Voditelj i urednik Jutarnjeg programa, Filip Čukanović progovorio je o problemu sa kojim se prvi put susreo 2015. godine, kada je završio u Urgentnom. Otkrio je kako se danas nosi sa tim problemom.
O svojoj petogodišnjoj borbi sa napadima panike, za koje veruje da su na putu da postanu prošlost, iskreno je progovorio u nadi da će njegovo iskustvo nekome pomoći.
"Za momka od 23 godine takav transfer bio je ogroman uspeh. Ispostaviće se i ništa manji stres. Želeo sam da se dokažem u novom okruženju, od mene se očekivalo, i tako sam upao u začarani krug. U januaru 2015. godine, kada sam prvi put otišao na odmor i opustio se, sve me je sustiglo. Jedne večeri iznenada mi je pozlilo. Srce je počelo snažno da lupa, osušila su mi se usta, imao sam osećaj da propadam. Preplašen, usred noći sam otišao u Urgentni centar. Tada sam prvi i jedini put popio tabletu za smirenje. Profesor mi je kasnije priznao da je odmah znao dijagnozu, ali je želeo da isključi bilo koju fizičku bolest. Krenuli smo sa pregledima i ispostavilo se da je srce zdravo, kao i svi vitalni organi".
Filip je s vremenom otkrio da su panični napadi, sa kojima se i sam uhvatio u koštac, sastavni deo života mnogih:
"Ljudi se sve češće suočavaju sa ovim problemom, a da i ne znaju o čemu je reč. Sramota ih je da to javno priznaju i često na svoju ruku počnu da uzimaju lekove ili čak pobegnu u alkoholizam. Važno je apelovati da briga o mentalnom zdravlju nije sramota, već potreba. Svi smo pod velikim pritiskom, bilo da ga sami stvaramo ili nam ga nameće okruženje. Porodica je, jasno, bila veoma zabrinuta za mene. 'Zar zbog karijere da upropastiš zdravlje', 'Nemoj to sebi da radiš', govorili su mi. U svim teškim situacijama, a pogotovo kad je reč o zdravstvenim problemima, podrška najbližih je od presudnog značaja. Ja nikada nisam krio sa čim se nosim, svi oko mene su znali istinu. I niko od njih nije imao stav 'jadan Filip', već 'čoveče, nije ti ništa, trgni se', rekao je Filip.
Čukanović ističe da je najveći problem kod napada panike što nikada ne znate kada će se pojavit i prepričava momente kada je počeo da se povlači u sebe.
"Dešavalo mi se više puta da dok opušteno sedim i večeram u restoranu srce iznenada počne da mi lupa uz osećaj da propadam. Onda ustanem od stola i krenem kući. U trenutku kad sednem u taksi sve prestane. Zanimljivo je da se to događalo isključivo kada sam opušten. Samo se uznemirim, 'uzvrpoljim' i silno uplašim ubeđen da ću se onesvestiti, iako po zakonima fizike to ne može da se desi kad se pritisak podigne. Takve situacije su se nekad ponavljale jednom nedeljno, nekada tri dana zaredom. I tako mesecima. Iako napad traje od trideset sekundi do minut i po, čovek ima utisak da je u pitanju večnost. Počeo sam da se povlačim u sebe, da sve manje izlazim. Stalno sam se pitao "šta ako mi se desi". Psihološki, to je loš pristup, ali do toga treba doći. Sada lagodno pričam o svemu, ali 2015. bila je ozbiljna drama", dodao je Filip koji je odmah potražio stručnu pomoć:
"U startu mi je slikovito objasnila da je panika u stvari jedan tunel u koji ulaziš sve dublje praćen pitanjima 'šta ako se onesvestim', 'šta ako padnem', 'šta ako ispustim čašu uz ruke'... To je pogrešno razmišljanje. U tim trenucima sebi treba reći: 'Ništa loše se neće desiti. Bolje da organizam tako reaguje na umor i stres, nego da se pojavi neka bolest. Kada mi se to dogodilo u inostranstvu, dok sam bio na odmoru, pozvao sam psihološkinju koja je 24 sata onlajn dostupna. Rekla mi je: 'Ostani gde si'. I to je ključna stvar - nema bežanja. Panika to voli. Nastavi da radiš ono što si radio. To je nešto što se vežba. Kada me je usred emisije obuzeo osećaj da ću se onesvestiti, bio sam dovoljno priseban da kažem sebi: 'Sedi, nema napuštanja programa. Biće dobro'. Ali, da bih došao do tog nivoa svesti, trebalo mi je pet godina".
Filip ističe da nikada nije stigao do lekova, jer je bio poslušan pacijent.
"Da sam počeo da pijem lekove, brže bih rešio problem, ali verovatno bih zauvek bio na toj vrsti terapije. Nisam želeo da stvorim takvu zavisnost, već sam se borio sa sobom. Tek posle pet godina mogao sam da kažem da sam dobro. Uspeo sam da se izlečim snagom volje, na šta sam vrlo ponosan. Kad pobedite nevidljivog neprijatelja koji je ušao u vas, možete sve. I još nešto, jako je važno da psiholog bude osoba kojoj verujete. Iako sam naučio da svoj problem držim pod kontrolom, nastavio sam da redovno idem na razgovore", poručio je Čukanović.
Kurir.rs/Hello
NE PROPUSTITE
