Najnovije vesti

"BIVŠI PRIJATELJ MI JE OTEO 420.000!" Velika ispovest Raste o teškom životu, Ani Nikolić, a evo zašto nije radio sa Cecom i JK
Foto: Petar Aleksić, Damir Dervišagić

otkrio sve

"BIVŠI PRIJATELJ MI JE OTEO 420.000!" Velika ispovest Raste o teškom životu, Ani Nikolić, a evo zašto nije radio sa Cecom i JK

Stars -

Otkako se Stefan Đurić Rasta pojavio na muzičkoj sceni pratile su ga mnogobrojne predrasure.

Rasta je sada u velikoj ispovesti otkrio kako ga je jedan od najboljih prijatelja prevario za čak 430.000 dolara ali i zašto je odlučio da progovori i koji trenutak je bio preloman da shvati da publika zaslužuje i njegovu stranu priče.

- Od kada sam počeo da radim, ja se susrećem sa predrasudama. U različitim oblicima. Pogotovo u startu, kada sam počeo sa autotjunom. Pa onda kasnije možda čak i na račun izgleda, pa dredova, pa načina života, predrasude su moje drugo ime.

Suđenje, Rasta, Borivoje Borović
foto: Marina Lopičić

Da li to znači da su te zbog dredova pratile predrasude da si narkoman?

- Najlakše bi mi bilo da sam narkoman, nego što je na kraju ispalo i da sam diler, to je teža varijanta toga. Znaš, to su neke stvari sa kojima sam se u početku zaista susretao, ali naravno, kad god hoćeš da nešto veliko uradiš u životu, da nešto novo napraviš, naravno da na početku to ljudima bude čudno i da sve velike ideje na početku jesu čudne i doživljavaju predrasude različitih vrsta, kao što sam ih ja zaista jako, jako puno imao.

Da li te je pogađa kada čuješ neku predrasudu o sebi?

Rasta, Rovinj, AMG
foto: Nemanja Nikolić

- Iskreno da ti kažem, nije me bolelo ništa što sam očigledno dozvolio da se dešava. Nije, prosto, ja nisam želao da demistifikujem nešto previše sebe i mediji su pisali šta im je odgovaralo da pišu, odnosno šta donesi najviše klikova, i to je nekako vremenom preraslo u jednog velikog kiklopa. Uvek kažem da bilo kakav demanti me uključuje u nešto ako zaista nisam uključen i ako zaista smatram da nisam deo neke afere ili ne znam čega svega toga bi značilo da ja opet sebe na neki način tu uključujem. Prosto to mi je bila nekako taktika od početka, osim što sam u jednom momentu u životu odlučio da je prosto vreme da ne demantujem nego da ljudima ispričam i kažem zaista ko sam i šta sam. Ne zato što ću čitati naslove o meni koji su bili pisani pa da svaki analiziramo ponaosob, nego da prosto dozvolim ljudima da sami izvuku iz nekih mojih intervjua i nekih mojih javnih pojavljivanja i nastupa ko sam i kakav sam.

Kako to da nikada nisi došao u situaciju da demantuješ nešto?

- Volim da se našalim sa nekim stvarima, ali nekako da sad ubeđujem ljude, nekako mi je dosta. Opet kažem, to je jedna borba sa vetrenjačama i to je nešto što bi zaista bilo suludo da ja sad uzmem i da na sve te neke lažne, odnosno neistinite priče o meni, da sad odgovaram i da demantujem, mislim da bi previše potrošio energiju i vremena. Ja se i ne bavim tom nekom vrstom muzike gde je to meni moglo da naškodi. Nisam ja, ne znam, Jelena Tomašević ili ne znam ko, da će moja publika biti zgranuta time što sam ja završio u zatvoru, jer sam pušio marihuanu, to moja publika zna. I to oni prosto znaju da sam ja to i to je to. Tako da nije to nešto što ih je specijalno iznenadilo, ali su svakako uvek tu bili prostori da se prave različite farse i ja sam u jednom momentu osetio u zatvoru tu potrebu da prosto ljudima olakšam tu borbu spolja da objašnjavaju i da opravdavaju mene

rasta, Slavlje, beba
foto: Damir Dervišagić

Kako je došlo do toga da te tadašnji najbolji prijatelj prevari i koja cifra je u pitanju?

