Miloš Ninković - gospodin u kopačkama. Upravo tako mogla bi da se opiše karijera nekadašnjeg reprezentativca Srbije koju je odlučio da okonča u dalekoj Australiji.
Miloš Ninković, čovek koji je u najboljim godinama, a imao ih je 28 došao u Crvenu zvezdu u njenom najtežem trenutku i vratio titulu na Marakanu. Tako je dobio kultni status među navijačima, o njemu su pevane pesme i ispredane legende. Na kraju karijere otišao je na kraj sveta i bukvalno stekao status legende u Australiji.
Sada je odlučio da kaže zbogom fudbalu, ali samo onom igračkom, jer Miloš Ninković ima nameru da postane trener. O svojoj odluci, plodonosnoj karijeri, uzorima, Australiji, Crvenoj zvezdi, reprezentaciji Srbije, kijevskom Dinamu, Čukaričkom pričao je za Kurir iz dalekog Sidneja.
Kako ste doneli odluku da završite karijeru?
- Iskreno, razmišljao sam dugo. I to kad su počele da mi se vraćaju povrede. Prva se desila posle sjajnih priprema, gde sam se osećao fenomenalno. I ona se onda ponovila tri puta. Tada sam počeo da razmišljam da mi možda telo govori da je dosta. Prošle sezone dva meseca sam bio u autu zbog povrede zadnje lože. A, pre toga nisam pamtio kad sam bio povređen ovde u Australiji. I druga stvar, iskren da budem, malo sam se umorio od života profesionalnog fudbalera - počeo je razgovor za Kurir Miloš Ninković.
Kako ste se umorili od fudbala?
- Prvi ugovor sam potpisao kada sam imao 16 godina, a ove godine ću da napunim 40. Imam suprugu i troje dece. Hoću da još više vremena budem sa njima. Moja starija ćerka igra fudbal i sin je počeo da trenira. I kad god me oni zovu da igramo fudbal, ja ne mogu. E, dosta je. Hoću da uživam sa decom. I, eto, tako se sve poklopilo.
Kakav je plan za ovu sezonu?
- Čim sam saopštio svoju odluku ljudima iz kluba, trener Vestern Sidneja Marko Rudens, sa kojim imam sjajnu saradnju, pitao me je hoću li da budem član stručnog štaba, tačnije drugi pomoćni trener. Ukazao mi je veliku čast, posebno u ovom prelaznom periodu. Igraću fudbal do kraja sezone, a ujedno mu i pomagati u poslu. Želim da učim, da polako ulazim u trenerski posao. Verujem da je to dosta drugačije od onoga kada si fudbaler.
Kako gledate na proteklih devet godina u Australiji, zemlji gde ste stekli status fudbalskog božanstva?
- Mislim da je cela epizoda u Australiji bila fenomenalna. Kako sam igrao, koliko trofeja, što klupskih, što indivualnih, sam osvojio. Ma, bilo je super. Osećao sam se sjajno od prvog dana ovde. Moja porodica takođe. Kad je sve dobro van terena, onda dolaze i dobre igre. Meni se sve poklopilo, uživao sam od prvog dana i sada uživam.
Kakav će Miloš Ninković biti kad ne bude profesionalni fudbaler?
- Biće mi teško kad budem završavao karijeru! Razmišljam mnogo o tome... Kroz glavu mi prolazi već sada, kako ću se osećati kad dođe poslednji trening, a onda i poslednja utakmica. Mnogi su bili srećni kada su završavali, ali ja na fudbal gledam drugačije. Meni je fudbal sve, moj život, moja ljubav... Ja na to ne gledam kao na posao, već na igru koju volim, još od vremena kada sam bio dečak od šest godina. Tako da znam će mi biti teško. Ma, već sad me prolazi jeza... Zato mi je najbitnije da budem i dalje tu, da ostanem na terenu, da se skinem u opremu, da obujem kopačke... Kad mi trener kaže, zafalio mi je igrač, hajde pomozi... Ha, ha, ha...
Ostajete li u Australiji, ili mislite da se vraćate u Srbiju?
