GDE BI SRBIJI BIO KRAJ DA JE IMA: Lakše je napraviti atomsku bombu, nego sijalicu! Uranijum se prodavao NA PIJACI

Gde bi Srbiji bio kraj da ima atomsku bombu!

Ova rečenica možda zvuči krvožedno, ali činjenica je da naša delegacija ne bi u Briselu morala, kako su sami rekli, da spava na podu i gladuje jer bi pregovori bili bi završeni posle prvog sastanka. I to onako kako Srbija želi, budući da nuklearno oružje u arsenalu predstavlja neoborivi argument za svakim pregovaračkim stolom.

- Državu koja ima nuklearno oružje i tehnologiju za isporučivanje na daljinu, odnosno rakete, teško da mogu kažnjavati i pritiskati velike sile. Za razliku od malih zemalja koje nemaju mogućnost takve odbrane - ocenio je pre dve godine politički analitičar iz Zagreba Igor Tabak, a slično tvrdi i vojni analitičar Aleksandar Radić u intervjuu koji objavljujemo uz ovaj tekst.

Pa zašto onda...

Sve lepo piše...

O nastojanju Jugoslavije da u Titovo vreme napravi ovu bombu pisali smo na prethodnim stranama, kao i o razlozima zašto u tome nije uspela. Ali od tada su se okolnosti mnogo promenile...

April 1967. godine

Šezdesetih godina prošlog veka, u jeku Hladnog rata, kada je strah od nuklearnog sukoba (opravdano!) bio na vrhuncu, američka Nacionalna laboratorija za radijaciju Univerziteta Berkli u Kaliforniji pokušala je da utvrdi koliko je realna opasnost da neka mala zemlja („N-država“) napravi svoju bombu.

Trojici mladih fizičara koji su tek doktorirali dat je zadatak da konstruišu atomsku bombu koristeći samo javno dostupna dokumenta i računarsku tehniku kojom raspolaže prosečan fakultet... Posle dve i po godine rada, u aprilu 1967. godine, oni su laboratoriji predali iscrpne i potpune planove bombe!

Ako se uzme u obzir da, za razliku od šezdesetih, sada imamo internet koji sadrži podatke o kojima su mladi doktori fizike mogli samo da sanjaju, a da su od ondašnjih računara jači obični mobilni telefoni... zaključak se sam nameće: atomsku bombu nije teško konstruisati!

Uostalom, jedan drugi primer iz SAD to apsolutno dokazuje: pre deset godina godina svi američki mediji objavili su vest da je izvesni Džon Kosten-Mjulen, vozač kamiona iz Milvokija, posle 25 godina rada, baveći se tim hobijem samo u slobodno vreme, napravio apsolutno verne kopije bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki.

I on je koristio samo javno dostupne podatke, a na kraju je, pomalo razmetljivo, izjavio da je „lakše napraviti atomsku bombu, nego sijalicu“!

Komentarišući Kosten-Mjulenov rad, Džefri Luis, profesor sa Midlberi instituta u Montereju, rekao je: „Ako neko misli da nedostatak znanja onemogućava malu naciju da se dokopa nuklearnog oružja, neka se seti ovog čoveka!“

Šta bi bilo kad bi bilo

DA JE NE BACAMO S RAMENA

Atomska bomba vrlo malo vam vredi ako protivnik zna da ne možete da dobacite do njega. Drugim rečima, ako je već imate, onda vam treba i raketa na čiji vrh ćete da je postavite. To najbolje zna Kim Džong Un, od čijih raketnih proba drhte SAD...

Takve rakete Srbija nema, a međunarodni propisi je sprečavaju da ih, sve i da može, proizvede. Ali, treba imati na umu da su na Hirošimu i Nagasaki atomske bombe bačene iz aviona.

Uranijum na pijaci

Istinski problem predstavlja nabavka sirovine - obogaćenog uranijum ili plutonijuma. Da ne ulazimo sada u detalje, najkraće rečeno: uran iskopan iz rudnika mora da se preradi da bi mogao da se iskoristi za bombu, a postrojenja za preradu, „obogaćivanje“, veoma su glomazna i skupa. I što je još gore po onog ko želi bombu - pod apsolutnom kontrolom službi bezbednosti... Čitav sukob SAD i Irana vrti se oko nastojanja ovih drugih da naprave svoja postrojenja za tu operaciju. Ali...

