Svoje prve fudbalske korake Velibor Đurić je kao dečak sa 11 godina započeo u rodnom Dubrovniku, gde je prošao kroz sve selekcije i stigao do prvog tima tadašnjeg drugoligaša Gošk Juga. Ratne okolnosti su uticale da promeni sredinu i svoju dalju igračku karijeru nastavi noseći dres prvoligaša Mogrena, užičke Slobode i Loznice.
Po završetku igračke karijere ostao je u fudbalu dokazujući se velikim radom i posvećenošću, a njegov fokus oduvek je bio bazični fudbal i rad sa mladim igračima. Gotovo da nema projekta namenjenog mladim fudbalerima u Srbiji u kome Ćurić nije dao svoj doprinos počevši od Beogradske dečije lige, Minimaksi lige, Novogodišnjih turnira što je bila i najbolja preporuka za poziciju selektora mlađih kategorija FS Beograda. Danas je instruktor za bazični fudbal FSS , nosilac programa za sticanje UEFA licenci, kao i brojnih projekata koji bi u budućnosti trebali da regulišu kategorizaciju rada sa mlađim kategorijama u Srbiji.
Instruktor ste FSS i koordinator UEFA programa za edukaciju trenera bazičnog fudbala za Srbiju. Kako naš fudbal stoji u odnosu na evropske integracije? U kojoj meri se u Srbiji sprovodi taj program?
– Program je startovao još prošle godine samo pod drugim nazivom, takođe uz saglasnost i podršku instruktora UEFA za ovaj region. Kada je program edukacije trenera u pitanju, mogu da kažem da smo počeli sa sprovođenjem u isto vreme kad i najrazvijenije zemlje Evrope. Mali problem predstavlja nedovoljno razvijena svest o značaju bazičnog fudbala. U Srbiji se uglavnom govori o elitnom fudbalu. Bazični fudbal ( Grassroots je međunarodni naziv ) je kao što i naziv govori osnova fudbala. Bez razvoja bazičnog fudbala teško je razvijati elitni. Dobra okolnost za Srbiju je što je fudbal najpopularniji sport i igraju ga ili prate svi. Specifičnost Srbije u odnosu na većinu članica UEFA je što je bazični fudbal u svim klubovima, pa i najvećim izmešan sa elitnim. U Srbiji ne postoje akademije za elitne mlađe kategorije sa strogo selektiranim igračima sem u nekoliko klubova. Ne postoje ni u seniorskoj konkurenciji striktno odvojeni rangovi takmičenja za profesionalne igrače nego su u istim klubovima često profesionalci i amateri.
Pre pet godina srpskareprezentacija do 20 godina postala je prvak sveta. Da li je to potvrda da se u Srbiji dobro radi sa mlađim kategorijama?
– To je veliki uspeh, ali nije potvrda da se dobro i temeljito radi. Problem u Srbiji često predstavlja činjenica da se treneri u mlađim kategorijama uglavnom bave razvojem svojih timova čime utiču na timske uspehe u mlađim kategorijama. Tako se zapostavlja razvoj igrača. Na taj način tokom razvojnog procesa izgubimo veliki broj talentovanih igrača a mnogi i napuštaju prerano fudbal. Potrebno je pažnju usmeriti na igrače ali treneri uglavnom nemaju podršku u klubovima za uspehe koji se mere u dužem periodu pa se tako opredele ѕa formiranje tima kako bi kroz uspeh tima predstavili svoj rad.
Utisak je da je Srbija preplavljena školama fudbala. Da li se svuda radi po istom programu? Na koji način da roditelji prepoznaju šta je najbolji izbor za svako dete?
– Uskoro treba da počne sa realizacijom projekat pod nazivom „Kategorizacija mlađih kategorija FSS“ čiji sam autor. Na osnovu pet grupa kriterijuma, svaki klub treba ta dobije određenu kategoriju. Na osnovu kategorije moći će i da nosi naziv škola fudbala, akademija fudbala ili sličan naziv. Jedan od kriterijuma je razvojni program za igrače. Nadam se da će uskoro u Srbiji većina raditi na sličan način. FSS će da daje preporuke i uputstva za izrade razvojnih programa. Veliki broj škola nije problem ako su svi u okviru uređenog sistema. Danas je veći problem što mnogi rade ilegalno. Treneri nisu prijavljeni. Lokalne samouprave uglavnom ne prepoznaju društveni značaj i ne finansiraju ovu oblast. Mnogi su ubeđeni da je to laka i velika zarada za one koji to organizuju. Potrebno je urediti oblast korišćenja javnih sportskih terena. Poznati smo kao zemlja u kojoj svaki gledalac sebe doživljava kao selektora.
Kako biste ocenili kvalitet srpskih fudbalskih trenera?
– Srbija ima talentovane trenere, ali okolnosti i okruženje u kojima rade utiču da ne mogu da se ispolje na način na koji to žele. Veliki problem je vlasnička struktura u klubovima i način na koji se donose odluke po svim pitanjima, pa i po pitanju trenera. Retki su treneri koji imaju poverenje klubova i strpljenje za rad u dužem periodu. Rezultati se traže trenutno i to utiče da treneri prave mnogo nelogičnih kompromisa što ih dodatno degradira.
Često se akteri fudbalskih utakmica žale na suđenje. Kao biste ocenili kvalitet naših fudbalskih sudija i sudijske organizacije?
– Greške sudija se dešavaju svuda. Danas tehnologija omogućuje da se isprave greške i da one što manje utiču na rezultat. Našim sudijama su, kao i trenerima, problem stvara okruženje i nedovoljna zaštita. Mislim da često sudije stavljamo kao glavne aktere utakmica. Danas se ide u tom pravcu da od sudija ne zavisi utakmica.
