REPORTERKE KURIRA U SMENI SA EKIPOM HITNE POMOĆI: Noć pod rotacijama u ambulantnim kolima (FOTO)

Noć je nad Beogradom, a grad od skoro dva miliona duša miran, toliko da Hitna pomoć jedva da ima posla. Korona ozbiljno popušta, splavovi, noćni klubovi ne rade, nema tuča, ubadanja, nema ubistava, pa čak ni saobraćajki.

Bar ne za ekipu s kojom su na teren nekoliko sati išle i reporterke Kurira. Ali opet ima životnih priča...

Hvatanje ritma

- Druga stanična, čujemo vas - javlja se dr Aleksandar Stijačić.

- N. N. lice, okretnica dvadesetšestice, oko 50 godina, leži alkoholisan na ulici - dispečer će.

Sedamo Zorana i ja pozadi, gde će biti pacijent. Pali se sirena, rotacije. Bojan daje gas, izlećemo na auto-put u snažnom zaokretu. Letimo po sanitetu. Jedva se vratismo u sedišta. Al’ brzo shvatismo kako da uhvatimo ritam i ostanemo u sedištu.

Tehničar Stefan vadi kardiološka kolica iz kola. Na ivici staze, kraj zgrade, dve preplašene devojke i on s flašicom od kisele vode, koju naginje.

- Leži, a svi prolaze pored njega. Nismo mogle da gledamo - devojka će.

- Mnogo si popio, a? I svašta - dr Stijačić će.

- Mnogo - stiže odgovor uz još jedan cug.

Bojan i Stefan ga stavljaju u sanitet, a on naginje... Pravac VMA - toksikologija. Tamo, prikačeni na infuzije već dvojica hrču.

- A, bre, Tomo, ti li si? Nismo se videli nekoliko dana. Ošišao si se - smeje se medicinski tehničar „redovnoj mušteriji“.

- Ja, ja - smeje se i Toma, pa nagne opet.

Stiže poziv.

- Dolazite u centralu da se obučete - dispečer će.

- Korona - uzviknu dr Stijačić.

Skafanderi i kaljače

I sam ju je, kao i većina medicinskih radnika, imao. U novembru. Dobro zaglavio na Infektivnoj. A sad se, srećom, sve manje i manje njome bavi. Manje i poziva. Ako ga za noć zadesi jedan, dva.

- A bilo je dana kada smo i po više od 30 pacijenta prevozili. Pa i sedam ih natrpamo u vozilo, samo da bismo ih što pre smestili i išli po ostale - priča doktor.

U centrali - skafanderi, kaljače.... sve po pe-esu. A tamo, u sobi za odmor, i dvojica tehničara. Da se malo spuste kad je već mirna noć...

Infektivna. Pred klinikom koja je bila krcata prethodnih godinu i kusur tek četvoro-petoro ljudi čeka na pregled. U hodniku, prikačen na bocu i na šest litara kiseonika, čovek od 74 godine. Maše čim uđosmo, da znamo da nas on čeka. U prostoriji pored sitna, mršava baka. I ona prikačena, ali skroz umrtvljena.

- Fala bogu, prazni hodnici. I to dočekasmo - smeje se sestra dok Hitnoj predaje snimke pluća i dokumentaciju pacijenta.

Pravac Batajnica

Pravac Batajnica. Ovaj put ne mora gas do daske, pacijent je prikačen na kiseonik, nije životno ugrožen... Sedamo napred, ipak je pozadi pozitivan pacijent, doktor neće da rizikuje, iako smo imunizovane. Bojan pušta rado. A doktor prelazi na lepe teme - pokazuje kako je pokosio travu na selu, davnašnje skijanje s Kopa. On je i u Gorskoj službi spasavanja, svašta zna, svuda stiže.... Al’ ove godine ne bi Kopa.

- Ma, saturaciju ne mogu da podignem preko 94. Nema šanse! Korona me dobro udesila. Nisam smeo ni na skije - priča, a onda vrti slike s grčkih plaža.... Doći će nam valjda opet i to vreme...

Stižemo. Izlazi ih nekoliko na hitnom prijemu... Čovek već ima uplašen pogled. Preuzimaju ga.

- Sve je bolja i bolja situacija. Ali je mnogo teških pacijenata. Izlaze bolnice iz kovida, pa svi kod nas. A uglavnom teški. Evo, iz „Dragiše Mišovića“ prevoze pacijente, mahom su to stariji ljudi u jako, jako teškom stanju. Baš nam ih je žao - priča sestra.

