Brkić je upucan ispred dvorane "Pionir" nakon treninga Partizana 12. decembra, potom je operisan i bio je u komi sve do 15. decembra kada je preminuo u ranim jutarnjim časovima.
Prošlo je više od dve decenije a rane i dalje peku, a o tome je pričala njegova majka Radmila u emisiji "Majke šampiona"
Rekla je da je Haris je kao mali zavoleo magičnu igru pod koševima.
" Imao je osam, devet godina i voleo je košarku. Gledao je utakmice, navijao za Partizan i nije mogao niko da ga potkupi da navija za nekog drugog. Odveli smo ga u KK Bosna da se upiše početkom septembra, međutim tada nije moglo da se upiše pre jedanaeste godine. Došli smo kući, pa je bio razočaran. E onda, čim je sledeće godine otišao, odmah je bio primljen. Kako je počelo tada, do kraja je sve to išlo. Košarka, košarka i samo košarka..."
Priznaje da nije bila ni svesna da se njenom jedincu smeši velika košarkaška karijera.
"Nisam ja nikada pomislila da bi on mogao da bude tako ozbiljan i da dođe do svega toga. Trenirao je samo, ali kasnije, kada je imao 13-14 godina, onda su počeli turniri u tom uzrastu i znam da je sa 14 godina, kada je bilo neko evropsko takmičenje u Nemačkoj, na koje je išla Bosna, on bio u prvoj petorci. Bili su tri dana tamo i nismo se čuli jer tada nije bilo kao sada i on se vraća i nosi neku veliku putnu torbu. Ja ga pitam: „Šta ti je Harise to?”, a on mi kaže da je dobio na poklon. Rekoh „kakav poklon”, on će: „Najbolji sam bio, a dobio sam i biciklu!“ Tada je to bio neki petobrzinac. Bio je najbolji igrač tog turnira, čak i u novinama je bio članak da je Bosna osvojila, a da je najbolji igrač bio Brkić Haris".
Haris je imao 17 godina kada je u Bosni izbio rat. On je prešao u Srbiju, a majka i otac su ostali u Sarajevu. Telefonske linije su bile u prekidu, pa do vesti o tome kako im je sin, bilo je teško doći.
"Kada je počeo rat, mislim da je on sa toliko godina, koliko je imao, brzo sazreo. To ga je mnogo uozbiljilo i sazreo je, možda i pre vremena. On je iz Sarajeva otišao ranije, a suprug i ja smo ostali još nekoliko meseci. Bilo mu je teško i kada sam ga videla posle određenog perioda, već ga nisam gledala kao dete, već kao ozbiljnog mladića, čoveka. Ali rano je sazreo. Okolnosti su bile takve."
Na pitanje kako se majka tih dana u Sarajevu osećala bez sina, sa tugom u glasu je rekla:
"Kako smo se osećali i suprug i ja? Znate kako je kad ne znate ništa, nemate nikakvog kontakta. Ja sam znala da je njemu sigurno bilo dobro jer je bio prvo kod mojih, ali posle toga je prešao za Beograd. Ali njemu je bilo teško jer on nije imao nikakvih informacija o nama. Sećam se jednom da mi je moj tata rekao da je Haris došao kući i da je kazao: „Bože, ja ovde sedim, a da ni ne znam da li su mi mama i tata živi.”
Pričala je o svom odnosu sa Harisom.
"Moj suprug je često znao da kaže: „Pusti dete više!“ A ja ne! Ja, čim ga nema, počnem da razmišljam: „Šta je? Gde je?” Možda sam i previše strepela. Možda ni to nije bilo dobro. Znala sam posle utakmice da imaju običaj negde da sednu, ne tako dugo, ali kada bi pobedili u nekoj značajnoj utakmici, oni odu da se provedu, ja zovem, a njegovi drugovi kažu: „Evo ti Radmile, zove!“ Mnogo sam strepela, možda nije trebalo, možda sam...
Usledila je pauza, a onda rečenica posle koje je jedva zadržala suze:
"Često kažem: „Možda sam prizvala... Nesreću.” Ali eto tako.
