POTRESNE REČI DECE KOJA IMAJU DIJABETES: Rekla mi je da će mi odseći ruke i noge! Učiteljica nije htela da me vodi na izlet!
Društvo -
Učiteljica nije htela da me vodi na izlet iako sam tad bio stabilan, nosio sam senzor Libre, mama bi mi svu hranu spakovala i napravila uputstvo, a izlet je bio na 100 km od Beograda. Deca u boravku prave rođendane, jedu se slatkiši, piju sokovi, a na mene niko ne misli. Od Deda Mraza redovno dobijam obične slatkiše. Dva mandrila u razredu me redovno maltretiraju, kažu da sam jadan. Spasla me korona, mama me prebacila u drugu grupu i nisam više s njima. Verujem u nauku da me izleči, ovako je nemoguće živeti, reči su dečaka koji ima dijabetes tip 1, prenete u publikaciji "Mi i drugi. Borba protiv diskriminacije i drugih oblika stigme kod dijabetesa" Jelisavete Fotić, aktivistkinje udruženja Plavi krug i Dijabetološkog saveza Srbije.
foto: Shutterstock
U ovih pet rečenica stao je sav čemer i jad dece sa šećernom bolešću, ali i njihovih roditelja, koji su pravno nevidljivi za obrazovni sistem. Kurir je zato pokrenuo inicijativu za uvođenje protokola u vrtiće i škole o postupanju sa decom sa šećernom bolešću, što imaju svi razvijeni.
Husein Memićfoto: Ministarstvo turizma i omladine
Akciju su podržali resorni ministri zdravlja prof. dr Danica Grujičić i prosvete Branko Ružić, a prvi o mukama progovorio je ministar turizma i omladine Husein Memić, čije dete ima dijabetes tip 1. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković posle pisanja Kurira pokreće inicijativu protiv diskriminacije ove dece. Jer neće svi vrtići da ih upišu, učiteljice ne bi da ih imaju u odeljenju... Neće, a i ne moraju po zakonu zaposleni u vrtićima i školama deci da daju deci insulin ili glukagon, mere šećer, a život može biti u opasnosti. Druga deca su tek nemilosrdna - nazivaju ih šećerašima, narkomanima, drogošima, čipovanima...
DISKRIMINACIJA
Vrtić:
- upis - vaspitači odbijaju da prime dete u grupu, a ako ga i prime, neće da daju insulin i mere šećer, kao što neće ni medicinsko osoblje
- ako se dete i upiše, jedan roditelj vrlo verovatno mora da bude stalno prisutan ili na raspolaganju (da meri šećer, daje insulin, računa obrok)
- velika je verovatnoća da će jedan roditelj ostati bez stalnog zaposlenja
- vaspitači traže roditeljima da dete ne dovode u vrtić, a upisuju ga kao da je redovno, jer neće da se bave njime i još misle da roditeljima čine uslugu
- dete ne ide na izlete jer vrtić to odbija, osim ako ne pođe i roditelj, koji mora da uzme slobodne dane od posla
foto: Promo
Škola:
- problem pri upisu - nastavnik ne želi da primi dete u odeljenje
- nerazumevanje nastavnika u vezi s terapijom - odbijanje dopusta detetu da reguliše hipo ili hiper glikemiju, zbog čega se dovodi u životnu opasnost
- odbijanje dopusta da dete ide u toalet (kad je visok šećer), kao i da pije vodu, koja je tada ekstremno važna, ili da uzme insulin
- ne dozvoljavaju da se dete bavi fizičkom aktivnošću, da ide na rekreativnu nastavu ili izlet
Kao da je malo što imaju tešku bolest, oboleli s dijabetesom na svakom koraku bore se s diskriminacijom, izolacijom, stereotipizacijom, etiketiranjem i gubitkom statusa, što je u svom, doduše nevelikom, istraživanju utvrdila Fotićeva. Ona je 2021. napravila upitnik o negativnim iskustvima s dijabestesom, koji je preko Fejsbuka popunilo 260 ljudi (a Fotićeva navodi da je u Srbiji oko 750.000 njih s dijabetesom), te priznaje da nema dovoljno veliki broj odgovora za donošene zaključaka o potpunoj slici.
