Napisana jednostavnim stilom i prepuna anegdota koje do sada nisu bile poznate javnosti, priča o karijeri jednog od najboljih igrača u istoriji jugoslovenskog fudbala privukla je pažnju i publike iz čitavog regiona.
Sasvim očekivano, crnogorski mediji su u prvi plan izvukli deo u kome aktuelni selektor Srbije govori o svom odnosu i neraskidivom prijateljstvu sa Dejanom Savićevićem. Bosanci su se bavili Osimom, Sarajevom i Željom, a Hrvati Ćirom Blaževićem, Hajdukom, Dinamom…
Tako je najčitaniji portal u BiH (KLIX) preneo delove poglavlja u kome Nele Karajlić otkriva detalje sa snimanja jedne epizode TOP liste nadrealista iz 1989. godine.
Mi smo u toj drugoj sezoni Nadrealista imali jedan blok posvećen poznatim ličnostima. Neko koga cela Juga zna, predstavi se na potpuno drugačiji način. Upali smo jednog subotnjeg jutra kao pravi „indijanci“ u hotel Holidej In, izvukli Deju i Piksija iz karantina i snimili dva skeča koja su izazvala erupciju oduševljenja kod publike. Dejo je maestralno odglumio ugostitelja sa Baščaršije. Rekao je:
„Ja se zovem Dragan Popović i vlasnik sam restorana Galeb. Želja mi je oduvek bila da mi u goste dođu fudbaleri Crvene zvezde, da ih dobro oderem. Piksi je bio taksista: „Zovem se Milan Petrović, ovim poslom se bavim pet godina. Inače, životna želja mi je da zaigram fudbal u Crvenoj zvezdi jer smatram da sam bolji od Piksija“.
Snimanje smo završili očas posla, ali je trajalo dovoljno dugo da se gomila raje okupi na setu i da prisustvuje druženju fudbalskih zvezda sa ekipom Nadrealista.
Piksi je fenomenalno odradio zadatak. Bio je ležeran i spontan, kao na terenu. Imao je pregled igre kao avaks iz svemira. Odmah je shvatio geg i sve je ispalo savršeno. Po završetku snimanja, zamolio sam ga da na utakmici bude nežan prema Želji: „Ne morate da nam date pet komada“ – tako sam mu rekao. „Hajde da se završi sa dva ili tri razlike, to je nekako dostojanstveno“.
On se šeretski nasmejao i ostavio me u nedoumici, nisam bio siguran da li je ozbiljno shvatio moju molbu. S nama je bio i Šahin Šišić Šile, direktor fotografije, inače okoreli Zvezdaš. On je 1986. putovao u Prištinu da gleda Piksijev debi u dresu Crvene zvezde. Tresle su mu se ruke dok je držao kameru i snimao ispred Holidej Ina. „Nemoj da ga slušaš, utrpajte Želji koliko možete“ – dobacio je Piksiju kad smo se rastajali. Piksi i Dejo su ušli u hotel, a mi smo krenuli nazad u studio.
Sutradan se desilo čudo. Željezničar je igrao kao po dejstvom kosmičke energije. Nikić se kretao terenom kao mamba, a Crvena zvezda, umorna od evropskih iskušenja i zbunjena nadahnućem domaćih igrača, vukla se po terenu kao kornjača. Završilo se zaista sa tri razlike, ali u Željinu korist. Piksija nismo videli posle utakmice, vratio se iste večeri sa ekipom za Beograd. Ni Šile sutradan nije došao na posao, rekao je da ga boli stomak. Baš se pitam zbog čega.
O Osimu:
„Bije me glas da sam bio Osimov ljubimac. Ne bežim od toga, čak verujem da je zaista bilo tako, mada on to nikada ne bi priznao. Imali smo sličan karakter, voleo je igrače s pobedničkim mentalitetom. Sve sam ja to umeo da vratim igrama i golovima, zalaganjem i profesionalnim odnosom na treninzima i utakmicama. Nikada nisam pokušao da zloupotrebim te privilegije i da radim stvari zbog kojih bi Švabo kasnije imao problema. Mnogo sam ga cenio kao stručnjaka, ja sam tek kod njega počeo da shvatam neke detalje o taktici. Zona, sistem, zahtevi igre… Ono ranije, kakav crni sistem. Samo glava i suvi talenat. Nama Vaske nikada nije rekao igrajte 4-4-2 ili 3-5-2. Bože sačuvaj. Verovatno je tako bilo i kod drugih trenera u to doba, ne znam. Osim je znao posao i fantastično je izbalansirao tim, jer nije dobro kada imaš desetoricu znalaca na terenu“.
