NOVINARKA KURIRA VOLONTIRALA 7 DANA U KOVID BOLNICI: Neprocenjivo iskustvo! S vremena na vreme treba doći ovde FOTO

Ovo je priča koju bih volela da zadržim samo za sebe. Ali pišem je samo iz jednog razloga. Jači je od svih. Ako posle nje ijedan "nevernik" shvati da korona postoji, da ubija, da i on može biti u tim cipelama ili još gore - čekati da mu jave najstrašniju vest, sve ovo je vredelo.

Već neko vreme me tišti, pritiska u grudima potreba da volontiram. Imala koronu, vakcinisana - titar antitela odličan. Spremna. Al' muž sve vreme bez antitela, pa omanja hirurška intervencija vakcinaciju još drži na čekanju. Jedno dete ih imalo, bar minulog leta, drugo nikako. Kočnica u glavi radi. Da sačekam bar tu njegovu vakcinu, da ne izazivam opet sudbinu. A onda pročitam objavu izvesne doktorke Zorice Mićić iz Šapca. Veli da njenu decu svi izbegavaju jer znaju gde im roditelji rade. Ta kap je prelila. Nema čekanja. Nije fer. Što moja porodica vredi više od hiljada i hiljada svih onih iz crvene zone. Sledi teška odluka - KBC "Bežanijska kosa". Pošteno je reći, mada ne volim ovde o tome, to je samo moje - u "Bežaniji" je deo mene umro 3. jula 2020. Ovo je i suočavanje s bolom, krivicom - samom sobom.

- Hoćeš li u karantin iz bolnice?! Čujem da su neki u hotele išli - obreh se u koži one doktorke i pre nego što počeh. Zaboga, moja deca će ugroziti drugu u školi, vrtiću.

Jutro je prohladno i tmurno. Ono od kog glava boli, čak i kad ti je sve potaman. Na ulazu magnolije. Prelepe, ružičaste, na golom granju. Nadrealno - cveće koje je u Evropu stiglo samo za Luja XIV i velelepne vrtove Versaja na vratima korona pakla.

Osam je sati. Jutarnji sastanak. Direktorka doc. dr Marija Zdravković, žena koja o svakom pacijentu sve zna, drži ga u holu. Svi su na nogama. Amfiteatar je sad skladište opreme, a njen kabinet pod katancem, u crvenoj zoni. Stanje tog dana - 189 pacijenata, intenzivna puna.

Guranje boca - prava kazna

Negde iza ponoći majstor Predrag Peđa Tričković dođe i na hirurgiju da menja boce s kiseonikom. Za smenu od 12 sati promeni ih 12 do 18, a u decembru ih je bilo i 30-40. Hvatam praznu od 50 l. Teška je i veća od mene. Moraš malo da je nagneš ka sebi, ali ne previše jer može da prevali nazad i razbije te. Punu se nisam usudila. Sve one drčne i silne s korona žurki odmah bih dovela ovde. To je prava kazna. Spuštamo ih u prizemlje. Iz lifta udaramo na sobu-hladnjaču.

- Malopre su iz šoka doterali jednog preminulog u džaku, odmah je stiglo i pogrebno - Peđa će. Noć je ionako jeziva. Sad još sablasnija.

Dobijam opremu - pantalone, majica, pamučni ogrtač, dve maske, vizir... Sa slavine rukom popih malo vode, iako nisam žedna. Treba izdržati nekoliko sati bez kapi. Predivna Milica Runjić, fizioterapeut, ali i glavni tehničar Zajedničkih medicinskih službi "Bežanije", provodi me kroz celu bolnicu. Da upoznam novo "radno mesto".

A prva prava stanica je hirurgija. Tamo - drama. Dva skafandera guraju krevet niz hodnik.

- O-ruk - viknuše uglas, premeštaju unezverenog čoveka u drugi krevet i pravac soba 225. Mašina čeka. Trče na sve strane. Ali tačno se zna ko šta radi. Anestetičari pale respirator, sestra zateže krevet, druga slaže stvari, doktorka bode kanilu...

- Bože, šta ja mogu da pomognem u ovom savršenom redu. Još s medicinom veze nemam - uhvati me strah, nemoć...

Dograbih onaj prvi krevet u hodniku. Parkirah ga.

Jeee, uspela sam.

