ŠOK ANALIZA BRITANSKOG NEDELJNIKA: Evo kakve koristi donose ukrajinske izbeglice zemljama EU! Mnogo zavisi od trajanja rata! VIDEO

Planeta - 02.05.2022. 14:37h

Pre nego što je Rusija napala Ukrajinu 24. februara, mnogi Evropljani su bili zabrinuti da njihov region stari i da više ljudi umire nego što se rađa. Srednja starost Evrope od 43 godine je skoro četiri godine viša od one u Severnoj Americi, sledećem lošem regionu.

Očekuje se da će stanovništvo Evropske unije dostići svoj vrhunac na samo 450 miliona u narednih nekoliko godina, a zatim pasti ispod 424 miliona do 2070. Mogućnost opadanja broja plaši mnoge. To je bilo posebno zastrašujuće za bivše komunističke zemlje istočne Evrope, gde je iseljavanje pogoršalo efekte nataliteta ispod nivoa zamene. Andrej Plenković, hrvatski premijer, nazvao je smanjenje broja stanovnika „gotovo egzistencijalnim problemom za neke nacije“. Demografske promene su „treća ključna tranzicija u Evropi“, pored zelene i digitalne, kaže Dubravka Šuica, potpredsednica Evropske komisije za demografiju i demokratiju, na funkciji kreiranoj 2019.

Među mnogim šokovima, Putinov rat je doneo jednu od posebne vrste demografima, koji su skloni da fenomen koji proučavaju vide kao spor. Oko 5,3 miliona ljudi — većina njih su žene i deca — pobeglo je iz Ukrajine od početka rata, velika većina u zemlje koje se graniče sa Ukrajinom na zapadu. Poljska, koju je donedavno napustilo više ljudi nego što je primila, primila je više od polovine njih. Stanovništvo Varšave, glavnog grada, poraslo je za 17% za nekoliko nedelja. Mađarska, čija se populacija smanjila sa 10,7 miliona sredinom 1980-ih na 9,8 miliona 2020. godine, primila je više od 500.000 Ukrajinaca.

Tako veliki brojevi mogu promeniti demografsku sudbinu. Za zemlje poput Poljske, Češke, Slovačke, Mađarske i verovatno baltičkih država „ova kriza je prelomni trenutak, koji ih brzo prebacuje na to da postanu zemlje imigracije, a ne zemlje iseljavanja“, kaže Tomaš Sobotka iz Vitgenštajnovog centra za demografiju i svet Ljudski kapital u Beču. EU je pružila jedinstveno velikodušnu ponudu Ukrajincima, dajući im pravo da žive, rade i studiraju u zemlji domaćinu tri godine, privilegije za koje se izbeglice često bore godinama. To sugeriše da će Ukrajinci imati priliku da se brzo ukorene u novim zajednicama. Ako izbeglice odluče da ostanu, sniziće prosečnu starost svojih zemalja domaćina, obezbediti potrebnu infuziju relativno kvalifikovane radne snage i nagnuti odnos polova ka ženama.

To može izgledati kao srebrni deo užasne tragedije, ali budućnost ovog demografskog poremećaja je nepredvidiva. Ako je rat kratak, žene i deca će se verovatno brzo vratiti u Ukrajinu da se ponovo ujedine sa muževima i očevima, koje, kao i sve ukrajinske muškarce, vlada primorava da ostanu u zemlji ako imaju između 18 i 60 godina. Svaka demografska dividenda, ako ga ima, biće neravnomerno raspoređena među evropskim zemljama. I verovatno će biti umanjeno smanjenjem rađanja beba kao rezultat ekonomske neizvesnosti izazvane ratom. Sa samo 1,6 beba po ženi u proseku, Evropljani su, pre početka rata, već bili među najnevoljnijim roditeljima na svetu.

