Danijela Halilović dugo je skrivala od drugih da je Romkinja. Uprkos tome morala je da bude najbolja da bi uopšte dobila priliku.
Danas želi da pomogne drugima, ohrabri ih da mogu da ostvare ono što žele, a svojim primerom to i dokazuje. "Imala sam šest godina kad sam shvatila da sam drugačija. Kao mala devojčica, ležala sam u krevetu i razmišljala gde uopšte pripadam. Znala sam da Romi nemaju svoju državu, bila sam zbunjena. Danas mislim da sam našla svoje mesto, jasno mi je da ovde pripadam. I ne želim da jednog dana imam dete koje će sa šest godina razmišljati u svom krevetiću gde mu je mesto", priča Danijela Halilović, 25-godišnja devojka iz Zagreba koja je veći deo svog života od drugih skrivala da je Romkinja.
Rođena je u Zagrebu, gde je i odrasla. Nekoliko godina živela je u Italiji, ali se ubrzo vratila u svoj grad i u njemu živi i danas. Iako je bila odlična učenica, nije se usudila puno da mašta o budućnosti. Bila je uverena da će nastaviti školovanje za frizerku ili radnicu u ugostiteljstvu. Ali baš negde u osmom razredu jedan ju je prijatelj podstakao da ide za onim što voli. A volela je hemiju.
"Oko mesec dana pre kraja osmog razreda došla sam kući i roditeljima rekla da želim da upišem Prirodoslovnu školu Vladimira Preloga. Roditelji su mene i sestru uvek gurali da idemo dalje, ali nisu očekivali takav rasplet. Majci je to bilo posebno važno, nju su njeni roditelji ispisali iz osnovne škole nakon 1. razreda", kaže Danijela, koja je kroz srednju školu prošla glatko i često su je profesori isticali kao primer.
"Treba te na kolac i u komoru"
I u to su vreme tek retki iz njene blizine znali da je Romkinja. Vrlo je rano odlučila to da krije, a sa svakim ružnim događajem bila je samo sigurnija u tu odluku. U sećanje joj se urezalo i iskustvo koje je njena 10 godina starija sestra, tada srednjoškolka, podelila nakon povratka iz škole.
"Jednom joj je u školi neko rekao da je treba nabiti na posoljeni kolac i baciti u gasnu komoru. Tada sam bila potpuno sigurna u odluku da neću govoriti da sam Romkinja", kaže Danijela.
Nije ona to krila zbog stida.
"Pa nisam napravila ništa loše. Mislim da oni koji se skrivaju to čine iz straha. Bojiš se kako će te ljudi prihvatiti. A taj se strah gomila…"
Svetle je puti, govori poput svake druge Zagrepčanke, ali iskusnom šovinističkom oku ipak ništa ne može promaći. A takvih se, nažalost, uvek nađe.
"Jednom mi je u tramvaju neki čovek opsovao mater cigansku jer sam stajala do vrata čekajući da izađem na stanici. I nije me toliko zabolela ta njegova psovka, koliko to što ga je ceo tramvaj podržavao", kaže Danijela, koja se u tom trenutku nije osećala posramljeno: "Zašto bih se sramila, pa nisam ništa učinila. Bila sam besna i osećala sam se bespomoćno… grozan osjećaj."
"Dala je krv i znoj za mene, zar da to prokockam?"
Danijelu su u životu najviše motivisale dve stvari. Prva su omalovažavanje i posprdni komentari kakvih se naslušala u detinjstvu.
"Govorili su mi da nikad ništa od mene neće biti. A upravo me takve stvari guraju dalje. Zainatiš se tada, jednostavno te to hrani i daješ još više od sebe da uspeš", kaže Danijela.
I ona se vrlo rano osvestila da zbog svoga porekla mora biti najbolja kako bi uopšte dobila priliku. Druga velika motivacija je majka.
"Njoj je školovanje bilo oduzeto, često to spominje i vidim koliko žali za tim. Njen je život bio težak, s 12 godina je počela da radi. Zar da ja prokockam priliku, a ona je dala krv i znoj da mi to omogući", kaže Danijela.
U srednjoj školi možda je tek pokoji profesor znao da je Romkinja, a među njima je bio i onaj iz istorije, koji je na neki način posejao seme zbog kojeg je kasnije izašla iz ormara.
"On je bio sjajan, izuzetno je puno s nama razgovarao, pomagao nam, zanimao se za naše probleme, pokušavao nam pomoći da ih rešimo. Tako je i mene tu i tamo podsticao i ohrabrivao na to da slobodno kažem da sam Romkinja", kaže Danijela.
Konačno je prelomila nakon što je jedne godine prihvatila poziv Saveza Roma da dođe u letni kamp. Danas puno radi s mladima, posebno je ponosna na čitaonicu u Savezu Roma, koja je napokon zaživela nakon njenih upornih pokušaja. Otkako je izašla iz ormara, izgubila je neke ljude za koje je mislila da su joj prijatelji. Ne žali zbog toga, već zbog činjenice da nisu uspeli da se odvoje od stereotipa i predrasuda.
Danas je završna godina fizioterapije na Zdravstvenom fakultetu, stažira u zagrebačkom domu zdravlja i jako dobro zna kojim putem ide.
Tekst je objavljen u sklopu projekta podsticanja novinarske izvrsnosti Agencije za elektronske medije.
Kurir.rs/Dnevnik.hr
NE PROPUSTITE
Bonus video:
