Kao selektor vodio je naše odbojkaše do olimpijskog i evropskog trona, kao predsednik Odbojkaškog saveza Srbije radovao se evropskom i svetskom zlatu naših odbojkašica, a sada je rešio da prenese pelcer uspeha na kompletan srpski sport!
Nakon izuzetno bogate trenerske karijere, Zoran Gajić je dokazao da poseduje i zavidne rukovodilačke sposobnosti. Pobednički mentalitet sa terena preneo je na organizaciju, pa je tako nastavio da ređa uspehe i u novoj ulozi.
Posle šest godina provedenih na čelu Odbojkaškog saveza Srbije, Gajić je dobio poverenje Vlade Srbije da predvodi srpski sport.
U razgovoru za Kurir ministar za sport sumirao je godinu koju smo ispratili i otvoreno govorio o planovima i promenama koje su neophodne da bi se naš sport vinuo u najveće visine i da bi reprezentativci blistali na velikim takmičenjima.
U individualnim sportovima naši reprezentativci su pravili neverovatne uspehe u 2022. godini, medutim, kada je reč o kolektivnim sportovima, doživeli smo brojna razočaranja. Podbacili su vaterpolisti, košarkaši, rukometaši, odbojkaši, fudbaleri... Nažalost, obradovale su nas samo odbojkašice i basketaši 3x3.
- Ne može u sportu uvek da se pobedi, to je jasno. Činjenica je da smo decenijama u kolektivnim sportovima pravili rezultate i imali velika očekivanja u onim u kojima sada nismo uzeli medalje. S druge strane, sportisti iz pojedinačnih sportova su nas obradovali - atletika, tekvondo, svi borilački sportovi, strelci... Svi su bili na jako visokom nivou i nadam se da će tako i nastaviti. Što se tiče kolektivnih sportova, naravno da smo imali veća očekivanja - otvoreno će Gajić.
Da li to znači da gubimo bazu u kolektivnim sportovima?
- U pojedinim sportovima to je tačno, u pojedinim nije. Recimo, gubimo bazu u muškoj odbojci, ženskoj košarci i ženskom rukometu. Međutim, imamo sasvim dobru bazu u ženskoj odbojci, muškoj košarci, vaterpolu, muškom rukometu, o fudbalu da ne pričam. Šta je razlog, to moraju strukovni savezi da analiziraju. Moraju da apostrofiraju kvalitet stručnog rada u mlađim kategorijama koji nije usmeren ka pravljenju šampiona, već više ka skupljanju članarina. To je možda jedan od razloga što u nekim kolektivnim igrama u kojima imamo bazu nema rezultata. Mislim da sve to može da se promeni.
Pada li interesovanje za treniranje sporta kod mališana? Tereni u školskim dvorištima su prazni...
- Sve se to prebacilo na organizovani vid bavljenja u privatnim školicama sporta, privatnim klubovima, pa se ljudi više spontano ne okupljaju. Nema više spontanog okupljanja da se nešto odigra, mora da bude organizovano. Mislim da je broj dece koja treniraju u gradovima izuzetno velik. Medutim, više treniraju u pravcu neke neobaveznosti nego u pravcu pravljenja šampiona.
Već duže vreme se potencira da je trenutno jedan od najvećih problema u kolektivnim sportovima loš rad u mladim kategorijama. Šta kažete na to?
- To kažu rukovodioci svih saveza u kolektivnim sportovima, to kažu i rukovodioci naših najvećih klubova. Treba analizirati zbog čega je to tako. Vrlo je to čudna situacija sada, kada imamo preko deset fakulteta za trenere, to nekada nije bilo. Nekada su bili samo državni fakulteti, bio je DIF i usavršavanje određene sportske grane, a sada imamo jako puno tih fakulteta i mogućnosti da se mladi ljudi opredele za tu profesiju. Treba videti u čemu je problem. Možda uslovi ili nastava nije dobra. Možda klubovi ne obraćaju dovoljno pažnje i ne stimulišu rad tih trenera.
Čime biste bili zadovoljni na kraju mandata?
- Bio bih jako srećan da sport tretiramo kao celinu. U ovom trenutku smo koncentrisani na novac, novac, novac... Da imamo više para, pa kao biće nam bolje. Da imamo sportske objekte i time ćemo kao rešiti sve... Pričali smo o kvalitetu trenažnog rada i broju dece koja se takmiče, o tome da deca u motoričkom i morfološkom smislu imaju sve veće probleme, koji kasnije prerastaju u zdravstvene probleme. Zato je izuzetno važna sinergija Ministarstva prosvete, Ministarstva zdravlja i Ministarstva sporta. Važan je taj sistem sporta kao celine i struka, stručni rad, a ne samo da razmišljamo o parama i brojimo medalje. Bitan je sistem koji proizvodi te medalje kao vrhunac piramide.
Da li je sistem koji je uspostavljen u Odbojkaškom savezu pravi recept za uspeh i u drugim sportovima?