- 420.000 dolara. Da, 420.000 dolara me je koštalo to prijateljstvo. Desila se jedna perfidna prevara u momentu kada je krenula da se digitalizacija, odnosno naplaćaju digitalni streaming, odnosno digitalna distribucija, pesama. Tada još uvek nisu postojale kompanije koje su radile direktno sa Srbijom, nego smo mi radili preko nekih različitih kompanija preko. Između ostalog, Vanja ima svoju kompaniju u Americi sa kojom su sve te distributerske firme htele da sarađuju i prosto ih iskoristi u priliku da stavi karticu na mesto gde su legale pare i cela ta situacija je trajala par godina. Ja sam za vrlo kratko vreme napravio tih, da kažem, skoro pola miliona eura. Ja tu scenu, nikada neću zaboraviti. U jednom momentu jednog dana smo bili na Dedinju i gledali smo neku kuću da kupimo za studio i ja se sećam kao juče da je bio tu sa mnom i onako bukvalno kuca zidove, gleda šta ide, kako ide, kao to je to super, sve strava i dva dana nakon toga njega nije više nije bilo. Apsolutno ga nije bilo, promenio je sve moguće šifre za pristup tim autorskim stvarima sve apsolutno. Onda smo mi usput saznali da je on, naravno ilegalno u Americi, u društvu za zaštitu autorskih prava, registrovao sve naše pesme, registrovao neke pesme pokojne Marine Tucaković koja uopšte nema veze sa nama i tako dalje, on ih je prosto registrovao kao da je on autor. Na osnovu toga je uzeo avans neki koji je van ovih 420.000 dolara okvira, tako da mi tu kad bi na kraju sabrali koliko je meni koštalo to druženje sa Vanjom, to bi verovatno došlo do miliona, možda i prešlo. Meni generalno ni pare kao pare nisu bitne, niti mi je brojka nešto važna, samo mi je principijalno neverovatno da takvi ljudi postoje i uvek kažem prosto pare ćemo uvek da napravimo i sve što je do novca, to je ono lakše, samo da je zdravlje, sloboda i dobri ljudi, to je jedina stvar.

Da li si potražio pravnu zaštitu?

- Jesam, uspeli smo već sada da rešimo taj deo situacije koji je vezan za njegovu lažnu zaštitu pesama u Americi, to smo već uspeli da raščistimo sve, to se sve sredilo, naravno sad ću dalje da guram i ovo je drugi deo, a to je da se naplatim, opet kažem, ne zbog novca kao novca, nego mislim da generalno, a ako budemo dozvoljavali takvim smradovima da rade takve stvari, još nekog će nedužnog da oštete koji možda stvarno neće moći da napravi taj drugi milion. Tako da je bitno da mu se stane svakako na put.

festival Ulaz, Beograd, Beogradski sajam, Petar Grašo, Tropico bend, Zvonko Bogdan, Teodora, Rasta, Željko Joksimović, Magla bend, Aco Pejović, Dejan Petrović
foto: Promo

Ti si ovu situaciju opisao u jednoj svojoj pesmi a pojedinci tu tumačili kao da si se obraćao bivšoj supruzi Ani Nikolić?

- Meni je to neverovatno da sam ja na kraju čak i stavio potpis jer sam ja negde smatrao da to može da se desi. Ja sam već u nekom stvaranju teksta na kraju pomenuo gde mislim da nisam morao da pomenem baš Vanja pip vrati pare. Isto tako sam bio svestan da će moći da bude dvosmislen, veoma dvosmislen, jer kao prosto ima nekih podudaranja, jel? Da se ne lažemo sad, neću da stavljam nikad ništa pod tepih, jer ja sam otvoren, ali mi zaista nije bila namera. Da mi je bila namera da budem dvosmislen, mislim možda je na kraju mogla da bude i čak i dobra fora, ajde kao fora, ali ja sam na kraju stvarno stavio kao Vanja, ali ne vredi.

Kakav je život u Prištini bio od 1989. do 1999. i da li ga se sećaš uopšte?