Žiku, ispostaviće se nadaleko poznatog u kraju, kače na veliku bocu kiseonika. Valja napraviti prelaz do priključivanja na mašinu - NIV (neinvazivna mehanička ventilacija), poslednji korak pred intubiranje. Al' saturacija je svega 81. Nema čekanja. Miloš i Vesna nameštaju mu "ful fejs" masku. Kače ga na respirator. Oči mu se šire. Maska magli. Dah je ubrzan... Em panika, em treba vremena da uhvati ritam s mašinom.

- Vode, vode - viče mi.

Mahinalno hvatam flašicu, ali... Ni sestre ne smeju da pipnu masku, zovu anestetičare.

Deka preko puta, mršav, ispijen, nešto bi da mi kaže pod maskom. Traži protezu. Nađosmo je ispod čaršava. Telefon i punjač smestih mu pored ruke. U ćošku baka na NIV. Duboki udisaji. Brzi, česti. Sva se trese. Ne gleda, ali je svesna il' bar polusvesna. Drži saturaciju na 90.

Idem u 231. Tu je dvostruka izolacija - i korona i klostridija.

- Sestro - žena će u uglu.

Zamalo ne crkoh od sreće kad to čuh.

- Molim te, zatvori mi prozor. Duva. I napuni mi flašice vode, da imam do ujutru. A šta misliš, da ponesem kući ovu jednu pelenu, za svaki slučaj. Ostale da ostavim. Koristiće nekome.

Utom gospođa B. kreće na ultrazvuk. Smeštam je u kolica.

- Da vam kažem, prvi put sam u kolicima. U bolnici nisam bila od kada sam rodila najmlađe dete 1976 - s osmehom će.

- Da ja vama kažem - prvi ste mi pacijent u kolicima - uzvratih osmehom.

U sobi gde su taze operisani i Žiška, kako mu je nadimak. Minule noći amputirani mu prsti leve noge. Na dijabetes korona, pa i gangrena.

- Čuj, korona! Odakle korona na Avali - smeje se dok sestra previja ranu.

Meso crveno, "sveže", zjapi. Želudac mi se prevrće. Pored Branislav - rez preko celog stomaka. Iscrpljen, zavaljen, jedva priča sa sestrom.

Ionako je prevruće. Otrčah do hodnika, tamo su prozori otvoreni. Sveži vazduh te zapljusne i u život vrati... Kasnije ću otkriti novu caku - prskanje alkoholom po vratu i čelu.

Onkologija - Mislimo i na njih kad skinemo maske

Zgrada poliklinke ostala je "zelena". Onkološki pacijenti primaju hemio, biološku terapiju. Ima i mladih. Kapa i perika, čini mi se, više nego kose. Potresno. Ne smeš da pokažeš. Sve je OK. Ako se oni zaraze... Seti li se iko od nas ovih ljudi kad skine masku, pomislih. Merimo pritisak i pričamo - o vremenu, terasi koju leti koriste, hladu borova... Iza su i magnolije! Progone me. Mršava žena jedva stoji, pomažem joj da sedne u kolica. Idemo do auta... Tih stotinu-dve metara, koliko smo prešle, neverovatno mi znače. Nosim uzorke krvi laborantkinji do prozora crvene zone, "fajtam" ruke na ulazu... U kabinetu za EKG upisujem imena. Kad ode i poslednji pacijent, divna sestra Tatjana odvuče me u "svoj budžak" na doručak. Bile su to najslađe pogačice na svetu.

Uši već bole, dve maske prikačene. I glava počinje. Tad ukapirah da svi krajeve maski vežu iza glave i tako im nisu okačene na uši. I vizir, koliko god bio dobar, izaziva glavobolju.

Hodnikom proleće koordinatorka bolnice, anesteziolog Marija Milenković, sa žutim "šlemom" na glavi. Kako i priliči Milunki Savić našeg doba. To joj kolege nadenuše. Gde god je frka, tu je ona. Ovaj put proverava Žiku.

Malo niže PIN (poluintenzivna nega) hirurgije, a zapravo je sada intenzivna, pod palicom anestezije. Petoro intubirano, jedan na NIV. Krupan baš, izgleda ko u punoj snazi. Vele da su mu noge nepokretne od neke saobraćajke. Sedi. Drži se nekako...

Ispred sestra namešta krevet. Pritrčavam. I to je "nauka". Prvo antidekubitni dušek, na naduvavanje, za nepokretne pacijente kakvi su na respiratoru. Pravilno ga okrenuti, pa po pe-esu i posteljinu namestiti. Sa sestrom uz hodalicu polako prolazi Branislav. Pridigao se. Bori se za korak.