- Za sada ostajem ovde, pogotovo ako ostanem kao trener ovde u klubu. Takvi su planovi za sada. Videćemo za budućnost. Kao što rekoh, hoću da učim trenerski posao, kako bih jednog dana mogao samostalno da radim. Možda posle godinu dana kažem nije ovo za mene, ali s obzirom kakvu želju imam, mislim da ću biti trener. Hoću da budem trener ovakav kakvog sam ja želeo... Sad ne mogu to da objasnim najbolje.
Kakav fudbal volite?
- Volim slobodu u igri, napadački fudbal, nešto slično kako igra Pep Gvardiola. To je meni najlepši fudbal. Kad sam kao igrač kijevskog Dinama igrao protiv Barselone 2010, video sam sa kakvom lakoćom i slobodom igraju Katalonci. Kako uživaju u igri bez stresa i sa osmehom na licu. To je nešto na čemu ću da težim, da moji igrači imaju pobednički mentalitet, da budu slobodni i kreativni. Mnogo je važan pristup trenera i to prema svakom igraču ponaosob. Mislim da mogu biti dobar u tome. Možda grešim... Nekome moraš da podvikneš, nekoga moraš da pohvališ, kako bi od svakoga dobio 100 odsto. Trener mora da zna kakav odnos mora da ima sa svakim igračem, to je najbitnije.
Veliki trag ostavili ste u kijevskom Dinamu i Crvenoj zvezdi. Da li biste voleli da budete trener u tim klubovima?
- Naravno da bih voleo. Nažalost, sada je loša situacija u Ukrajini, pitanje je kao će se sve to tamo završiti. O Zvezdi ne treba trošiti reči. Iako sam osetio na svojoj koži koliko je teško igrati za klub koji voliš, verujem da je još teže trenirati isti. Opet, ne bojim se. Voleo bih da jednog dana budem trener Crvene zvezde! Ali, to je još daleko. Biće mi potrebno mnogo godina rada i rezultata kako bih došao u poziciju da budem kandidat za trenera Zvezde. Pre svega, biće mi potrebno iskustvo. Crvena zvezda ostaje moj cilj u životu. Kao kad sam bio klinac, san mi je bio da igram za Zvezdu, tako i sada, želi da jednog dana budem njen trener. To je novi san za mene, ali kao odraslog čoveka. Bože zdravlja! Da bi postao trener Crvene zvezde, treba da pređeš određeni put, kako bi mogao da je vodiš, da se dokažeš. Tako ja razmišljam.
Radili ste sa velikim brojem trenera. Po čemu ih pamtite?
- Imao sam stvarno ogroman broj trenera sa kojima sam radio. Zoran Popović i Čeda Matić na početku karijere u Čukaričkom. Gurnuli su me u generaciju koja je bila tri godine starija. U pravo vreme u klub je došao Sosa Babić koji me je izgurao u prvi tim. On je dosta uticao na moj razvoj. Mića Garić mi je bukvalno spasio karijeru pred odlazak u Ukrajinu, jer sam imao problema sa kolenom. U Kijevu me dočekaju povrede, a onda u klub dođe Jurij Sjomin, sjajni Rus, koji me odmah prebaci u prvu ekipu. Onda me u Ligi šampiona gleda Radomir Antić, pa počinjem da radim sa njim u reprezentaciji. Nešto neverovatno kakav je to bio čovek.
Koga još pamtite kao trenerske uzore?
- Uvek sam radio sa dobrim trenerima i dobrim ljudima, a jedan od njih bio je i Slaviša Stojanović. Poseban čovek, neverovatan. Šta je on sve pretrpeo i šta je sve izgurao u Zvezdu... I onda dođem u Australiju. Tu me sačeka Greham Arnold, sadašnji selektor Australije. Nije mi krenulo kako treba, a on mi čovek priđe i kaže - prva godina je uvek takva, druga će biti bolja. I stvarno eksplodiram naredne sezone, osvojimo sve trofeje, ja dobijem i individualnu nagradu za najboljeg igrača. I sada, Marko Rudens pred kraj karijere, dosta sam naučio od njega. Zvuči nestvarno, ali istinito, u svakom klubu imao sam jednu osobu koja me je dograđivala i izvlačila sve najbolje iz mene. I naravno, da ne zaboravim Seada Krdžalića i njegovu suprugu Vesnu, koji su mi pomagali kao indivdualni treneri. U Kijevu sam imao sitne povrede koje su me sputavale i onda sam upoznao Seada. Od Mundijala u Južnoj Africi radimo zajedno, šalje mi treninge. Njegova supruga je vrhunski lekar, oni su mi dosta pomogli. Rad sa njima doneo mi je da i danas igram fudbal.