O Sarajevu:
„Sarajevo je u to vreme bilo šampion Jugoslavije, ja sam nastupao sa njihovim igračima u raznim reprezentativnim selekcijama i priča je krenula spontano. Počeli su da me nagovaraju da dođem na Koševo, čak je i direktor kluba Svetozar Vujović u par navrata dolazio na razgovore i bio veoma uporan. Rekao sam „čoveče, gde ću ja u Sarajevo, mene samo Zvezda interesuje“. Inače, o Sarajevu imam jako lepo mišljenje, a Papeta Sušića smatram za jednog od najboljih igrača u istoriji jugoslovenskog fudbala“.
Kolegama iz jednog od najuticajnijih hrvatskih medija (24 sata) najviše se dopala priča Alena Slavice, popularnog pevača iz Karlovca, koji je autoru knjige ispričao mnogo anegdota iz vojničkih dana sa Draganom Stojkovićem u Prištini:
Piksi i ja smo 13 meseci spavali krevet do kreveta. Sve smo prolazili s lakoćom, kroz humor i zajebanciju. Nikada neću da zaboravim atletsko takmičenje u Prizrenu, na kojem smo obojica učestvovali u trci na 100 metara. Moram da se pohvalim da je bio sporiji od mene, ostavio sam ga metar u cilju. Ali na dužim stazama nisam imao šanse. Trčimo oko kasarne, ja povraćam, on ide još dva kruga, oznojio se nije. Druženje se, naravno, nastavilo i posle vojske. Spavao sam pet-šest puta kod njega u Beogradu. To je bilo sredinom osamdesetih, kada sam zaista uživao veliku popularnost na prostoru cele Juge. Ali kad sam video koliko je on popularan kao kapiten Crvene zvezde, rekao sam mu da takav status ni Rod Stjuart nije imao na vrhuncu slave. Uđemo u diskoteku, krcato, nema gde igla da padne. Gazda nam za deset sekundi oslobodi sto za šestoro u VIP separeu. Piksi je u stanu imao video-rekorder i jednog dana mi je šest puta puštao snimak na VHS kaseti sa utakmice na kojoj je odigrao dupli pas sa Dijegom Maradonom. Znate li šta mi je rekao? Kaže: „Alene, ovo ti je isti osećaj kao da plešeš na sceni sa Majklom Džeksonom. Ma nas dvojica imamo milion anegdota. Sećam se da je u Beogradu vozio Mercedes 190E, a ja kupim BMW-a 1990. godine, baš u trenutku kada je on sa reprezentacijom bio u Zagrebu na pripremama za Svetsko prvenstvo. Prvi je vozio moj auto po Zagrebu. Dam mu ključ i čekam da vidim da li će da doda gas kad pali. Ali se snašao, pošto Mercedes pali isto tako. Partizanovci mu probuše dve gume na autu, Piksi okrene broj telefona, za 15 minuta stavljene nove. Mnogo mi je drago što je reprezentaciju Srbije odveo na Svetsko prvenstvo u Katar. Znam koliko je dobar u svom poslu, ne miri se sa prosekom i uvek želi da bude najbolji. Takav je bio u vojsci, tokom igračke karijere, takav je i sada. Želim mu svu sreću ovoga sveta jer zaslužuje da bude na vrhu – poručio je čovek čiji je vanvremenski hit Dao sam ti dušu, srce sam ti dao svojevremeno prodat u platinastom tiražu i obeležio mnoge ljubavne priče na našim prostorima.
O Ćiri Blaževiću:
„Ćiro je vrlo simpatičan tip. Strahovito šarmantan, harizmatičan. Zaludeo je celu Prištinu, gledali su u njega kao u boga. Još sa onim belim šalom oko vrata, imao si utisak da je upravo sišao s Marsa. Izuzetno inteligentan, ponekad previše vulgaran, ali to je bio njegov stil. Kada bi neko drugi tako psovao, zvučalo bi degutantno. Ali Ćiro je bio original i ljudi su voleli da ga slušaju. Pokušavao je na sve moguće načine da me ubedi da pređem u Dinamo. Čak je imao neku vezu u Nišu, nekog direktora Pošte Novakovića, koji je radio za Dinamo. Dolazili su kod moje majke, obećavali kule i gradove. Svega je bilo. Priština mi je ostala u lepoj uspomeni. I zbog vojske i zbog debija u dresu Crvene zvezde. Nije mi bilo prijatno kad sam pogledao raspored prvenstva i shvatio da ću vatreno krštenje imati na jednom od najtežih gostovanja u zemlji. Bilo je 40.000 ljudi na tribinama. Pakao! Dao sam gol posle prelepe akcije. Zalomio sam golmana koji je istrčao, okrenuo na levu nogu i punom zakucao po sredini gola. Završilo se 1:0 i naravno da su novine sutradan bile pune mojih fotografija. Pisali su da se Piksi isplatio Zvezdi posle prvih 90 minuta. Početak kao iz bajke“.
Kurir sport
NE PROPUSTITE