- Najviše ispitanika doživelo je diskriminaciju u osnovnoj školi, na poslu i u nekoj instituciji. Od svih obrazovnih nivoa, ubedljivo najviše negativnih iskustava javlja se u osnovnoj školi, nakon toga u srednjoj, dok su procenti u vrtiću (mnogi se tog perioda i ne sećaju) i na fakultetu manji. Deca su u osnovnoj školi u najvećoj meri etiketirana (nazivana narkomanom, drogošem, bolesnikom itd.) - njih 16,5 odsto, i doživela su stereotipizaciju - njih 15,4 odsto - napisala je Fotićeva.
PET VRSTA STIGME OSOBA S DIJABETESOM:
- diskriminacija
- stereotipizacija
- izolacija
- etiketiranje
- gubitak statusa
PROMENA PONAŠANJA LJUDI IZ OKRUŽENJA NAKON DIJAGNOZE:
Ona je već s pet godina imala dijagnozu dijabetes tip 1, a upravo tada iskusila je i diskriminaciju.
Jelisaveta Fotićfoto: privatna arhiva
- Baka devojčice iz grupe tražila je od mame da me ispiše iz vrtića jer je tvrdila da sam zarazna. Potom nisam imala toliko problema, kao što danas imaju deca da se upišu u vrtić ili školu. Ali imam ličnu odgovornost i motivaciju da uradim sve u svojoj moći, da se borim protiv diskriminacije dece i roditelja koji su u tim situacijama - kaže za Kurir Fotićeva i dodaje da je, osim zakonskog regulisanja statusa dece s dijabetesom, neophodna široka edukacija koja bi dovela i do empatije prema obolelima.
SVE OVO SU PROŽIVELA DECA S DIJABETESOM:
primer jednog oca:
Medicinski radnik iz vrtića: "Mi nismo obavezni da merimo šećer i dajemo insulin, da čuvamo glukagon u vrtiću i po potrebi ga upotrebimo, zvaćemo Hitnu pomoć, budite u blizini da možete da dođete po potrebi."
Vaspitačica: "Povremeno ga vodite kući, ne mora da dolazi u grupu, evidentiraćemo ga kao da je prisutan."
Učiteljica: "Bolje je da majka bude u školi da sedi tokom nastave u hodniku škole ili u posebnoj prostoriji za svaki slučaj, glukagon nema ko da mu da u školi, zvaćemo Hitnu pomoć ako bude trebalo."
Prilikom odlaska na jednodnevne izlete morala da je da ide majka kao pratilac uz doplatnu kartu ili doplatu polovine sume jer stručno medicinsko lice nije za to po zakonu predviđeno.
foto: Shutterstock
Doživljaji:
Šesti razred osnovne škole: "Kada sam dobila dijabetes, nekoliko njih mi je crtalo špriceve po sveskama."
"U osnovnoj školi jedna devojčica mi je rekla da nikada neću imati decu i da će da mi odseku ruke i noge zbog šećera."
"Nastavnik biologije nije hteo da me pusti na takmičenje, iako sam bila najbolja, samo zato što imam dijabetes."
"Na rekreativne nastave nisam išla. Od vršnjaka sam doživljavala nasilje skroz do kraja osnovne škole, vređanje, podsmevanje, da sam šećeraš, da se drogiram."
"Nastavnica istorije ili geografije, kad mi je šećer bio 2,5, nije mi dala da izađem napolje. Kod sebe nisam imala ništa i s njom sam se svađala i prepirala, pokazivala joj aparat, jer ona mi nije verovala, pa sam samoinicijativno napustila čas."