A onda je 12. decembra 2000. godine oko 22.30 u domu njegovih roditelja, zazvonio telefon. Vesti su bile strašne
"Kratak je bio period od njegovog povratka iz Podgorice do te nesreće koja se dogodila. Ali bio je nervozan i neraspoložen. U toj utakmici u Novom Sadu, bio je na terenu grozan. To mu je valjda najgora utakmica bila. Kada je došao, pitam ga „šta bi ono Harise?“ , on je samo odmahnuo rukom.
Po povratku iz Podgorice, odigrao je samo tri utakmice za Partizan. Spremao se na put za Istanbul, kada se dogodila nesreća.
"Spavao je, oko pet je sišao i otišao na trening. Ništa.. Sve normalno. Otišli su on i Mića (Berić) na trening. Počeo je trening, a Mića mi kaže da se Haris nešto nije osećao dobro, počeo je da trenira, a ujutru je trebalo da idu na put. Zato je Vlada fizioterapeut uzeo da ga malo izmasira i on je krenuo. I to je sve što ja znam... Suprug i ja smo sedeli kod kuće i oko pola 11 zove me sestra. Moj suprug je gledao neku utakmicu, zvoni telefon, ja se javim, sestra me zove i kaže: „Rado, jesi li čula na televiziji da je Harisa neko upucao?“ Kažem joj: „Ma daj šta si ti čula, pusti budalaštine! Što bi Harisa neko ubio? Šta si ti slušala?“ U to vreme su se dešavale neke nezgode po Beogradu i ja joj kažem: „Ma ti to nisi dobro čula!“, a ona nastavlja: „Sada su prekinuli neki program koji trajao, prebaci na Studio B!“
Radmila je poslušala sestru i tada, sa TV-a, saznala bolnu vest. Vest koja joj je srušila ceo život.
"Moj suprug je prebacio na Studio B. On se oduzeo. Ja znam da sam klonula, da sam samo sela na parket. To je bio... To je bio... Ne mogu da opišem to. Ne mogu da verujem. Ne mogu da povežem ni sam čim. Ni sa kakvim... Ne znam. Ne mogu da ga povežem sa tim da bi on mogao da bude povređen, a ne ubijen.
Usledili su pozivi ka Partizanu i njegovim drugovima. Želela je od njih potvrdu da je neka greška. Potvrdu da njen sin nije mrtav. Ali...
" Zovi jednog, drugog, trećeg. Niko telefon nije uključivao. Niko mi se nije javljao. Prvo sam zvala njegovu devojku, misleći da ona zna šta je, pa sam zvala sve drugove čije sam telefone imala. Niko nije hteo da se javi. I onda na kraju su mi rekli da će doći po nas... Da odemo ispred Urgentnog centra. Suprug nije mogao da ide, ja sam otišla."
Kada je stigla ispred Urgentnog, bilo je dosta ljudi.
"Poslednja sam stigla. Ne znam koga da gledam, koga da pitam, okreću glavu. I onda mi kažu da je živ... Ali... Tako... Tu bih stala.
Kroz plač je nastavila:
"Bila je agonija. Nisam svesna sada kako sam hodala iz Urgentnog. Ne znam ko mi je prilazio. Ne znam... Jako teško. On više nije bio svestan do kraja. Nije dolazio sebi.
Bolnu ispovest je zaključila rečima koje pogađaju u srce.
" Samo pomislim koliko bi on godina imao sada. Bio bi čovek. Da li bi bio trener ili ne, o tome ne razmišljam, već samo o tome koliko bi on imao godina. Pa i drugi imaju porodice i unučiće. Ali izbegavam da o tome puno i mislim.
Naravno ne može da se pomiri sa činjenicom da ga nema ni nakon puno godina.
"Ne može mi biti bolje nikada dok sam živa, ali sam počela drugačije da razmišljam o našem životu. Mom i suprugovom. Nešto sam prelomila u sebi. Ne znam šta... Nisam volela da me ljudi vide na ulici i da me sažaljevaju. Ne volim da me sažaljevaju i da kažu vidi kakva je jadna Harisova mama. Ne! Ja sam ponosna mama. To me je nekako najviše možda podiglo. Da ja ne brukam svoje dete.
Kurir sport
NE PROPUSTITE
