U periodu od 1976-1980., razvojni projekat protivraketne odbrane pod komandom Kopnene vojske SAD temeljio se na krišćenju presretačkih raketa koje bi imale svoje nukelarne bojeve glave, ali se rodila i ideja da bojeve glave protivničkih raketa budu uništavane i kinetičkom energijom tj sa udarom (hit to kill) polsednjeg stepena presretačke rakete u samu bojevu glavu balističke rakete. To je ipak bilo teško izvodljivo zbog ograničenih mogućnosti sistema vođenja presretačkih protivraketnih raketa. Poređenja radi to bi bilo isto kada bi zrnom iz puške, strelac pokušao za zaustavi ispaljeno zrno iz protivničke puške. Zbog toga je ostalo kao poslednje rešenje, da presretačke rakete budu naoružane nuklearnim bojevim glavama.
Drugi uzrok se nalazio u tome da su radarski sistemi Safeguard zbog svojih dimenzija bili idealni cilj. Recimo, ako bi oni bili uništeni, presretačke rakete bi ostale „slepe“ i neupotrebljive, a Sovjetski Savez nije spavao već je svoje balističke rakete još više usavršio. To je bio i period kada su američki strateški analitičari počeli sumnjati da je Sovjetski Savez razvio solidne strateške snage koje će omogućiti ne samo prvi udar (first strike) takovg tepena da američke strateške snage neće imati sposobnost izvođenja povratnog udara (relation strike), već bi Sovjeti sa preostalim raketama izveli i novi napad.
Rat zvezda
Zbog takve analize Savet načelnika generalštaba Oružanih snaga SAD (Joint Chiefs of Staff) februara 1983 je zahtevao od tadašnjeg predsednika SAD Ronalda Regana da da podršku, da se posvetiti više pažnje strateškim planovima SAD u razvoju efikasne protivraketne odbrane.
Zahtevi generala ostali su nečujni, jer je Regan 23. marta iste godine javnosti predstavio svoj projekat Strateške odbrambene inicijative (Strategic Defense Iniative - SDI) koja je predviđala da vojnoj komponenti se pridoda istraživanje i korišćenje kosmosa, što u široj javnosti postala popularno pod imenom „Rat zvezda“ (Star Wars).
Oružane snage donekle imale su sreću jer su smatrale Regana za najinicijativnijeg predsednika posle drugog svetskog rata koji je više prihvatao nego odbijao njihove planove naoružavanja i opremanja oružanih snaga SAD. Ne treba zanemariti i njegov javni prezir prema Sovjetskom savezu, koga je nazivao „imeprijom zla“.
Od svoje pojave, Strateška odbrambena inicijativa podelila je stručnjake, ali i širu američku javnost. U realizaciji ovog projekta američka vlada naišla je na ne mali broj prepreka od smanjenja budžetskih sredstava za odbranu, ozbiljnih tehničkih zastoja od skoro dve godine, protiveljnja uticajnih društvenih krugova u SAD, kao i pritisak Sovjetskog Saveza da se stvori novi sporazum o smanjenju i kontroli naoružanja.
Regana to baš toliko i nije opterećivalo pa je odlučio da se upusti u opsežni iztraživački i tehnološki projekat programa razvoja novog protivraketnog štita koji je trajao punih osam godina. I pored svih teškoća kako se tvrdilo navodno su bili ostvareni konkretni razultati koji su potvrđivali ostvarljivost presretanja interkontinentalnih balističkih raketa.
Za veći deo javnosti rat zvezda je bio fantastika, a manjem bezebdnosnom svesnom delu javnosti pokazano je da je Ratom zvezda startovala nova etapa trke u naoružanju između dve super sile SAD i Sovjetskog Saveza.
Projekat "Rat zvezda" nije prozrokovao brigu mirovnjacima, već i pojednicima u redovima američkih oružanih snaga koji su shvatali koliko je ovaj program kompleksan pa su se s pravom pitali da li je uopšte izvodljiv. Razlog je ležao u tome da su neki analitičari imali pristup strogo poverljivoj studiji simulacije strateškog raketnog napada na SAD koja je obavljena u nacionalnom laboratoriju Lawrence Livermor. U simulaciji neke stvari su bile preproste, ali to nije bila realnost več simulacija.
Naime simulacijom je bilo zamišljeno da je Sovjetski Savez na SAD ispalio 1.400 interkontinentalnih balističkih raketa, prema kojima su SAD usmerile svoj protivraketni štit. Tu se stvar počinje da se zapliće. Po simulaciji SAD je uspela presretnuti i uništiti 90 odsto raketa ( oko 1.260) u svemiru ( prvi sloj višeslojne protivraketne odbrane) u fazi pre nego što su te rakete svoje bojeve glave usmerile prema izabranim ciljevima. Drugi sloj protivraketne odbrane je takođe efikasno uništio 90 odsto ( oko 306) od preostalih 340 raketa tako da se teoretski treća ujedno i zadnja faza protivraketnog štita suočila samo sa 34 protivnikove rakete. Matematički je bilo moguće utvrditi da je ukupna efikasnost protivraketnog štita u simuliranom napadu bila 99,9 odsto pouzdana? Naučnici su zatim izveli još dve serije ispitivanja od po 9 stavki gde su posebnu pažnju posvetili sledećim elementima:
Zaključak sve tri studije bio je da projekat SDI može suštinski da umanji obim pretnji masovnim uništavanjem koji čine glavni oslonac sadašnjeg odbramebnog koncepta, s čime bi se stvorila nova osnova za buduće odnose sa Sovjetskim Savezom. Međutim kritički nastrojeni stručnjaci su rekli - NE.