Izlazimo. Napolju dvojica iz Zavoda za biocide, kompletno nas prskaju alkoholom. Bruji mašina ko motorka. Daje gas... Prskaju nam i vozilo, i unutra i spolja...

Evo opet centrale.

- Sa intenzivne Batajnice prebacujete pacijenta na pulmologiju KCS - dispečar će.

Penjemo se u intenzivnu. Na jednom kraju dugačkog hodnika, niz koji se pruža dosta soba, dva crna džaka na krevetima. Dole, u daljini, na drugom kraju još dva.... Mučno. U najbližem mi džaku deka 1939. godište, tek što je preminuo. Projuri sestra, u naručuju drži crne džakove...

Unutra pište monitori, respiratori još drže u životu brojne pacijente. Ko će imati sreću da ga ne stige crni džak. Kao što je ima on. A kladim se da mu niko nije davao ni promil šanse... Sedamdeset godina mu je. Sad je na 25 litara kiseonika. I to je super! Jer on je bio na respiratoru. Tačnije NIV - neinvazivna mehanička ventilacija. Ono kad sve vidiš i sve znaš, sve jade okolo gledaš, a „ful fejs“ maska ti je prilepljenja za lice, prikačen si za mašinu koja te drži u životu...

A da je samo to! Ima sitnoćelijski rak pluća, onaj od najgore vrste. Nema bubreg i slezinu već 45 godina, od kada je imao tešku saobraćajku. Fasovao, ne znam kad, i dijabetes. Sav je žut. Ali koronu je pobedio! I obostranu upalu pluća. Negativan je i prebacujemo ga na pulmologiju. Da leči muku najveću.

Borba za dah

Stefan vraća kolica, trči u vozilo po krevet, ipak on ne može da sedne... Dok ga čekamo, slikamo noćnu ekipu intenzivne. Stefan stiže.

- Oprostite ako sam nešto... I hvala za sve - diže ruku „skafanderima“ uz osmeh preko maske.

Krećemo niz hodnik. A na drugom dnu iz sobe „izlazi“ krevet s crnim džakom. Još jednim... I kad neko kaže da korona ne postoji...

- Bio sam 45 dana na respiratoru. Najpre u „Bežaniji“, na odeljenju pulmologije - pomalo priča, preko maske.

A kad je ta bolnica izašla iz kovida, prebačen je ovde. Ispostaviće se i da smo se „videli“ u „Bežaniji“, gde kao volonter provedoh nedelju dana. Naravno, pacijente na NIV ne diraš, ne pričaš s njima... Ionako se bore za dah i život. I retko koji ti ostane u sećanju. Ali dobro se sećam ručka na toj pulmologiji. I izmrcvarenih ljudi, koji jedva pridignuti jedu. I onih među njima koji to ne mogu. Urezala su mi se u glavu dva parčeta crnog hleba na krilu jednog deke. Pojeo sredinu, pa su ostali ovalni prstenovi od korica. Verovatno, pomislih tad, nema zube da ih sažvaće. Tražim u arhivi tu sliku. I nalazim njega - sad „mog“ pacijenta iz Hitne! Ne jede, ne može od maske, ne može sam. Na slici gleda negde u daljinu, a vidik mu seče crevo respiratora...

Mašina napolju zabrunda... Sad skidamo skafandere, pa opet prskanje od glave do pete... Bojan daje gas, sve kroz crveno, da se što pre dočepamo Kliničkog, da malo lakše diše. Jer u vozilu Hitne maksimalan protok kiseonika je 15 l.

Ostavljamo ga na pulmologiji...

- Stvarno ste bili na „Bežaniji“ kad i ja - opet će, dok ga Stefan i sestra premeštaju u krevet bolnice, kače na drugu bocu...

- Stvarno. Sve najbolje.... - mašem.

Noć je previše mirna. I pred rampom Hitne sedi jedna ekipa. Na mesečini. Dobro je...

Na Čuburi

Neizostavni burek

l Kakav bi to rad u noćnoj smeni Hitne bio da nema bureka. Pozivi utihnuše. Može da se svrati do poznate pekarke na Čuburi.

- I, bre, gužva. Lepo vreme, deca idu u grad - smeje se dr Stijačić.

Čekamo red. A još jedno vozilo „kolega“ stiže.

Vruć burek, mast se cedi niz bradu - prekršismo pravila, skinusmo maske na koji minut, da se ne umaste...

A jogurt - posebna je priča. I za to treba znati znanje. Ne smeš čašu otvoriti do kraja, kao što, naravno, učinih. Već samo malo, kao što to doktor radi. Tek toliko da možeš da nagneš. Jer ako stigne poziv, krene jurnjava - prosuće se sve.

J. S. Spasić