- Sećam ga se vrlo dobro u smislu da je bio neobičan. Malo smo u drugačijim uslovima, prosto, rasli. I u nekim uslovima koji nisu bili baš uobičajeni za decu. To se tek kasnije shvatilo, pošto sam ja rođen sam u celoj toj situaciji. Od kraja 80-ih kada je krenula da se zaoštrava cela situacija na Kosovu. Tek kada sam otišao s Kosova shvatio sam da mi živimo getoizovano sve vreme. I da to nije normalan način života i da, kao, tako deca ne treba da žive. Deca treba da žive potpuno drugačije. Ali mi smo, nekako, prosto, se navikli na to. Družili smo se po kućama i nekako smo se trudili da uvek održavamo taj duh koliko-toliko normalan, zdrav. Da nekako funkcionišemo. Ali, opet, kažem, ja sam se tek posle šokirao kada sam otišao. Znaš, kao film, ono, underground. I malo, dok se privikneš na normalan tek onda shvatiš u stvari, šta je taj neki život. Najveće je što sam ja tek u Srebrenici, kao, razumeo šta znači to. Da ti, kao, kroz detinjstvo ideš i da nešto, kao imaš neku koliko-toliko slobodu. I, ajde, da kažemo, na kraju tek u Beogradu sam zaista video šta je to. Šta je to neko detinjstvo. Sloboda i detinjstvo, da. Ja sam stvarno rođen u Prištini. Kod mene u razredu, ja mislim da smo samo moj drug Haris i ja rođeni u Prištini. Svi su se rađali u Skoplju jer je tamo bilo dosta bezbednije i tako dalje. Ja sam se rodio u Prištini i stvarno sam bio dosta vezan za to mesto, jer su i moji bili lokal patriote, generalno.

Tvoji roditelji su bili lokal patriote, ali su te vaspitavali liberalno? Ti si se družio i sa decom Albancima, zar ne?

- To je zaista bilo mnogo smešno. Mi smo igrali fudbal izvan zgrade i zaista je bila jedna mala Albanka, preslatka je bila i bila je izuzetno talentovana, stalno je igrala fudbal s nama. Bila je strašno talentovana i volela je jednostavno da igra fudbal s nama. Znaš kad dođe do trenutka kada uopšte ne znaš kako da objasniš da možda ne bismo trebali biti tu zajedno, svi. I to je bilo od tužnog do nekako smešnog trenutka. Neko treba da nam objasni da možda, znaš, treba da krenemo kući, da možda roditelji brinu, situacija nije baš naivna. Jednostavno, to su neke neobjašnjive stvari. Sećam se da je u nekoliko situacija bilo tako da smo međusobno igrali rata, ovaj deo protiv drugog dela, gađamo se kamenjem, i uvek bi nešto ta mala Albanka stala na našu stranu, bila je dosta na našoj strani i nikad se nije bojala. To je bilo neverovatno. Baš bih voleo da znam šta se sada dešava sa njom.

Rasta
foto: Aleksandar Jovanović Cile

Uprkos svemu što si proživeo na Kosovu ne deluješ ostrašćeno?

- Moja porodica i ja, da kažemo šira familija, preživeli smo razna raseljavanja, u pravom smislu. Čak i u Hrvatskoj, i u Bosni i na Kosovu. Nikada nisam imao poriv da zaista nekog mrzim ili da prema nekom imam neki animozitet ili da nekog nešto ne volim i apsolutno me nikad nijedna situacija u kojoj sam se u životu našao, nije me odaljala, uvek me je napravila noljim čovekom i približila svim tim ljudima.

Da li ste tokom boravka na Kosovu bili svesni ozbiljnosti situacije?

- Ja mislim da nismo, mislim jesmo i nismo. Sećam, da li je to je to i taj neki srpski inat i hrabrost neka, kako smo mi opušteno reagovali na eksplozije, na bilo kakvu pucnjavu, na nešto, to je tako bilo uigrano. Mi smo svi znali šta treba da se radi u kom momentu, to su neverovatne stvari. Za ljude i prijatelje koji su nam dolazili iz Beograda to je bilo strašno. Ono dođu, svrate nam u goste, za njih je ti bilo paranormalno. Jer to se sedalo u kafiću i očekivalo se da može bomba neka da padne, a opet se sedelo u kafiću i pila se kafa, znači nije se odustalo od životnih navika. Dosta je bilo paranormalno, osećalo se naravno u svakom momentu da će tu da se zakrvi i da tu neće biti normalnog života, ali smo se mi nekako trudili da koliko je god bilo moguće da ga držimo.

