Na vratima autobusa za evakuaciju u centru južnog ukrajinskog lučkog grada Nikolajeva, Ljubov Verba čvrsto steže ruku svoje ćerke Dajane dok je njen sin Vjačeslav (12) posmatra.
To je kratak i potresan trenutak. Ljubov je umorna i iscrpljena. Kako ne može da spava od konstantnog granatiranja, ima drhtavicu. Sada kreće za Odesu, dva sata vožnje duž obale, u društvu jedne od svojih ćerki, 15-godišnje Ksenije.
Nekada grad sa skoro 500.000 ljudi, stanovništvo Nikoljeva se skoro prepolovilo u poslednjih pet meseci. Svaki dan se više stanovnika, poput Ljubov, odlazi.
Njen muž, Sergej, ostaće u gradu sa Vjačeslavom i Dajanom (20), koja je udata za ukrajinskog vojnika. Kažu da ne žele da odu.
"Veoma sam nervozan zbog situacije“, priznaje Serhij nakon što je autobus njegove supruge otišao. "Ali za nju je bilo mnogo gore. Kada je granatiranje probudi, ne može ponovo da zaspi. Nije mogla više da ostane ovde. Proveli smo toliko vremena u podrumu i ona je počela da se trese".
"Kao da oni [Rusi] imaju raspored“, dodao je on. "Počinju da pucaju u tri ujutru i to traje do 7 ili 8 sati. Ljudi se osećaju sigurnije tokom dana. Nije tako teško kao noću."
Kao dokaz, tog jutra, nešto posle 3 sata, nekoliko blokova dalje je pao projektil, ostavivši ogroman krater usred autoperionice i raznevši prozore okolnih kuća.
Kuća Oleksandra Golovkina (49) bila je jedna od najbližih eksploziji, koja je rasula staklo po njegovoj kući, a zid popucao od poda do plafona. Neposredno ispod njegovog prozora, vidljiv je deo rakete.
Golovkin, prodavac povrća, kaže da je predosećao da će se nešto loše desiti zbog čega je otišao da spava u kući na periferiji grada.
"Znaš“, rekao je on Gardijanu, "znao sam da će se nešto dogoditi. Zato smo se juče preselili na selo i onda se iste noći kada smo se preselili dogodilo ovo. Bog me je spasio!”
Golovkin u rukama ima presavijenu plastičnu foliju koju je doneo da zapečati oštećene prozore.
"Kao da imaju raspored“, ponavlja i on on. "Počinju u tri ujutro."
Nedelju dana ranije pogođen je obližnji univerzitet. Čaura municije je i dalje vidljiva, raspršena među ruševinama.
Dok su vlasnici autoperionice i drugih preduzeća zauzeti čišćenjem prašine i ruševina, na univerzitetu je šteta prevelika za metle i lopate. Gomila ruševina i stakla prelila se po trotoaru.
"Od 148 dana rata“, kaže gradonačelnik Aleksandar Senkevič, "samo 21 dan nismo bili bombardovani".
Neka šteta od rata je manje očigledna.
Daleko od samog grada, ruska vatra je oštetila glavnu vodovodnu cev koja snabdeva Nikolajev. Grad pumpa slanu vodu za pranje i snabdevanje toaleta. Voda za piće dolazi iz cisterni za koje stanovnici moraju da čekaju u redu.
Hrana je drugo pitanje. Pored reda za vodu, Vaneva Valentina (68) i Vasjukova Rima (84), stigle su u 9 ujutro, kao i dvadesetak drugih koji žele da budu prvi u redu, na podelu hrane koja počinje u 14 sati.
"Ako dođite u dva sata, ovde će biti 200 ljudi“, kaže Valentina.
Uprkos padu projektila na autoperionicu, međutim, ljudi kažu da je bio "tihi dan“ – drugi po redu.
Prodavnice su otvorene, kao i neki kafići. Do 11 sati ulicom šetaju porodice. Ljudi obavljaju poslove. Neki sede u kafićima na trotoaru.
Mladić u žutim pantalonama leži na klupi ispod drveta sa glavom u krilu starije žene, možda njegove majke, dok ona lista po telefonu.
Preko mosta preko reke Južni Bug, na strani Odese, vidljiv je stub gustog crnog dima koji se uzdiže iznad stubova gradske luke.
Tihi dani u Nikolajevu nikada nisu zaista tihi.
Kurir.rs/Gardijan
NE PROPUSTITE