Za samu Ukrajinu rat je demografska katastrofa. Njeno stanovništvo se naglo smanjilo zbog emigracije i malog broja rođenih, iako su se pre invazije ljudi počeli vraćati jer se ekonomija poboljšala. Od februara više od četvrtine stanovništva bilo je prinuđeno da se preseli, uključujući 7,7 miliona ljudi raseljenih unutar zemlje. Stopa nataliteta će sigurno još više pasti. Očekivani životni vek će verovatno pasti „masovno“, kaže Sobotka. On ističe da je kratak rat između Azerbejdžana i Jermenije 2020. u velikoj meri bio odgovoran za smanjenje očekivanog životnog veka muškaraca od tri do četiri godine.

I Rusija će sigurno imati problema. Hiljade dobro obrazovanih Rusa napustilo je zemlju za koju sada veruju da im ne nudi budućnost. Manje migranata bi moglo odlučiti da dođe u Rusiju iz bivših članica Sovjetskog Saveza kako bi započelo poslove koji zahtevaju malo veština. Po prvi put posle decenija, migracioni saldo Rusije mogao bi da postane negativan. Na Putinovo zaprepaštenje rađanje će verovatno pasti. Poput svog prijatelja Viktora Orbana, mađarskog autoritarnog lidera, Putin je bacao novac kako bi podstakao žene da rađaju bebe. Godine 2020. produžio je jednokratnu isplatu „materinskog kapitala“ u vrednosti od 7.600 dolara porodicama kada dobiju svoju prvu bebu; ranije je bio dostupan samo onima koji su već imali dete. Putin se nadao da će povećati stopu fertiliteta sa 1,5 na 1,7. Nemir izazvan njegovim ratom verovatno će ga gurnuti u suprotnom pravcu.

Zemlje na zapadu Ukrajine izgledaju kao demografski dobitnici, iako priliv stvara pritisak na neke, posebno na malu Moldaviju, koja je primila više od 400.000 izbeglica — što je ekvivalentno 15% njenog stanovništva. Za Poljsku, gde je oko 1,4 miliona Ukrajinaca živelo i radilo 2020. godine, dolazak miliona više vraća demografski sat na vreme pre Drugog svetskog rata, kada je zemlja imala veliku ukrajinsku manjinu. Međuetnički animozitet, koji je kulminirao posleratnom prisilnom razmenom stanovništva između Poljske i Sovjetskog Saveza, se smanjio.

U teoriji, novajlije treba da daju podsticaj Poljskoj. Vladajuća stranka Pravo i pravda je želela da poveća broj Poljaka. U 2016. nastojala je da podigne stopu nataliteta dajući porodicama 500 zlota (115 dolara) mesečno za svako dete nakon prvog. Efekat je uglavnom bio podsticanje žena koje već planiraju da imaju decu da ih rađaju ranije da ne bi došlo do povlačenja beneficija. Broj rođenih je porastao u prve dve godine šeme, ali je 2020. pao na najniži nivo od 2003. Rat u Ukrajini je dodao više od milion dece stanovništvu Poljske, barem privremeno.

Druge evropske zemlje, posebno one sa velikom ukrajinskom dijasporom, mogu da dobiju. Prema proceni Džilijan Trigs iz Agencije Ujedinjenih nacija za izbeglice, možda se 1,5 miliona izbeglica preselilo u zemlje dalje na zapadu, uključujući Nemačku, Italiju i Francusku. Pre rata, oko 250.000 Ukrajinaca je živelo i radilo u Italiji, gde je prosečna starost četiri godine viša nego u celoj Evropi, a stopa fertiliteta među najnižima. U prva tri meseca ove godine stanovništvo Austrije poraslo je za pola procentnog poena na više od 9 miliona; 83% tog rasta je bilo od ukrajinske imigracije.