Smena se završila... Srećna sam. Ipak u tom savršenom mehanizmu da se naći i malena niša gde si zaista koristan - razgovor s pacijentima, sitnice, a posebno jastuci. Onako umrtvljeni, prikačeni na sve i svašta, nisu ni svesni da su zabačeni, iskrivljeni... Podizanje, presavijanje jastuka, jer bolnički su baš tanki, mnogo znači.

U sobici koju delim s nekoliko lekara ostavljam patike. Pored obuće "kolega". Da me čekaju do sutra. Sad sam u kolektivu... Nalivam se vodom. Krećem kući. Srce je na mestu. Neka teskoba izašla iz grudi...

Kod kuće - maska, distanca i spavanje na ugaonoj. Jesam imuna, al' stručnjaci vele mogu biti virusonoša pet-šest dana a da mi ništa ne fali. Toliko virus stoji u grlu i nosu. Pregladnela, a sad, čini mi, se mogu ceo dan bez hrane. Inače stalno grickam. Bešika prazna. I to malo što ima tamno ko tamno pivo.

Smena na hematologiji. Prvi sprat. Na njemu oni koji se još drže. Još nisu za drugi, gde su teži. Valja i s njima koju prozboriti, namestiti jastuke, odneti prljavu posteljinu... Ali tu su i kovid pacijenti s leukemijom. I on. Ima svega 32 leta. Oči lepe, pogled bistar. Mršav, al' deluje živahno. Sam u sobi, naravno. Mezimac odeljenja i stari pacijent. Druga transplantacija koštane srži. I tri meseca korone. Da - tri meseca neprekidno pozitivan! Nema nikakav imunitet da se bori i s ovom pošasti. Krevet do prozora, a pogled na magnolije! Kod njega sve u savršenom redu - flašice pune, jastuk namešten... Želi da sednem, da razgovaramo.

- Tri meseca iz kreveta nisam ustao. Operacija, pa korona. I non-stop sam sam. Dosadio i telefon... - priča.

Sam govori o sebi i svojoj muci. Kao da pričamo o vremenu ili kakvom filmu. A ja, koja lajem na zvezde - zavezana. Bojim se da ne kažem nešto pogrešno. On priča, pita... Krenuh i ja. Trajalo je to tako...

Apoteka - posla uvek

Kad uđoh u apoteku, u te male, krcate odaje, gde se opet savršeno zna ko šta radi, uplaših se da ne da neću biti od koristi, već će se još i saplitati baš o mene. Ipak... Slaganje lekova na police, pakovanje trebovanja za odeljenja i odvoženje do narandžaste zone, odakle ih uzmu sestre iz crvene. Stiže i sanitet pun maski i rukavica. Valja ga istovariti i pravac amfiteatar. Tamo pravimo "voz" - iz ruke u ruku kutije do vrha sale! A onda s "kolegom" Vojom - poliklinika na čijem spratu je sad magacin apoteke. Brojanje i vezivanje po 10 kanila i štapića za testove jer neka odeljenja neće trebovati baš 100...

Došla i noćna smena - hirurgija. Prvo udaram na PIN. Tamo onog krupnog nema. Presekoh se.

- Živ je, ne brinite. Prebačen u šok, ali stabilno - anestetičar će.

Kod Žike mnogo bolje. Odmah me je prepoznao. Širok osmeh oboma na licu. Skinut s NIV na "haj flou". Lakše se diše.

- Mislio sam da sam gotov - veli.

- Vala i ja - priznah.

Uzima telefon, pokazuje praunuče.

- Vidi kako je sladak. Pet meseci ima. I on je imo koronu. Srećom - ništa. Svi se zarazismo, a samo smo malo punoletstvo unuku pravili. U garaži 20 njegovih, ovamo kod nas 25. Šta je to?! Ništa - poče Žika.

Dugo smo pričali, al' prekinuh. Ipak je noć. Cimeri su fini, al' treba da spavaju. Deka preko puta se javlja, izmrcvaren. Drži se. Kao i novi pacijent. Baka na NIV još živa. Skroz umrtvljena. Veliki razmaci između jedva primetnih udisaja. Odumire. Već 72 sata ni kap mokraće nije izbacila. Svi su dolazili, sve probali - dieureza nula. Al' drži saturaciju na 90! U uglu levog oka joj suza. Koliko li stoji tu? Da li ju je svesno pustila, pitam se, a duša me boli - ne može ni da umre.

U 231, sobi za klostridiju, baš tog dana krupan čovek od 70 godina stavljen na NIV. Dijabetičar. Sam je. Snažno se bori za dah, kao baka prvog dana. Podiže ruku. Agonija.

