Alabama.
U to, kažu kritičari, na taj način se mladi uče da mrze zemlju u kojoj su rođeni.
Šta dalje?
Kao i kod drugih pitanja koja su polarizovala Ameriku, i ovo će se preliti na biračka mesta i u sudnice. Republikanci već planiraju kampanju kako bi kritikama CRT-a privukli nezavisne crnce i bele apstinente srednje klase kojima se ne dopada ideja da su oni krivi za nejednakost koja postoji u američkom društvu i od kojih se sada očekuje da se žrtvuju kako bi ispravili grehe drugih. Aktivisti i grupe za zaštitu građanskih prava sasvim sigurno će podizati tužbe zbog restrikcija o učenju o teoriji kritične rase, a opozicioni konzervativci će uzvratiti kontratužbama.
Koliko će ova debata opstati ostaje da se vidi. Kontroverze dolaze i prolaze ali američki obračun sa svojom istorijom i rasizmom nije nešto što će tek tako proći a kako američko društvo postaje sve raznovrsnije, za očekivati je da će sve više građana želeti da istera debatu do kraja.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