Utisak je da u srpskom seniorskom fudbalu, naši mladi igrači ne dobijaju puno prilika za afirmaciju. Da li je i na koji način moguće takav trend promeniti?
– Veliki problem je nedostatak starosne kategorije od 18 – 21 godine. To je prelazni period u kojem se većina igrača potpuno formira. Vlasnici klubova žure da igrače promovišu i prodaju mnogo ranije. Retki uspevaju u tome, a većina nije spremna za seniorski fudbal. Nerealno je u isto vreme očekivati da mladi igrači u velikom broju dobijaju priliku i da klubovi imaju sportski timski uspeh.
Srpski fudbal je poslednjih godina udomio veliki broj stranih igrača. Da li su oni doneli neki novi kvalitet ili su dodatno limitirali prostor za afirmaciju mlađih domaćih fudbalera?
– Ne računajući nekoliko izuzetaka koji su iznad nivoa kvaliteta domaćih fudbalera, većina inostranih igrača nisu donela novi kvalitet. Mislim da bi naši mladi igrači uz malo strpljenja bili na višem nivou. To ne znači da ne treba dovoditi inostrane fudbalere. Potrebni su kvalitetniji koji bi bili uzor mladim igračima po načinu na koji igraju ali i po odnosu prema treningu, obavezama i životu van terena. Treba voditi računa o tome kada dovodimo inostrane igrače. Isti princip je potreban kod angažovanja inostranih trenera. Mora da bude osoba za uzor, a ne da bude aktivniji u noćnom životu i aferama.
Kao igrač i trener čitav život ste u fudbalu. Koliko se promenio današnji pristup fudbalu u odnosu na prošli vek?
– Fudbal je mnogo napredovao u odnosu na period kada sam ja odrastao. Igrači su neuporedivo kvalitetniji zahvaljujući boljem i sveobuhvatnijem treningu, posebno u vreme razvoja. Fudbal je bio na početku dinamična i zabavna igra koja je privukla publiku. Krajem prošlog veka povećavao se uticaj taktike na račun kreativnosti što je igru učinilo dosadnom i smanjilo broj gledalaca. Danas se igra vraća počecima. U budućnosti treba očekivati utakmice sa velikim brojem golova, čak 10 i više po utakmici. Publika to želi. U prošlom veku bilo je moguće postati profesionalni fudbaler ako je neko talentovan i trenira minimalno. Danas to više nije moguće. Nekada su takmičenja bila sezonska sa velikim pauzama u treningu. Danas vrhunski fudbaleri nemaju pauzu. Najbolji fudbaleri imaju duže karijere što govori o kvalitetu treninga, ali i životu van terena.
Kakvi su bili Vaši prvi fudbalski koraci. Sa ove vremenske distance koliko su saveti prvog trenera bili važni za dalji nastavak karijere?
– Počeo sam sa 11 godina u Dubrovniku. Danas se počinje sa 6. Pamtim naravno prve treninge, prve utakmice. Moji treneri su bili uzor. Vaspitanje je bilo važno u njihovom radu. Naravno, saveti po pitanju igre se pamte. Ono što je ostalo upečatljivo je nešto što primenjujem kao trener mladih igrača. To je sloboda u igri. Sloboda u ispoljavanju ideje i kreativnosti i strpljenje za greške ako je ideja dobra. Pravila i principi se odnose uglavnom na sociološki okvir koji uređuje odnos prema klubu, timu, protivniku, publici, pravilima igre. Takođe, okvir se odnosi na psihološki aspekt, trud, zalaganje, posvećenost. Moji prvi treneri su u meni razvili samopouzdanje - istakao je Đurić.
Dete-igrač mora biti u centru pažnje
Vlasnik ste i trener fudbalskog kluba Ada koji postiže zapažene rezultate. Po čemu se Ada razlikuje od ostalih fudbalskih klubova?
– Kreiranje pozitivnog ambijenta za učenje i razvoj je osnovni zadatak trenera u našem klubu. Ambijent se jednim delom odnosi na samo mesto gde se aktivnosti odvijaju. Ada Ciganlija je oaza Beograda i mesto za uživanje u prirodnom okruženju. Pozitivan ambijent se stvara odnosom trenera sa decom-igračima i njihovim roditeljima. Treneri ulažu veliki trud u uveravanje dece i roditelja u temeljne vrednosti sporta. U takvom ambijentu ih učimo fudbalskim elementima. U Adi je dete-igrač centar pažnje - objasnio je Đurić.
Internet može pomoći bazičnom fudbalu
Živimo u vremenu ekspanzije interneta u kojoj su deca često fizički neaktivna. Koliko to utiče na sport uopšte? Kako biste uopšte ocenili sportsku kulturu u Srbiji?
– Možemo to da posmatramo i na način da internet omogućuje promociju sporta i zdravog načina života sa više kretanja. Mislim da se nedovoljno koriste ovi kapaciteti za promociju i da neki iz drugih sfera mnogo više rade na tome. Internet daje jednake mogućnosti za promociju bazičnog fudbala na otvorenom i video igrica u stanu. Potrebna je promocija bazičnog sporta, pa i bazičnog fudbala. Roditelji u Srbiji često kažu da ukoliko njihovo dete ne može da bude vrhunski fudbaler onda ne treba da gubi vreme. Nije to samo slučaj u Srbiji, ali često se sve aktivnosti čoveka posmatraju kao posao i mogućnost poslovnog uspeha i na kraju zarade. Potrebno je razvijati svest o tome da je sport posao samo za jedan mali procenat onih koji se aktivno bave njim - jasan je Đurić.
Kurir sport/www.slobodnahercegovina.com