U donjem delu odeljenja starija gospođa stigla iz apartmana. Pogoršanje, mora na "haj flouu" plus kiseonik s centralnog razvoda. Dupla podrška, samo da ne ide na NIV. Vidi se da je odskoro u bolnici, nokti taze sređeni, frizura na mestu, A tu je i vikler - da se ne kvare šiške! Gola je voda. Posteljinu mogu da donesem, ali ne i da je presvučem, sestra mora, mnogo je cevčica, maska...

Već do 11 pacijenti svi sređeni, vreme je spavanju. Detaljno dezinfikovah sve u odaji gde se sprema terapija, pa reših pred ponoć da obiđem društvo s hematologije. I dve divne Ane sad su noć. A da vidim i njega. Dole kese s krvlju spremne, mnogo je gubi, sve komplikacije odbijanja transplantacije su tu... Budan. S vrata me prepoznaje. Žut sav ko limun. I mimo svega taj bistri pogled i jasne reči. Samo sam se javila, neću da smetam...

Noć je duga. Teška za izdržati kad nisi navikao. Ali ipak mirna. Sve dok ne prolomi nešto. Svi skočismo. Tek operisan stariji čovek pokidao sve sa sebe i pošao negde. Udario u vrata. Srećom, sve je okej...

U gluvo doba noći, mašina iz 231 seče tišinu sestrinske sobe. Bip, bip, bip - tri kratka, pa jedan dugi biiiiiiiiip... Dođe zora, pa i šest sati, predaja smene. Subota je, pust Beograd. Jedva dočekah krevet. A u snu bip, bip, bip, biiiiip....

Poslednji dan sam u šoku. Tu je skafander obavezan. Uđoh, al' se odmah dohvatih prozora u hodniku. Povrati me. U 208 dan je čak i dobro počeo - jedna gospođa ode u apartman, baka od 87 godina s NIV prelazi na "haj flou". A ima i elana da se svađa...

- Oni mnogo stari su najžilaviji - sestra Danijela će.

Mama

Da ti nisi za robiju

Mama je od starta bila protiv - "zarazićeš decu", "napravićeš belaj", "s tobom, dete, nikad nemam mira", a onda jednog dana zove mrtva ozbiljna. - Kaži mi pošteno da nisi nešto skrivila, neki zatvor ili kaznu. Čitam da se sad robija guranjem boca s kiseonikom u bolnicama - mučena će zbog sekiracije koju je porodica prošla pre 10 godina, kad su me nepravedno gonili zbog mog rada.

U 215 svi intubirani osim njega, krupnog iz PIN. Našla sam ga. Skinut s NIV. Vakat mu je da napušta šok.

- Umesto da se vakcinišem i budem na miru s porodicom, ja sam opet boga kušao. Koliko sam samo kredita kod njega imao, ni sam ne znam što me više pušta. Voleo sam brzu vožnju, pa posle udesa na motoru 13 operacija kičme, noge maltene i ne koristim - priča.

Ovde se svačega nagledao.

- Umiru. Tuga i jeza. Misliš i ti ćeš. Ma da me sad golog puste u ovu šumu - pridigosmo ga da sedne, pa glavom pokazuje kroz prozor - ništa mi više u životu ne treba.

Pomažem mu da doručkuje. Bar njemu nešto mogu. Okolo tuga i očaj. I čekanje na kraj. Oni ništa ne znaju, respirator ih još drži u životu. Razmišljam kako ljude spopada rak, svakakve boleštine koje ne pitaju. A ova je u hiljadama slučajeva mogla da se spreči. Il' bar ublaži. Maskom. Vakcinom. To me najviše boli - glave lete uludo.

U sobici 214 tragedija. Četrdeset pet godina mu je. Skoro mesec dana je tu. Krupan. Kažu bio zdrav.

- Svako jutro prvo njega obiđemo. U petak smo sedeli i jeli pomorandže, a već po podne ode na respirator. I evo sad, u ponedeljak, zatekosmo užas - priča Vesna, glavna sestra anestezije.

Odlazi s magnolijama! Pogled iz šoka pravo na njih puca. Nema na šta nije prikačen i dijaliza vrti... Dieureze nema, kesa prazna. Samo tragovi krvi, koje je mnogo izgubio... Sav u otocima. Pluća nema, bubrezi otkazali i jetra kreće, sepsa uznapredovala.... Već bila i jedna reanimacija. I meni je jasno da tu više ni bog ne može ništa. Al' oni ne odustaju! Borba je grčevita. Anesteziolog Aleksandra Aleksić gomila krvave gaze, menja kanilu, infekcija svuda. Zapišta jače monitor. Puls pade na 39. Skoči sestra, već spremljeni špric ubrizga. Povrati se, pope na 60. Saturacija 82. Al' i ona pada.

