Siniša Radovanović (41), pripadnik 53. graničnog bataljona na karauli Košare bio je najmlađi na Košarama. Pušku su mu branili da uzme jer je mnogo mlad - na karauli je bio sa svega 17,5 godina. Otac i majka morali su da potpišu da dobrovoljno ode u vojsku jer nije bio punoletan. Zato je bio zadužen za sve druge poslove. Spremao je za vojnicima, ložio, pripremao obroke.
- Na karauli sam dobio ključeve svih magacina, bio sam kurir komandira karaule. Svake noći kod mene je bila puška koja je odjavljivala smenu. Komandir je otpucavao smene sa simboličnim brojem metaka, a ona, simbol čuvanja granice noću je bila kod mene i imao sam čast da je čistim svake noći - rekao je on dodajući da je tačno po broju ispaljenih metaka svog komandira znao ima li negde problema ili nema. Za vreme provedeno na karauli spavao je samo danju, nikad noću, da bi čuvao pušku i položaj.
Golobradog mladića, jedinog tamo romske nacionalnosti, svi su prihvatili i zavoleli. Zvali su ga Sića, kao skraćenica od Siniša, ali i zato što je bio nizak i sitan, a vredan kao mrav. Sa svojim komandirom se dogovorio da radi za pet vojnika, a da njih petoricu pošalje da brane karaulu.
- Ništa mi nije bilo teško. Prao sam tanjire za celu vojsku, delio hranu, čistio karaulu, trpezariju. Pomagao sam kuvaru, pekaru. Nosio sam tone brašna na leđima iz podruma do pekare na vrhu karaule - priča i sada mladi čovek koji se danas živo seća jednog od najžešćih napada na karaulu Raša Košares.
- Kada se na Veliki petak desio napad, tog dana, iliti noći, sam očistio 70 kilograma ledene pastrmke. I kad je prvi napad bio, dočekali su ga u kuhinji on i drugovi budni. Karaula se sva tresla, petoro nas radnika smo bili unutra i morali da se evakuišemo. Lete meci, jedva smo izašli. Ruke su mi bile zaleđene, nisam mogao pušku da držim, mogao sam samo da bežim - rekao je on.
Svakog napada živo se seća, a sudove je nekad morao da batali kad su se bile bitke.
- Sećam se jednom su nam prišli blizu, bilo ih je baš mnogo. Morao sam da poslušam kapetana, napunim tri sanduka municije za pola sata i da idem od zaklona do zaklona da delim pune okvire. Bio sam crnomanjast i najmanji, i kad su me gađali nisu mogli da me pogode - uz osmeh priča Sića. Za sebe kaže da se nije pokazao na karauli kao vojnik, ali da jeste kao čovek od poverenja.
Siniša se sada dovija za zaradu. Povremeno odlazi u Nemačku kod sestre gde radi fizičke poslove, a kada je u Srbiji radi na privremenim poslovima, a tokom sezone bere maline.
Kurir.rs / Suzana Trajković
NE PROPUSTITE
