Naravno, ceo civilizovani svet se nada da se to neće desiti, ali „šta ako“ (to se desi) je veoma relevantno.
Jer pod pretpostavkom da Ukrajinci imaju želudac da pokrenu pobunu – a velika je verovatnoća da jesu – ovo možda neće biti kraj priče.
Trupe ruskog predsednika Vladimira Putina mogle bi da se nađu u Ukrajini na duge staze, boreći se protiv pobunjenika. Postavlja se pitanje: da li njegove trupe imaju stomak za to?
Prvi dokazi nisu ohrabrujući za gospodina Putina. Indikacije su da, za razliku od svog komandanta, ruske trupe, često nedovoljno obučene i jednogodišnji regruti, imaju pravi problem sa drskim napadom na svoju bratsku (i sestrinsku) naciju potpuno ničim izazvan.
Ako jeste, gospodin Putin je možda odgrizao više nego što može da sažvaće. To je tako i uprkos i zbog razaranja koje on mora da donese.
Sovjetske trupe su se povukle iz Avganistana 1989. nakon skupog decenijskog rata u kojem su se borile protiv islamske pobune koju podržavaju SAD, Pakistan i Saudijska Arabija.
Njihov konačni poraz ličio je na poniženje koje su pretrpele Sjedinjene Države prvo od strane Vijetkonga 1970-ih, a zatim prošle godine od strane avganistanskih talibana, što je dovelo do brzog povlačenja SAD iz centralnoazijske države.
Dok Ukrajinci odmeravaju svoje opcije za eru posle Zelenskog, verovatno će im na pameti biti Čečenija, a ne Avganistan. To je tragična, ali sasvim realna procena sa njihove strane.
U Čečeniji, ruske trupe su brutalno ugušile islamsku pobunu u dva rata između 1994. i 1996. i 1999. i 2000. Opsedale su i devastirale čečensku prestonicu Grozni.
Jer njihova zemlja nije Avganistan. Ne graniči se sa zemljom poput Pakistana koja, iako ima prilično dvoličan dnevni red, ne bi bila voljna da izazove gnev Rusije.
Članice NATO-a Poljska, Rumunija, Mađarska i Slovačka se verovatno neće dobrovoljno prijaviti kao ukrajinski Pakistan.
NATO očekuje da će njegova izgradnja duž evropskih granica Rusije odvratiti Putina od širenja svog rata izvan Ukrajine.
Ali malo je verovatno da će ruskom lideru dati eklatantan izgovor tako što će prevazići to jačanje odbrambenog stava.
Međutim, to ne bi sprečilo članice NATO-a da tajno podrže ukrajinsku pobunu.
Ukrajinci takođe mogu gledati na Irak dok razmatraju svoje opcije. To bi moglo biti problematičnije za Putina. Elementi iračke vojske, dobijeni uz podršku Irana i Sirije, predstavljali su deo okosnice skupe borbe protiv prisustva SAD u zemlji nakon invazije koju su predvodile SAD 2003. godine.
Putin je to možda imao na umu kada je ove nedelje pozvao ukrajinsku vojsku da preuzme vlast u svojoj zemlji u pokušaju da izbegne još krvaviju bitku od borbi do sada, posebno u Kijevu.
Ako se Putin kladi na činjenicu da se ukrajinska vojska obučila i naoružala za vođenje konvencionalnog rata (poput ruske invazije), možda bi želeo da razmisli dvaput.
U to nesumnjivo veruju ukrajinski i zapadni zagovornici dugotrajne pobune.
„Kombinovanjem služenja vojnih jedinica sa veteranima, rezervistima, jedinicama teritorijalne odbrane i velikim brojem dobrovoljaca, Ukrajina može da stvori desetine hiljada malih i veoma mobilnih grupa sposobnih da napadnu ruske snage. Ovo će praktično onemogućiti Kremlj da uspostavi bilo kakvu administraciju nad okupiranim područjima ili da obezbedi svoje linije snabdevanja“, rekao je bivši ukrajinski ministar odbrane Andrij Zagorodnjuk.
Anketa koju je u decembru sproveo Kijevski međunarodni institut za sociologiju pokazala je da bi svaki treći Ukrajinac bio spreman da se pridruži oružanom otporu protiv ruskih snaga.
Kako je politikolog Aleksej Haran izvestio iz Kijeva, dobrovoljci predvođeni vojnim i bivšim oficirima već su uspostavili neregularne borbene jedinice naoružane prvenstveno automatskim oružjem širom grada.
„Ljudi su naoružani. Juče se naoružalo 18.000 Kijevljana. Volonterske grupe postoje po celom gradu. Oni progone svakog ruskog vojnika, padobranca ili subverzivnu grupu koja pokušava da organizuje provokaciju“, rekao je Haran.
Ukrajinci bi dodatno imali koristi od činjenice da Kijev nije Grozni – a Ukrajina nije Čečenija.
Tamo je svet izgledao na drugu stranu – delom zato što se Rusija borila protiv islamističke i džihadističke pobune.
Štaviše, Putinova tvrdnja da se bori protiv neonacista i dilera droge u Kijevu je jednostavno apsurdna.
Abhazija, jedna od dve teritorije koje podržava Rusija, a koje su se otcepile od Gruzije 2008. godine, može biti najbolji scenario za gospodina Putina. Abhaziju više pogađa politička nestabilnost nego pobuna i nasilje.
Antivladini demonstranti tražili su obustavu sanekretnina i energetskih sredstava ruskim državljanima i pojma „zajedničkog suvereniteta“ između Abhazije i Ukrajine.
Kurir.rs/Globalist
NE PROPUSTITE