Kako gledate na periodu u Crvenoj zvezdi? Na kultni status kod navijača, na saigrače, na trenera Slavišu, na suprugu što vam je rekla da će vas napustiti ako odete u Zvezdu, na besparicu, na vraćenu titulu, na uskraćenu Ligu šampiona... Krvarili ste za Zvezdu, igrali sa zaštitnom maskom, o vama su pevane pesme...
- Joooj... Uvek sam želeo da dođem u Zvezdu! I došao sam sa 28 leta, u najboljim godianam. Mogao sam tada da odem i drugde. Bilo je ponuda. Ali, meni je taj trenutak bio presudan. Zvezda je tada bila u ozbiljnom problemu. Sada je drugačije, sada je lepo igrati za Zvezdu, imati redovna primanja, biti učesnik Lige šampiona. Mene je za povratak motivisalo šest godina dominacije Partizana. Vratio sam se samo da bih vratio titulu tamo gde pripada, na Marakanu! Sećam se, bukvalno je bilo te godine, ako oni osvoje titulu da će nas prestići po broju trofeja. Navijači su o tome pričali, a kada su videli kako se borimo, izjednačili su nas sa generacijom iz Barija. A, to sa mojom Dejanom, to je istina. Rekla je da će se razvesti od mene, ako se vratim u Zvezdu... Ali, kada je moja supruga videla moju emociju prema Zvezdi sve je razumela i od nje sam dobio podršku. Nijednog sekunda se nisam pokajao što sam došao u Zvezdu. I opet bih to uradio, samo da mogu da vratim vreme. Neverovatno je da navijači i danas sve to pamte. I danas, kada dođem u Beograd i Srbiju, ljudi me zaustavljaju i pričaju o tome... E, to je neverovatno. A, prošla cela decenija. Sa druge strane, mislim da sam morao bolje u dresu Crvene zvezde, da sam igrao ispod onoga što sam očekivao. Mnogo je teško igrati za klub koji voliš. Hoćeš sve, da daš gol, da namestiš gol, predriblaš, zatvoriš protivnika... Godina u Crvenoj zvezdi, bila je moja najteža, ali i najlepša godina u karijeri.
Ima li nešto iz te godine o čemu niste pričali do sada u javnosti?
- Ima jedna neverovatna anegdota. I nje se rado sećam. Bili smo na pripremama u Kopru, u Sloveniji. Svi su otišli u toplije krajeve te zime, u Tursku ili na Kipar. Zvezda nije imala para, pa smo nekako jedva otišli do Slovenije. Ali, radili smo fenomenalno, skupili smo se sa zajedničkim ciljem da vratimo titulu na Marakanu. I to su bile prve pripreme gde smo bili kompletni i koje smo prošli zajedno. Svi u Kopru znali su da mi je supruga trudna i da svakog dana treba da se porodi. Moji saigrali su bili čudo. Hteli su da dovedu muziku, rekli da će sve završiti sa šefom.. Vidim ja, ozbiljni su. Razmišljam, sad će sve da padne u vodu, ako odemo zajedno u Beograd da se proveselimo, a radimo fenomenalno. Žao mi je Zvezde... Odem kod šefa i kažem mu kakva je situacija, da ovi hoće u Beograd, da se provesele uz muziku... Ha, ha, ha... Daj da mi napravimo plan, da ja odem da vidim suprugu, da se odmah vratim i da nastavimo da radimo. Može, naravno, rekao je Slaviša, nema slavlja. I tako se mi dogovorimo. I ja odem za Beograd da vidim suprugu. Vratim se... I danas to nikome nisam rekao, nadam se da se momci neće naljutiti.
