“Draga Vlado! Rekla sam da vam neću pisati jer znam da pišem studentima koji vam održavaju stranice, nisam pisala kad sam kao sveže diplomirana osoba dobila porodiljsku naknadu od 200 evra da moja beba i ja živimo od toga. Nisam pisala kad mi u gradskom nisu hteli odobriti legitimaciju za nezaposlene (15 evra mesečno) jer ja nisam nezaposlena s obzirom da primam porodiljsku naknadu. Nisam pisala kad su mi rekli da mogu samo da sanjam jaslice s obzirom da sam nezaposlena, a dete 31. 8. nije imalo godinu dana".
"Nisam ništa pisala ni kad sam morala privatno da plaćam (i još plaćam) vežbe zbog deteteovog distoni sindroma jer sam u bolnici dobila samo dva termina mesečno (!), pri čemu su vežbe izvodili pogrešno jer nisu primetili da joj je oštećeno i desno rame pri porođaju. Nisam pisala ni kad mi je službenik HZZO-a posprdno rekao da nemam pravo na produženje porodiljske naknade zbog kašnjenja u razvoju deteta, jer sam ‘ionako kući i ništa ne radim, pa da mi još i država to plaća’. Znate, to me dosta uznemirilo, pa sam odlučila nešto da uradim i osnovala sam neprofitno udruženje Oblačić, za pomoć nezaposlenim majkama dece sa problemima u razvoju, kako bih barem malo olakšala ženama (i očevima, naravno) koje se nađu u toj besmislenoj situaciji, kao da nemaju dovoljno problema".
"Naime, i da sam dobila jaslice, moje dete ne bi moglo ići u njih, kao ni jedno dijete s problemima u razvoju (zbog ovih ili onih razloga). I znate šta? Zahtev je predat 4. 12. 2012., a zakon lepo kaže da je državna uprava dužana NAJKASNIJE u roku od 30 dana da ga obradim. Pa hvala vam i na tome što bojkotujete (da vas ne bih uvredila ako kažem “kršite zakon”) i ono malo dobrih stvari koje ljudi pokušavaju da promene, zamislite, potpuno besplatno, bez ikakvih skrivenih motiva, samo sa željom da se pomogne i drugima kojima je teško. Oh, pardon, pa sezona skijanja je, izvinjavam se što sam to zaboravila. Mora da je to zato što mi je takav luksuz toliko daleko da mi uopšte ta pomisao nije ni prošla kroz glavu. Ali nisam vam pisala ni zbog toga".
"Nisam vam pisala ni da vas pitam kako bih teoretski trebala sa 200 evra da platim privatnu dadilju za svoje dete, ali u redu je, tu je moja 86-godišnja baka. Naravno, nisam vam pisala ni nakon 60-ak uprazno napisanih molbi za pet meseci, od kojih su neke bile i za poslove konobarisanja (ja sam magistar pshologije, ali u tom poslu bar imam godine iskustva, s obzirom na to da je danas i studiranje pitanje bogatstva) i dosta njih i za stručno osposobljavanje i barem 20-ak otvorenih molbi isključivo za stručno osposobljavanje. Čovek danas ne može ni da besplatno radi, ali, bože moj, nisam jedina, zašto bih vas opterećivala time kad vas već broj 362.847 ne dira. Znate zašto vam sada pišem? Zato što sam konačno našla školu (preko otvorene molbe) koja bi me uzela preko stručnog osposobljavanja. Dakle, DOBILA SAM POSAO (iako to nije posao jer se ne zasniva radni odnos, ja sam bila presrećna), ali kao i većina osnovnih škola u RH, nemaju svog psihologa, nego bih ja sama trebala da nađem mentora".
Mislila sam, nema problema, ionako je dozvoljeno da pripravniku u školi mentor bude izvan škole ako ne postoji adekvatan mentor unutar škole, tako kaže pravilnik. Da, ako pričamo o radnom odnosu, onda da. Međutim, vi ste se tako šaljivo dosetili da kad je stručno osposobljavanje u pitanju, da malo promenite pravila igre (iako nas sve uvjeravate da je to isto kao i radni odnos). Dakle, kao što i sami znate (iako na HZZ-u baš i ne znaju, morala sam zvati jedno desetak brojeva), mentor mora biti ili unutar škole ili unutar škole s kojom ta škola ima sklopljen ugovor o auradnji (probajte mi samo objasniti kakve veze ima taj ugovor u primeni mentorstva). Ha, ha! Pa da, zašto bi sve te škole bez psihologa barem na ovaj način dobile priliku da imaju psihologa kad ste se dosetili kako to onemogućiti".
"Na kraju, pišem vam ne zato što i dalje nemam posao, nego zbog osećaja beznadnog jada koji sam danas osetila, nakon jučerašnjeg veselja. Prvi put sam zaista sela na prag sobe i rasplakala se, stideći se države u kojoj živim! Naime, sve ove gluposti sam čak i očekivala od ove države, ali, eto, ovo me zateklo ili je bila samo kap koja je prelila čašu. I šta sada? Baš ništa. Toliko suza ljudi svakodnevno proliju, moje nisu ništa vrednije, ali svejedno sam vam htela reći – draga Vlado, sram vas bilo!”
Kurir.rs/Dnevno.hr
Foto: Profimedia
NE PROPUSTITE