Rasta
foto: Kurir televizija

Dalje nastavljaš život u Srebrenici u jednoj maloj seoskoj kući gde si čak čuvao i krave?

- Iskreno, to su meni možda najlepša stvarna osećanja iz detinjstva. Jer sam imao priliku da jašem konje, da čuvam krave, da se družim sa životinjama, da non-stop budem u pokretu. Sećam se dok sam živeo tamo već sam se bio navikao i baba sa kojom sam živeo je morala negde da ide na dva, tri dana. I baš u toj situaciji se desi da dođu, da me vide roditelji. Otac i mama došli su u posetu iz Prištine da me vide. I sad kao, baba treba da ide i sad ja vidim moj roditelj uplašeni kao, pa kako sad, kao šta, kako ćemo mi, kao razumeš, da ostanemo žive životinje i baba kaže: "Ništa vi ne brinite, Stefan sve zna, samo vi za njim, polako". I znam da to moja mama priča dan danas, kaže ja ne mogu da verujem da idem za njim, ne prepoznam svoje dete, a on ide od životinje do životinje s njima, sve što treba, popriča, nahrani i očisti, sve ih zna. Baba je stalno potencirala na tome džaba mojim roditeljima škola, kad ne znaju ništa, ni pola stvari koje ja znam da uradim.

Jesu ti roditelji oprostili što nisi završio fakultet?

- Ma kako ne? Naravno. Da, ti kažem, oni su potpuno srećni. Zato što sam izabrao sam svoj put, od kog živim, oni su svesni da od toga živim i srećni su.

Za malo da ne postaneš fudbaler.

- Nisam hteo nešto da budem fudbaler, ali sam igrao fudbal i nisam bio loš međutim, mene je stvarno mrzelo da trčim, ja sam sve hteo, sve sam voleo, sve, ali da nešto, ja na treningu trčim, to me užasno mrzelo. Igrao sam u Obiliću, nakon Obilića sam prešao za FK Zemun, tada je Zemun bio u prvoj ligi, bio dosta jak, mislim da su Krići tada kupili Zemun. I tamo su bili svi razni igrači iz tog doba i, evo, sećam se jednih priprema, ja mislim u Pirotu gde smo nešto izašli iz hotela kada nije smelo da se izađe uveče, u neki izlazak i, sutradan mi trener kaže pakuj se i za Beograd i tu si se završila moja fudbalska karijera.

Dara Bubamara, Stefan Đurić Rasta
foto: Kurir TV, Damir Dervišagić

Prava ekspanzija je došla sa pesmom "Kavasaki" .Tada su se desile saradnje sa mnogim kolegama sa estrade poput Bobana Rajovića i Dare Bubamare u početku. Kako izgleda kada Dara Bubamara dođe kod tebe u studio?

Rasta, Stefan Đurić Rasta
foto: Ana Denda

- Da Boban mi je pružio šansu i sa njim sam prvo radio. To za Daru sam ti pričao, zato što mi je to najbolja energija. Ja volim sa njom da radim, zato što je ona je jako pozitivna. Znaš, imaš ljude koji su istrošeni, pogotovo na stradi, a pogotovo ljude koji su dugo u godinu na stradi, istroše se na kraju i jedva funkcionišu. A ona je zaista neko ko je neuništiv. Ona kada dođe kod mene kaže čoveče ja ima, mikrofon, to je moć, čoveče imam sima to je moć, imam Poršea to je moć... Ja kidam, čoveče vidi kako izgledam, jel da da kidam. Reci Rasta, jel kidam? I to je to, znaš... Da ne pominjem sada ko je ali imam drugaricu koja se bavi šivenjem haljina raznih i kod nje kući dolaze sve razne prelepotice sveta, Dubai i ovamo tamo, levo desno i sve su onako, kako ti objasnim, polunezadovoljne nešto im, sve im nešto fali, razumeš? Dara kad dođe čoveče, sve se lako završava, ona je srećna, ona je zadovoljna sobom, ona prosto zna, ona je sebe svesna i nema kompleksa, nema problema, nema ničeg lošeg. Zato je saradnja s njom onako prejednostavna i zato kaže, ja volim s njom da radim do besvesti.