Kakva je to bila generacija igrača koja je vratila titulu na Marakanu?
- Takvo drugarstvo i takva ekipa, to se neće skoro ponoviti. Mi smo svi zajedno išli na doručak, ručak, večere... Pomagali jedni druge, živeli za Zvezdu. Bilo je tu i dosta mlađih igrača koji nisu imali redovna primanja. Mi stariji smo ih pomagali. Slaviša je bio naš lider, naš vođa, stariji brat, otac, trener... Šta je on čovek prošao... Osedeo je u Zvezdi. I sve nas je razumeo. Zato ga je Bog nagradio titulom. To su bili momci koji su stvarno i istinski voleli Zvezdu. Džoni (Nikola Mijailović op.a.), Miki (Nenad Milijaš op.a.), Bajko (op.a.), Nejc (Nejc Pečnik op.a), Mrđa (Dragan Mrđa op.a.), Kelhi (Dejan Kelhar op.a.), Savo Pavićević, Darko Lazović, pokojni Goga (Goran Gogić op.a.)... Možda jedino Obiola Dauda nije znao šta je Crvena zvezda, ali je vrlo brzo shvatio, sve nas zavoleo i kao i mi, ginuo na terenu na svakoj utakmici.
Na kraju, generacija se raspala. Svi ste otišli iz kluba. Zašto?
- Najteže mi je bilo što nam nisu dozvolili da igramo Ligu šampiona. To je bio razlog da prelomim i odem. Imao sam želju da probam, ne kažem da bismo ušli u Ligu šampiona, ali sam siguran da bismo posle sjajnih priprema, uz naše navijače i uz neko pojačanje, mogli da pokušamo da ostvarimo podvig. sećam se, prvo su se pojavile glasine da će nas izbaciti. Niko u to nije verovao... Mislim da mi je Džoni prvi javio... Bio sam u šoku, nisam mogao da verujem. Izborili smo se za kvalifikacije za Ligu šampiona na terenu... Uh, kako mi je bilo teško tada. Posle te odluke da nas izbace iz Evrope sve se raspalo. Svako je otišao na svoju stranu. Ta odluka, uz utakmicu protiv Australije na Svetskom prvenstvu u Južnoj Afirci, defitinivno mi je najtužnije fudbalsko iskustvo. Kad sada vidim Crvenu zvezdu, drago mi je da se klub posle toga digao i što sada igra Ligu šampiona.
Koliko može Srbija na EP u Nemačkoj?
- Sigurno je da može nešto da se uradi. Samo da ne bude euforije nedelju ili dve, do Evropskog prvenstva, da idemo do finala... To nam ne treba. Mislim da je ogroman uspeh otići na EP i SP. Nismo mi fudbalska velesila. Prošlo je to vreme, kada smo imali igrače u top klubovima. Ne kažem da ih sada nemamo, ali ih imamo znatno manje i moramo s tim da se pomirimo. Treba naći rešenje da se to poboljša. Znam da reprezentacija ne ide u Nemačku bi tamo bili turisti. Znam da će se naši momci tamo boriti i u najboljem svetlu predstavljati svoju zemlju. Opet, mnogo toga će zavisiti da li će biti povređenih igrača kao na Mundijalu u Kataru. Tamo nismo bili miljenici sreće. Sada smo posle 20 godina na EP. Ljudi moji to je ogroman uspeh! Euforija nam je uvek bila veliki neprijatelj, nju moramo da svedemo na normalnu meru.
Kako gledate na selektora Dragana Stojkovića? Pritisak i rezultate koje je ostvario?
- Piksi je hrabar, voli fajterski fudbal. Verujem da svaki trener voli da igra napadački. Ali, dosta toga zavisi kako ćeš da se braniš. Mislim da smo mi platili ceh i naučili školu na mundijalu u Kataru. Evo vam najboljeg primera napadačkog fudbala - utakmica protiv Portugala u Lisabonu. Da nismo tako igrali nikada ih ne bismo pobedili. Piksiju zato kapa dole. To se brzo zaboravilo. Suvišno je govoriti o Draganu Stojkoviću. Čovek nas je odveo na SP i EP! Može nekome da se sviđa ili ne kako Srbija igra, ali ciljevi su ispunjeni i ostvareni. Odvesti Srbiju na dva najveća takmičenja, to je veliki uspeh.