Pre 11 godina obelodanjeno je da su agenti ruske bezbednosne služba FSB i njihove gruzijske kolege uhapsile izvesnog Olega Kinsagova, koji je obogaćeni uranijum prodavao - na pijaci! Kod njega je, prilikom hapšenja u Gruziji, u džepu pronađeno 100 grama visoko obogaćenog uranijuma zamotanog u plastičnu kesicu. Ova količina dovoljna je za pravljenje male atomske bombe, a istraga je utvrdila da je Kinsagov bio našao kupca spremnog da za uranijum plati milion američkih dolara. Smatra se da je sadržaj kesice verovatno ukraden iz vojnih postrojenja, ili iz postrojenja za istraživanja, negde u bivšem Sovjetskom Savezu. Ukupno je iz ovih postrojenja u prvoj deceniji 21. veka, utvrdili su naučnici sa Univerziteta Stanford, prokrijumčareno više od 40 kilograma uranijuma i plutonijuma...

Vojni i politički analitičari moraju da se drže zakona i međunarodnih normi, koje su tako skrojene da je ulazak malih zemalja u klub posednika nuklearnog oružja praktično onemogućen. Ali u praksi, prosto rečeno, i mi možemo imati atomsku bombu, pod uslovom da nas ne uhvate!

Samo treba hteti i smeti...

Intervju Aleksandar Radić, vojni analitičar

ZA NAŠU ZEMLJU JE NUKLEARNA BOMBA POLITIČKA FANTASTIKA

Država s nuklearnim oružjem može da se nametne na međunarodnom planu jer konvencionalno oružje ne može da se poredi sa atomskim

Zemlja koja ima nuklearno oružje može da se nametne na međunarodnom planu, ali Srbija danas nema nikakve šanse da napravi nuklearnu bombu i tako drastično promeni svoj položaj u pregovorima o Kosovu, tvrdi u intervjuu za Kurir vojni analitičar Aleksandar Radić.

Znači li to da Srbija, ni uz pomoć neke druge države, danas ne može da napravi nuklearnu bombu?

- To nije realno. To bi bila politička fantastika da zavisite od toga da vam neko, što bi se reklo, pokloni nuklearnu bombu.

Da li mi imamo odgovarajuće nosače pomoću kojih bi nuklearna bomba, kada bismo je imali, bila upotrebljiva?

- Većina zemalja koje su ušle u nuklearne programe paralelno su radile na tome kako da to primene. Mi smo imali raketni program koji je postepeno razvijan, ali ono što bi bila velika nedoslednost tog programa jeste nepostojanje odgovarajućih platformi. Da bazni nuklearni program koji je razvijao Aleksandar Ranković tokom pedesetih i šezdesetih godina nije stopiran posle Brionskog plenuma, problem platformi bi s vremenom bio rešen.

Kakvim raketama Srbija u ovom trenutku raspolaže?

- U ovom trenutku rakete najvećeg dometa koje mi imamo su „orka“, koje mogu da dostignu 50 kilometara. Maksimalni domet koji jedna privatna firma pokušava dostići raketom je 285 km, što već može da bude upotrebljivo. Mi smo potpisnici sporazuma koji treba da spreči prodaju nosača oružja za masovno uništenje, na osnovu kog je limit dometa raketa 300 kilometara. To znači da ne smete trećoj zemlji da prodajete projektil koji može da dosegne 300 kilometara i više. Trudimo se da obnovimo proizvodnju raketnih sistema kraćeg dometa „Oganj“, prave se rakete kratkog dometa od 8,5 km i 20 km, sa ambicijom da domet bude i 40 km, ali to su rakete koje ne mogu da imaju nuklearnu bojevu glavu jer su premale.

Da je Rankovićev program zaživeo i da danas imamo nuklearnu bombu, da li bi pozicija Srbije u pregovorima o Kosovu bila drugačija?

- Ko ima nuklearnu bombu ima sposobnost da se nametne na međunarodnom planu. Nažalost, uz sve priče u vezi sa zabranom širenja pristupa nuklearnom naoružanju, činjenica je da su sve zemlje koje su razvile nuklearni program nagrađene za to. Postalo je jasno da ste vi politički relevantni ako imate nuklearnu bombu. Kakve god da imate konvencionalne snage one nemaju nivo relevantnosti posedovanja nuklearnog oružja. Severna Koreja je postala školski primer za to. Njihove konvencionalne snage su zastarele, mali broj sredstava mogu da koriste, ali imaju nuklearno oružje i to je dovelo do sastanka između Una i Trampa. Znači, vi možete da dobijete sastanak sa američkim predsednikom ako imate nuklearno oružje.

Kurir / S. Tomčić

(Kurir / Momčilo Petrović Foto: Profimedia, Shutterstock, Marina Lopičić)