Za region zabrinut zbog demografskog pada, mladalačka infuzija iz Ukrajine može izgledati kao blagoslov, iako je posledica užasa. Preduzeća prijavljuju nedostatak radne snage. U januaru je nedostatak radnika ograničio proizvodnju u četvrtini proizvodnih i uslužnih preduzeća u zoni evra, prema istraživanju Evropske komisije. Vlade žale da će sve veći broj penzionera morati da izdržava sve veći broj penzionera. Očekuje se da će odnos radno sposobnih Evropljana (20-64 godine) i starijih od 65 godina pasti sa tri na jedan na manje od dva prema jedan do 2070. To je vrsta problema koji se može rešiti barem na neko vreme dolaskom sposobnih i zdravih Ukrajinaca.

Ali koliko će oni ostati? A da li će im se pridružiti i njihovi muški članovi porodice? To zavisi od toga koliko dugo traje rat i kolika je šteta naneta njihovoj matičnoj državi. U ratu vreme agresike NATO na SRJ 1999. godine, stotine hiljada ljudije pobeglo, ili je nasilno preseljeno, u susednu Albaniju i Makedoniju. Ali ovaj period rata trajao je 78 dana, nakon čega su se oni brzo vratili. Nasuprot tome, rat u BiH, koji je trajao od 1992. do 1995. godine, poslao je oko 700.000 izbeglica u u zapadnu Evropu i šire, a mnogo manji broj ih se vratio. To je jedan od razloga zašto se danas smatra da u Bosni ima 3,2 miliona ljudi ili manje. Pre rata bilo je 4 miliona.

Za sada, Ukrajinci ostaju željni povratka kući. Zaista, poslednjih dana broj povratnika preko poljske granice, verovatno na relativno sigurna mesta kao što je Kijev, glavni grad Ukrajine, premašio je broj koji je otišao u suprotnom smeru. A neke industrije su izgubile radnike dok se mladi Ukrajinci vraćaju kući da se bore protiv ruskih osvajača. Rast građevinskog sektora u Slovačkoj, na primer, oslabljen je egzodusom radnika.

Ali ako se rat oduži, a deca se naviknu na svoje nove škole, majke će možda postati nespremnije da se vrate svojim bivšim domovima. To će biti još istinitije ako se ukrajinska ekonomija ne oporavi, ohrabrujući muškarce da krenu na zapad, a neki da se pridruže svojim ženama. U tom slučaju, nepoželjni dodatak evropskom stanovništvu zapadno od Ukrajine može postati dugotrajan. I, ako vlade budu uspešne u podsticanju pridošlica da pronađu poslove koji odgovaraju njihovim veštinama, one će doprineti prosperitetu svojih domaćina.

Mnoge zemlje će propustiti. Hrvatska, čija je populacija pala za 600.000 od 1991. na 3,9 miliona, prema poslednjem popisu stanovništva, malo je verovatno da će privući mnogo Ukrajinaca. Otprilike 11.000 ih je stiglo do početka aprila. Proruska Srbija, čija je populacija opala za desetinu od sredine 1990-ih na 6,9 miliona, takođe se verovatno neće svideti Ukrajincima u velikom broju.

Dobici od priliva, tamo gde se dešavaju, možda neće biti dugotrajni. Najveći uticaj na spremnost porodica da imaju decu je njihovo poverenje u ekonomiju. Broj rađanja u Evropi je naglo opao nakon početka pandemije, ali se oporavio kako su vlade ukinule karantene i upumpale novac u svoje ekonomije. Rat u Ukrajini i porast inflacije kojem je doprineo naneli su novi udarac poverenju ljudi.

U martu je ekonomska nesigurnost među potrošačima dostigla najviši nivo u istoriji, prema podacima Evropske komisije. Malo ljudi može biti sklonod da njihove porodice rastu. Možda niko ne bi bio nevoljniji od Ukrajinki, među kojima je natalitet već bio nizak, koje su razdvojene od svojih muževa i proterane iz svojih domova. Balkanski ratovi su opljačkali region nekih od najboljih i najpametnijih generacija i njihovih potomaka. Ukrajinu se može suočiti sa sličnom sudbinom.

Kurir.rs/Economist