Kako ste videli Crvenu zvezdu sa Barakom Baharom?
- Ono što sam video, Bahar jeste dobar trener, ali nije bio svestan gde dolazi. Nije lako raditi u Zvezdi. Dva sveta je voditi Makabi i Zvezdu. Nije se snašao. Govorio sam kad smo dobili Fjorentinu, bio sam u Srbiji tih dana, da to nije dobro. Kad dobijaš na pripemama, onda padaš i gubiš. I obrnuto. Kao da se tempirala forma u pogrešnom trenutku. Nikada nisam voleo da igram prijateljske utakmice, to mi je uvek bilo najgore. Od početka mi se nije sviđalo što izgledamo moćno protiv Fjorentine i na turniru u Sankt Peterburgu. Plašilo me je to, bojao sam se naglog pada. I da, mnogo je igrača. Dobro su plaćeni, hoće svi da igraju, ali nema mesta za sve. A, kad nema atmosfere, nema ni rezultata. I to je nažalost bilo tačno.
Kakvu Zvezdu treba očekivati sa Vladanom Milojevićem?
- Sigurno da će biti promena u odnosu na Baharovo vreme. Kod Milojevića će biti drugačije. On zna kako je raditi u Zvezdi. I on ima problem sa velikim brojem igrača, gde svi hoće da igraju. Biće mu mnogo teško. Ako mu svi igrači ostanu na okupu biće teško sve to uklopiti i učiniti sve njih srećnim. Atmosfera je najvažnija. Ako Miloje uspe da je stvori, da svi ginu za tim, onda će doći i rezultati.
I kad se sledeći put čujemo?
- Sledeći intervju radimo kad budem trener - smejući se završio je razgovor Miloš Ninković.
Stanković i Milijaš rade dobro
Iz vaše generacije u reprezentaciji kao treneri rade Dejan Stanković, Nenad Milijaš, Aleksandar Luković i Nikola Žigić. Što vas nema više?
- U kontaktu sam sa svima, ali se ne čujemo svakodnevno. Posebno sa Dekijem i Mikijem. Drago mi je zbog njih, bili su veliki igrači, mogu mnogo toga da prenesu mladim momcima. Vidi se da rade kvalitetno. Voleo bih da nas bude više, to bi dosta pomoglo. Našem fudbalu su potrebni kvalitetni treneri. To je moje mišljenje odavde iz Australije. Imamo dosta talenata, ali ne vidim da smo izbacili top trenera, a imamo sjajne igrače velikog kvaliteta. I nije to samo naš problem u Srbiji, već to vidim i ovde u Australiji.
Prva ljubav
Čuka radi pravi posao
Klub u kojem ste počeli karijeru Čukarički, prvi put je igrao istorijsku grupnu fazu u Evropi. Kako to vidite?
- Ono što važi za Srbiju, to važi i za Čuku. Svaka grupna faza u Evropi je neverovatan uspeh. Drago mi je zbog gazde Dragana Obradovića Galeta. Znam koliko se taj čovek daje klubu. Koliko je sebe i finansija uložio... Nije trebalo da se očekuje da Čuka može ravnopravno da igra protiv Fjorentine, Ferencvaroša i Genka. Klub godinama izbacuje mlade igrače, živi od toga i to je veoma bitno. Potpisuju najtalentovaniju decu u Srbiju... To je pravi posao. Sviđa mi se kako rade.
Zanimljivo
Noleta vole u Australiji jer nije uzeo trofej
Poslednjih godina redovno ste pratili Novaka Đokovića na Melburnu. Kako sada pišu Australijanci o njemu?
- Sad ga svi vole, kad nije osvojio trofej. Vidim da su ga potencirali na TV i to baš oni koji su ga najviše osuđivali pre nekoliko godina. Kad pobeđuje niko ga ne voli, kad gubi svi ga vole.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir sport/Aleksandar Radonić
NE PROPUSTITE
