Tog 23. septembra 2013. Sandra Živković bila je u komi, jedinom rešenju koje su imali doktori u Beogradu da joj bar olakšaju samrtne muke jer je skora smrt bila neminovna. Njena pluća je od samog rođenja "jela" i na kraju i "pojela" cistična fibroza.
- Još u pubertetu sam postala svesna da ću zbog cistične fibroze morati da transplantiram pluća ili ću umreti. Neko vreme pre nego što je dolazio kraj počela sam da iskašljavam krv, padala sam u nesvest usled nedostatka kiseonika. A potom sam u 21. godini, u Institutu za majku i dete, dospela na intenzivnu negu. To je sa mojoj dijagnozom značilo samo jedno - smrt je tu! Da sam mogla, da sam imala snage da ustanem jedne noći bi skočila kroz prozor jer mi je bilo jako teško. Bila sam svesna da je kraj, ali me je bolelo što će roditelji i brat patiti. Ali i Draško, koji samo što je počeo da se zabavlja sa mnom, a morao je da sazna da ću umreti ako odmah ne nađu pluća za mene. Sećam se svakog trenutka, i suza s majkom s kojom sam se opraštala u toj intenzivnoj Instituta. I toga kako sam joj rekla da nisam stigla ni sopstvenu sahranu da isplaniram. Poslala sam opraštajuće poruke porodici i prijateljima, nisam htela da umrem, a da ne znaju koliko sam ih volela. A potom su me lekari stavili u veštačku komu kako bi mi olakšali smrt - priča za Kurir Sandra.
Sandrini roditelji su se malo pre nego što je dospela u intenzivnu negu, izjasnili da hoće da budu živi donori za svoju ćerku.
- Trebalo je oboje da daju po deo pluća, po nekoliko režnjeva. Oni su otišli u četvrtak, 19. septembra 2013. u Beč, a mene su sutradan iz Beograda transportovali ni živu ni mrtvu, u komi, sanitetom koji je poslat iz Beča sa specijalnim aparatom da preživim do tamo. Let avionom nije dolazio u obzir, taj pritisak ne bih izdržala. Mama i tata su tokom vikenda radili analize u AKH, u ponedeljak je trebalo da mi transplantiraju po deo njihovih pluća. Svo troje smo bili spremni da uđemo u salu. Ali dan odmiče, a po roditelje niko ne dolazi. Mislili su da se desilo najgore, očekivali su da im to i saopšte. Ali dolazi sestra Fatima i kaže im da idu u bolničku crkvu, da se pomole, da sam ja već u sali - kaže Sandra.
Pojavio se donor!
- Pošto sam bila u najtežem stanju i svakog trenutka sam mogla da umrem, lekari iz AKH klinike u Beču odlučili su da pluća daju meni, a bila su namenjena jednoj devojci iz Austrije. Ona je druga dobila 10 dana nakon mene jer tamo je razvijen program transplantacije i donorstva. Transplantacija je trajala sedam sati. I uspela! - navodi Sandra, koja od tada 23. septembar slavi kao drugi rođendan.
Sve to vreme tu je bio on - Draško, koji se, ako veli Sandra, pojavio u najboljem i ujedno najgorem trenutku u njenom životu.
- Samo što smo se upoznali, već nakon mesec dana, morao je da sazna da ću možda uskoro umreti. I bez obzira na sve ostao je uz mene. Sve smo zajedno prebrodili i zajedno smo i danas. Uživamo u životu punim plućima - ističe Sandra.
Godinu dana nakon transplantacije u čast donora čije ime ni ne zna, jer takva su pravila "Evrotransplanta", a čija je smrt značila njen novi život, Sandra se popela na najviši vrh Tupižnice, kraj njenog Knjaževca. I svake godine to čini u septembru, bude i po 300 planinara. Ove će biti jubilarni, 10. put...
Na poziv koji je Sandra dobila u poslednjem trenutku čeka 2.000 ljudi u Srbiji. Toliko njih je na ivici života i smrti jer im je dini lek organ preminulog donora - jetra, bubreg, pluća, srce... Ne zna se broj onih koji su umrli čekajući da neko kaže: "Pojavio se donor!".
Kurir.rs/J.S.S
NE PROPUSTITE