Radio si sa mnogim kolegama, gotovo sa čitavom estradom ali fascinira jedan podatak da nisi radio sa Jelenom Karleušom i Svetlanom Ražnatović, zašto?

Ceca Ražnatović, Jelena Karleuša
foto: Petar Aleksić, Privatna Arhiva

- Nekako sebe nikada u životu nisam voleo da opredeljujem na neku stranu. Ja nekako prosto nemam taj odnos, ne polarizujem sebe u odnosu da li ja sad više volim Karleušu ili više volim Cecu. Stvarno nikada ne volim da odem na neku stranu, osim kad je Partizan u pitanju. Mislim da je to negde razlog da sam se ja potajno, evo sad ti se otvaram, potajno pribojavao da se uhvatim bilo čega da radim što bih možda s neke strane dobio što nisi s ovim, što nisi sa onim, a zaista...podjednako cenim i jednu i drugu i podjednako cenim i rad i način. One su mi potpuno dva drugačija puta koja su došla do svojih uspeha i to su drugačiji uspesi. To je nešto što se prosto ne meri. Ne mogu da se porede. Neuporedivo je i zato sam nekako uvek izbegavao da stanem na taj tas na čijoj si strani. To je možda, ajde da kažemo, najbolji razlog, ali svakako, mislim, voleo bih da radim u svakom slučaju.

Da li si u nekom momentu mogao da zamišliš Cecu u tom tvom stilu?

- Ceca je neko ko je, budimo realni, uvek išao u korak sa globalnom muzikom uvek je bila u trendu sa nečim što bi, ne znam, Madonna uradila, sa nečim što bi neko tako radio. Nikad to nije nešto kaskalo kod nas. Ja se sećam da dok sam slušao i zakleto samo hip-hop i rap muziku i to rege, ja sam slušao njen London miks koji mi je bio ono kao vrhunac naše domaće muzike tada u tom momentu, ako slušam Sharon Bee, House ili to. Tako da nije mi strano, nije da ne mogu da vidim nju u tome. Tako da samo mislim da to treba pametno napraviti.

Ne možemo da ne pomenemo tvoju saradnju sa tvojom bivšom suprugom Anom Nikolić. To je mislim bio vrhunac u tom trenutku i tvoje i njene karijere umetničke. Da li bi ta vaša energija mogla da se ponovi?

Ana Nikolić, Rasta
foto: Damir Dervišagić

- Ne bi sigurno. To je sigurno da ne bi. Mislim, znaš kako, ti prvi put kad odeš na jedno mesto, na more, sledeći put kad odeš na to isto mesto, nije to isto, znaš ne provedeš se baš tako. Mislim, glupo što poredim sad ovo. Ali zabavna muzika jeste doživljaj, mislim da je teško ponoviti neku emociju koja je prosto bila u tom momentu autentična, satkana od momenta, od situacije, od nekih stvari i mislim da to sad nešto ponavljati teško, ali ne kažem da neki potpuno drugačiji možda pogled na i saradnju i na taj album kao takav, da to ne bi donelo nekih upliva, to ne sumnjam.

Kako vidiš sebe za 10 godina?

- Vidim se u ulozi producenta. Ne vidim se više kao pojedinac. Voleo bih da napravim nekog novog izvođača, da od njega napravim veliku zvezdu. To mi je ambicija. A od stranih izvođača od skoro volim Rita Oru (smeh).Koje je ona godište uopšte, možda smo mi čak išli zadnju školu (smeh).

Kurir.rs/Telegraf

Bonus video:

04:13

ANA I RASTA TEMA DANA NA DRUŠTVENIM MREŽAMA! Mezimici priredili čaroliju za rođendan

Prijavite se za kurir 5 priča
Naš dnevni izbor najvažnijih vesti

* Obavezna polja
 
track