Zoran Porobija (43) iz Alibunara čak mesec dana živi u kući bez pola krova koji se na njegovoj staroj, trošnoj porodičnoj kući urušio u julu zbog jake kiše i oluje. Kuća se od tada polako urušava, a Zoran strahuje da će doći do kompletnog urušavanja, te i da bi ruševine mogle da mu padnu na glavu dok spava i da ga zatrpaju.
- Te 1994. iz Splita sam došao u Alibunar, u ovu staru porodičnu kuću, sagrađenu od blata i poneke pečene cigle. Tu su živeli još moji baba i deda, kod kojih sam dolazio na raspuste. Zbog svog srpskog porekla morali smo da odemo iz Hrvatske i majka je tada mislila da je najbolje da dođemo ovde. Otac mi je umro 2007. godine, a majka pre dva leta. Mučili smo se, borili, ali ipak je bilo lakše. Sad sam ostao sam u ovim ruševinama - počinje priču za Kurir Porobija.
Muka na muku
- Na sve moje prethodne muke i samoću zadesila me je i oluja u julu. Vetar i jaki pljuskovi tokom superćelijske oluje urušili su stari krov u jednom delu kuće. Sve je popadalo, crep, grede, malter... U tu prostoriju gotovo da ne može da se uđe. Juče je opet otpao jedan deo dok je pada kiša i bilo nevreme. Sreća pa se to nije desilo u sobi u kojoj spavam, ali plašim se da će malo-pomalo doći do kompletnog urušavanja, koje bi u najgorem slučaju moglo i da me zatrpa.
Zoran kaže da, kad su malo jače kiše, i u sobi u kojoj spava krov prokišnjava.
- U jednom malom delu kuće, koja ukupno ima oko sto kvadrata, spremam hranu na jednom štednjaku, a sedim i jedem na jednoj stolici i stočiću. Dešava se da nemam struje zbog nevremena, a i ko zna šta će mi biti sa strujom. Borim se sa svim problemima, ali ovo ne mogu sam da rešim. Inače radim kao honorarni čistač u komunalnom.
Dve godine ima kako sam tamo, a mesečno primam 22.000 dinara. Pošto se vodim kao socijalno ugrožena osoba, na dva meseca primim još 5.000 dinara. Svaki dinar znači, ali desi se i da kasni. Da mi nije prijatelja koji živi u inostranstvu i koji mi pošalje poneki dinar, ne bih mogao da sklopim kraj s krajem - jada se Porobija.
Bez ikoga
Dodaje i da se zbog cele materijalne situacije nikad nije oženio.
- Dok je majka bila živa, bilo je lakše, sad sam ostao sam, nisam mogao da osnujem porodicu, da nađem ženu koja će živeti ovde, da imam potomstvo. Zbog urušene kuće i štete koju mi je nanela oluja obratio sam se opštini. Rečeno mi je da će neko izaći na teren, ali još uvek nikog nije bilo. Treba mi pomoć kako bih imao krov nad glavom, a trudim se da nađem neki dodatni posao da zaradim koji dinar. Pomažem i radim sve fizičke poslove, ali nemam alata, trimer, testeru, koji mi trebaju kako bih dodatno mogao da zarađujem.
Samački život
Jedini prijatelji su mu psi
- Jedini prijatelji su mi psi. Iako nemam dovoljno ni za sebe, trudim se da pomažem drugima koji su u sličnoj ili istoj situaciji, jer znam kako je to kad nemaš i ne možeš - kaže skromni Zoran.
Oko mene uglavnom žive penzioneri i ne mogu da očekujem neku veliku pomoć od njih.
Kurir je uputio pitanja opštini Alibunar da li će pomoći Zoranu i kada, ali do zaključenja ovog broja nismo dobili odgovore.
Kurir.rs/ A. K.
NE PROPUSTITE