- Mislim da u odbojci nismo imali ni bolje ni gore uslove od drugih sportova. Broj dece, trenera, ljudi... Imali smo jednu stvar koju su u jednom periodu ranije imali košarka i vaterpolo - imali smo jedno veliko jedinstvo. Jedinstvo rukovodećih ljudi u klubovima u Srbiji i rukovodećih ljudi u Savezu. Imali smo u osnovi tog jedinstva sposobnost ljudi koji su vodili klubove da interese svojih klubova stave u peti plan, a interese reprezentacije u prvi, da bi se napravio rezultat. Šokantno je bilo 1995, kada smo uzeli medalje, jer kao SFRJ nismo bili ni blizu. Zašto? Pa nenormalne su svađe bile na relaciji svih centara. Ništa nisu mogli da se dogovore. Kada smo ostali mi sami, poučeni tim iskustvom, stavili smo interese klubova u peti plan i svake godine je došla medalja. To jedinstvo i ta sposobnost da se Srbija stavi ispred, a klubovi iza doveli su do tog rezultata. Svi to mogu da naprave ako hoće.
Mislite da je to moguće?
- Ja ih pozivam da probaju jednom, ništa ih ne košta. Neka probaju jednu godinu da sarađuju i da vidimo šta će da bude. Tvrdim da se to prenosi na stručni štab, na ekipu, na teren. To jedinstvo daje snagu, razbija stres igračima, daje im hrabrost, zadužuje ih da nešto naprave. Čim te relacije nisu kako treba, kad suštinski interes reprezentacije nije na prvom mestu, to razbija to jedinstvo ekipe. To pokazuje naša istorija u kolektivnim sportovima.
Zločin koji je uništio mnoge klubove
Proslavljeni odbojkaški trener istakao je da srpski klubovi još uvek nisu uspeli da se oporave od posledica sankcija uvedenih našoj zemlji devedesetih godina.
- Iskren da budem, ja nikada ne bih ni otišao da nije uveden taj zločinački sportski embargo, to rasturanje Jugoslavije, kada smo izgubili mogućnost da igramo evropske kupove i izgubili sponzore... Otišli smo u inostranstvo i sa reprezentacijom uradili sve ono što je trebalo sa klubovima da uradimo. Nažalost, od tog perioda naši klubovi ne mogu da se vrate na onaj nivo - ističe Gajić, dodajući:
- Zvezda ne bi rasturila ekipu nakon osvajanja Kupa šampiona 1991. da se nije dogodilo to što se dogodilo. Evo, Partizan i Zvezda u košarci pokušavaju da se vrate na onaj nivo, ali opet se tek približavaju onom Partizanu iz 1992. godine. U vaterpolu to ide u dobrom pravcu, a svi ostali smo se rasejali po svetu sa tendencijom da se polako skupljamo.
Gajić naglašava koliko je važno da se stvore dobri uslovi u klubovima kako naši mladi sportisti ne bi rano odlazili u inostranstvo.
- Mislim da je važno da stvorimo dobre uslove na klupskom nivou, razvijemo lige, omogućimo klubovima da igraju Ligu šampiona, da što više naših novih sportista zadržimo u ligi. Klubovi bi trebalo da budu koncentrisani na to da prave mlade igrače, da ih vaspitavaju u patriotskom duhu, da igraju za reprezentaciju i da je vole, i da im se omoguće uslovi da ovde grade karijeru.
Šta je uradio u karijeri
Zoran Gajić je s velikim uspehom predvodio reprezentaciju Jugoslavije od 1995. do 2002. godine. S našim nacionalnim timom osvojio je čak devet medalja, dve zlatne, dve srebrne i pet bronzanih.
Svakako, najveći uspeh u karijeri bilo je osvajanje olimpijskog trona na OI u Sidneju 2000. godine.
Gajić je bio i selektor Rusije, sa kojom je osvojio zlato u Evropskoj ligi i srebro na Evropskom prvenstvu 2005. godine, a predvodio je i nacionalni tim Irana.
U klupskoj karijeri je osvojio osam titula prvaka Jugoslavije, Grčke, Turske, Rusije i Azerbejdžana i tri titule pobednika Kupa Jugoslavije, Grčke i Turske.
Bitni kriterijumi za raspodelu novca na lokalnom nivou
Država Srbija je prepoznala koliko je sport važan za promociju zemlje i poslednjih godina izdvaja ogromna sredstva u te svrhe.
- Nikada nije bilo bolje nego u poslednjih deset godina za strukovne saveze. Imaju jako dobru situaciju. Međutim, što se klubova tiče, nije tako. Po Zakonu o sportu, klubovi se finansiraju na nivou gradova i lokalnih samouprava i tu problem mora da se reši u narednom periodu. Tu postoje određeni pravilnici i nekih 10 kriterijuma kako se to rad - kaže Gajić i dodaje:
- Klub kao osnovna ćelija proizvodnje igrača i ulaganje države u strukovne saveze nije potpomognuto politikom razvoja klupskog sporta na lokalnom nivou u preko 170 opština u Srbiji. Čast izuzecima, ali u tih 170 opština novac za sport se uglavnom raspodeljuje prema ličnim afinitetima gradonačelnika i rukovodećih ljudi, bez previše jasnih kriterijuma. Tu sistem mora da se napravi u budućnosti. Naravno, velika zahvalnost rukovodstvu države i predsedniku Aleksandru Vučiću zbog odluke da se izdvoji pomoć klubovima nakon ove nesreće sa kovidom, pre svega u ovim sportskim granama koje su malo siromašnije, tako da se tu nešto dešava.
Kurir sport / Miloš Bjelinić
NE PROPUSTITE