Stručnjaci i to oni koji su bili mnogo objektivniji i realniji, svoju seriju sumnji potkrepili su serijom pitanja tj sa iznošenjem jasnih problema i sutacija s kojima bi se morao protivraketni štit susresti. Radi se o problemima koji su tražili jasne odgovore u 1980- tim godina prošlog veka, ali aktuelni su i dan danas startovanjem novog antiraketnog šita.
Pitanja su bila sledeća : Kako razlikovati prave bojne glave od mamaca? Po ocenama analitičara ako bi se ispalilo 3.000 balističkih raketa protivraketni štiti bi teoretski morao sukobiti sa 30.000 nuklearnih bojevih glava i sa oko 250.000 mamaca; Da li bi u prvoj fazi odbrane u svemiru uspelo da se presretne oko 90 odsto ispaljenih balističkih raketa. Verovatno da ne; Da li će programska oprema sfotver sistema borbenog upravljanja i kontrole protivraketnog štita sigurno delovati pa čak i kod ekstremnih optrećenja, kada u mili seknudama treba primiti i obraditi više od 100.000 hiljada informacija koje treba koordinirano kroz odluke realizovati. Takođe na današnjem stepenu razvoja informacione tehnologije je veoma zahtevan zadatak; Da li je moguće obezebediti borebnu otpornost samog protivraketnog štita i omogućiti njegovo nesmetano delovanje, pa čak i onda kada bi bili cilj nesposrednog raketnog napada; Da li je moguće raketni štiti u potpunosti izgraditi sa raspoloživim budžetskim sredstvima.
Godinu dana posle Reganove odluke o razvoju protivraketnog štita su bile završene prve tehnološke i strateške studije. U tu svrhu formirana je Organizacija za stratešku odbrambenu inicijativu (Strategic Defense Initiative Organizations - SDIO) koja je bila odgovorna za naučni razvoj i realizaciju programa Ratovi zvezda. Bez obzira na izrečene sumnje u realizaciju čitavog projekta o kreiranju novog protivraketnog štita predsednik Regan se 1986. godine uz podršku ministra odbrane odlučio da je posle 6 mesečnog istraživanja i studiranja došao trenutak da počne proces nabavke prvih elemenata prve faze sistemske arhitekture budućeg protivraketnog štita SAD ( Strategic Defense Iniative Phase I Architecture). Reganovu odluku su na odboru za odbrambene nabavke bez posebnih zadržaka odobrili godinu dana kasnije.
U spomenutoj fazi sistemska arhitektura protivraketnog štita obuhvatala bi sledeće glavne elemente sa pripadajućim podelementima:
1. U svemiru postavljena presretačka protivraketna oružja (Space Basade Interceptor - SBI),
2. Na kopnu nameštene presretačke rakete (Ground Based Interceptor - GBI),
3. Dva sistema senzora u svemiru (Space Based Senzors - SBS),
4. Na kopnu namešteni senzori (Ground Based Senzors - GBS) i sistem borbenog upravljanja (Battle Management System - BMS).
Ti elementi predstavljaće okvir koji će stručnjacima omogućiti integraciju glavnih elemenata sa podelementima u jedinstven oružani sistem protivraketnog štita sa otvorenom sistemskom arhitekturom koja bi omogućila nadgradnju i prilagođavanje novim pretnjama.
Uporedo sa razvojem glavnih elementa, tekla su i druga istraživanja koja su proučavala mogućnost upotrebe sasvim novih oružja (Direct Energy Weapons – DEW), odnoso oružje sa usmerenom energijom ) i tehnologija u sistemskoj strukturi protivraketnog štita SAD. U pogledu kompleksnosti razvoja antiraketnog štita postalo je jasno da to više ne može biti samo monopol kopnene vojske već da se u proces mora uneti multidisciplinarnost pa su u preojakt SDI, uključeni i Ratno vazduhoplovstvo ( US Air Force) i Ratna mornarica ( US Navy). Cilj ove integracije bio je povećanje mogućnosti jer budući antiraketni štit mora obezbediti efikasnu višeslojnu odbranu od balističkih raketa.
Kao što se vidi iz svega priloženog prvi sloj protivraketnog štita temeljio bi se na presretačkim oružjima u svemiru (Space Based Interceptor - SBI) koji bi omogućavao delovanje protivničkih balističkih raketa, ali bi one neposredno posle samog starta bile uništene na protivničkoj teritoriji. Međutim naučnici postavljanje oružja u svemir još pred krajem 1990 tih uočili su neke manjkavosti: prvo, presretačka protivraketna oružja u svemiru su bila prevelika, zbog čega su bila ranjiva na delovanje sovjetskih protivsatelitskih oružja (Anti Satelite - ASAT) i drugo, bila su veoma skupa. Rešenje po mišljenju naučnika s kraja 1990- tih bilo je lansiranje više od 100 manjih i autonomnih presretačkih oružja u svemir.
Posle serije eksperimenta i lobiranja stekli su se svi uslovi da se krene u konačnu finalizaciju projekta koji je bio zakazan za 1989 godinu. Međutim te planove poremtio je izbor novog predsednika SAD, kada je umesto Regana došao Džordž Buš Stariji (George Bush), ali i radikalna promena političkih i bezebdnosnih prilika, koji su ceo projekat Ratova zvezda odložili za neodređenio vreme. Pao je Berlinski zid, čelične stege u istočnoj Evropi su popustile što je ukazivalo da se hladni rat biliži svom kraju a time i strah od mogućeg napada balističkim raketama od strane Sovjetskog Saveza.
Kurir.rs/A.Mlakar
NE PROPUSTITE
