Branko Bulatović je bio alfa i omega svih zbivanja u "kući fudbala". Ubijen je na pragu kancelarije u kojoj je provodio dane i noći.
"Nikad ništa nisam saznao, ni blizu. U to što je po novinama pisalo ne verujem, a u istrazi se ništa ozbiljno nije pojavilo. Šok traje evo već 14 godina i ništa ne znamo. Moja rođena sestra ne gubi nadu da će ubica biti pronađen, ja sam je, da budem iskren, izgubio. Nekad pomislim da bi bilo dobro da se zna, ponekad se čini da bi bilo lakše da ne saznam, to ga sigurno neće vratiti", rekao je Blažo za Novosti.
Skoro deceniju i po cela priča vezana za Batino ubistvo nije izašla iz okvira misterije, a Blažo koji je tada imao samo 14 godina tvrdi da porodica nije mogla ni da nasluti da bi nešto tako strašno moglo da se dogodi.
"Uvek je znao sa ljudima, sa svima je imao zajednički jezik. Nije mi jasno da je moglo da se desi da se sa nekim ne dogovori. Sećam se kao da je juče bilo da me veče pre ubistva terao da spavam, gledali smo utakmice, smejali se. Nije bio ni čudan, ni zabrinut i onda čuješ tako nešto. Možda je on imao neke brige kad je bio sam, ali s nama kući bio je skroz opušten i nikad ne bih rekao da ga nešto muči."
Samo dan kasnije stigla je užasavajuća vest koja do danas ne nudi odgovor na pitanja zašto i kako.
"Bio sam na treningu, tada sam igrao za pionire Poleta. Došao sam kući oko 11, majka i sestra su plakale i rekle mi da su pucali na tatu. Otišli smo u Urgentni, oko 13.14 časova su mi rekli da je stanje kritično. Kasnije su nam javili da nije izdržao, da je preminuo."
Blažo baš kao i ljubitelji fudbala u našoj zemlji oca pamti kao čoveka koji je bio maksimalno posvećen najvažnijoj sporednoj stvari na svetu.
"Zapamtio sam da je tati fudbal bio sve na svetu, naravno uz porodicu. Voleo je da ostaje po ceo dan u savezu. Sećam se druženja sa Dejom, Piksijem, Savom, Peđom, Darkom, Jugovićem, Jokanom na Svetskom prvenstvu 1998. i dve godine kasnije na Evropskom. Imali smo ritual da me povede vikendom na utakmicu, a preko nedelje sam često dolazio do njega u savez, odem do "Meka" uzmem klopu i kad mu postanem naporan neko me odveze do kuće. Imam lepa sećanja na detinjstvo, sve se to izgubilo te 2004. ali, eto, niko ne zna zašto."
Kako to obično biva, ruka prijateljstva od strane velikog broja ljudi bliskih Branku Bulatoviću pružena je samo neposredno posle ubistva. Osim jednog čoveka...
"Bili su svi tu u startu, a jedan jedini prijatelj koji je tu za mene i porodicu i dan danas je Dejan Savićević. Imamo odnos kao da sam mu sin ili da je bio tatin brat. Kakav je bio igrač, takav je čovek. Dejo mu je bio prijatelj broj jedan, ali da je to ovako nisam mogao ni da pretpostavim. Njega mogu da pozovem u četiri ujutro ili sedam, uvek je tu za mene, pomoći će mi. Zahvalan sam mu do neba jer se takav čovek nađe jednom u milion godina."
Stalni razgovori sa Savićevićem drže Blažu sećanja na oca svežim kao da nije protekla skoro decenija i po od ubistva.
"Kad mi Dejo priča o ocu uvek mi kaže sve najlepše, ali što više pričamo bude mu teško. Kad vidim da smo preterali, stanemo. Stvarno je obožavao tatu. Uvek mi kaže da bi bio ponosan što ima ovakvog sina i da sve gleda odozgo. To je život, što te ne ubije ojača te, tako da mora da se ide dalje iako je teško i bolno", setno je završio sin tragično nastradalog operativca nacionalne kuće fudbala.
Kurir sport/Večernje novosti, foto: Nebojša Manić