Sedim hipnotisana, tu po strani. Jedino što vidim je urezani trag burme na desnoj ruci.

- Žena zove svakog dana - uhvati sestra moj pogled.

Ima li dece? Kolika su? Moja baš mala, a muž istih godina... Ima li roditelje, braću, sestre - ređaju se misli.

Saturacija već 37! Hirurg Borislav Tošković čučnuo u ćošak, prošiva mu ranu, menja torakalnu cev. Pluća puna vazduha i on sav... Menja, a ništa se ne menja:

- Ajde, majku mu! Ajde! Što ne ide...

Zovu apoteku, traže da nabavi nešto za dijalizu čega nigde nema. Očajnički pokušaj na Titaniku. Zemlju su prevrnuli, stići će sutra. Dovlače pokretni rendgen. Na skener on više ne može... Dovlače i najbolji respirator. Zapravo, taj samo pokazuje koji parametar više, situaciju ne može da promeni. Nema toga koji može...

Izlećem u hodnik. Taman i da alkoholom oribam tek raskačeni respirator. Tugu i bes pretačem u žustre pokrete ruku... Sva sam mokra pod skafanderom. S prozora me bije svež vazduh. Bežim u 208 - jednog deku sestra brije britvom, a nemirnoj baki rade ultrazvuk srca. Stiže i rendgen... Malo pomogoh oko ređanja instrumenata za sterilizaciju, sa sestrom Milanom dovukoh kolica lekova...

Laboratorija

Ne staju ni dan ni noć

Kratka "stanica" mi je i laboratorija. Uistinu, nema tu šta da se pomogne, sve je suviše stručno. Jedino se mogu odneti rezultati do odeljenja. Dnevno imaju i po više od 1.000 uzoraka. Ne staju ni dan ni noć.

Pozdravljam sve ove divne ljude... Al' moram i "moje" pacijente. Žika super, deka pored maše. Čošak prazan. Baka je dan ranije ispustila dušu. Odmorila se mučenica. U 231 smrt samo što je stigla. Čaršavom pokriveno telo. Bar se nije dugo mučio. Pored jedna baka. Samo što je pristigla. Na NIV. Sve vidi i sve zna. I još ima snage. Uzdasi brzi i jaki, a jako i ono: - Joj! Joj! Joj! Zatvaram vrata pakla. Žiška super.

I Branislav živnuo. Sad priča.

- Bio sam dve nedelje u "Areni" zbog korone kad su krenuli užasni bolovi. Pravac "Bežanija" - debelo crevo, s kojim nikad problema nisam imao. Tri operacije za sedam dana! Sad sam dobro - smeje se.

I gospođa s viklerom bolje. Kosa se umastila, a vikler ne skida.

Moram i na hematologiju. Pravac "moja" soba. Njegov krevet prazan. Jedna žena već na susednom. Zaledih se.

- Pola sata pošto si otišla one noći, krenuo je pakao. Umro je sutradan po podne - Ana će.

A vrhovi magnolija pomaljaju se kroz prozor.

Kraj.

Idem po patike. Napolju sunce. I magnolije.

Hvala svima za ovu privilegiju

Hvala svima koji su mi omogućili ovu privilegiju, gledali me i poštovali kao sebi ravnu - dr Mariji Zdravković, koja je bez reči prihvatila moju molbu, Milici, Ani, Milini, Milani, Danijeli, Vesni, Bogdanu, Milošu, Peđi, Ivani, Jeleni, Voji, Vesni, Zokiju, Mili, Maji, Nataši... svima redom. A hvala i ministru zdravlja Zlatiboru Lončaru, bez čijeg odobrenja ne bi ni bilo volontiranja.

Noćima sanjam respiratore. Vraćam se u redakciju. Neki me u širokom luku zaobilaze. Novine su pune čitulja za krupnog čoveka iz 231. Magnolije viđam po gradu. On iz 214 izdržao je još čitava četiri dana. Sahranjen je na Lazarevu subotu. Žika je kod kuće, s nestrpljenjem čeka Đurđevdan. "Bežanija" izašla iz kovida. Baš na Vaskrs prima prve non-kovid pacijente. Život ide dalje. Ne pita.

(Kurir.rs/Jelena S. Spasić)