Gost emisije Crveni karton i njenog autora i voditelja Svetislava Basare bio je Radivoj Cvetićanin, novinar, bivši ambasador, publicista i pisac.
Povod za večerašnji razgovor bila je knjiga "Jedan drugi život" u kojoj su tekstovi koje je Rade objavljivao dugi niz godina u Danasu, s tim što je u ovom izdanju napisao post skriptume koji su biseri za sebe. Na samom početku je jedan interesantan tekst, još interesantniji post skriptum Crnjanski, ja i Solunaši.
Basara je na početku uveo gledaoce u priču.
- Tu si ispričao jednu pripovest, to je više proza nego publicistika, istoriju tvoje porodice, priču o tvoja dva deda, po ocu i majci, koji su iz Amerike 1917. se javili dobrovoljce, preplovili Atlantik, borili se na Solunskom frontu, pa su posle toga raseljenji, najpre u Makedoniju, pa na kraju u Banat, i tu su skrasili se, tu si se verovatno i ti rodio. E, ta priča se komplikuje dodatno što Crnjanski, Miloš Crnjanski, kojim se ti baviš, knjiga će uskoro izaći, dolazi da pravi reportažu u tom selu, ti pretpostavljaš da su tu i tvoji preci. I on piše, vrlo je ovako ljutit, već je slavan pisac, Banaćanin, i on u tim gorštacima vidi nedovoljno civilizovane, nedovoljno kultivisan svet. Na jednom mestu piše, nacionalno su ispravni, ali ostalo ništa ne valja. To je tebe strašno iznerviralo, a inače si veliki fan Crnjanskog, reci nešto malo o tome.
- Jeste, ti si mi pomogao dosta da tu malu porodičnu sagu, koja je seljačka porodična saga i video sam, a možda i ti se sa tim složiš, da se i o seljačkoj familiji može napraviti istorija i saga i onda to je u svakom slučaju u jednom malom formatu, nije u onom klasičnom smislu sage. Ali, evo, reč je kao što si i sam rekao, tekst je, daj da napomenem šta je bio povod da pišem taj tekst. Povod je bio, to je bilo pred deset godina, 2014. na stotu godišnjicu tako zvanog velikog, to jest Prvog svetskog rata i moja dva deda su, kao što si rekao, kao dobrovoljci učestvovali u tome. Mi u Danasu smo za Vidovdan, tj. za taj datum, izdali tzv. Principov broj u vezi sa stogodišnjicom i ja sam onda se nekako dosetio da bih mogao nešto da ispričam i tim povodom na tu temu preko mojih dedova, koji su došli iz Amerike, u kojoj su bili u rudnicima, radili su tamo, došli su kao dobrovoljci - započeo je Cvetićanin i nastavio:
- Kad je Amerika dopustila da se uključi u Prvi svetski rat, oni koji su tamo dotle, nije država, nije Srbija smela ništa da radi po tom pitanju, da nam mobiliše ljude tamo i tako. Kad su oni, što bi se rekao, otvorili to, onda su. Da dođemo odmah, ili što pre, na Crnjanskoga. Oni su prošli i Solun i Kajmakčalan i sve to kao državljani jedne države. Oni su otuda krenuli iz Amerike, bili su naravno državljani Austro-Ugarske. Pošli su u jednu državu da se bore za jednu državu o kojoj ništa nisu znali osim priče. Prvi put u državu ulaze u ratu. Ne daj bože da se drugačije završilo. Naravno i da bi oni završili na vešalima u Austro-Ugarskoj, ali ništa to njih nije sprečilo da krenu ovim putem kojim su išli. I ja sam i kao dete, i kasnije inače u našoj zajednici bili su ponosni na taj, kako bi se reklo, dobrovoljačko to nasleđe.
Opisao je i kako su se skrasili u Srbiji.
- E sad, oni su dobili od kralja osam jutara za tu celu tu svoju epopeju, osam jutara zemlje banatske. Negde močvarne, negde nemočvarne, ali takva je bila kakva jeste. Oni su tamo došli. Kad je Crnjanski naišao da piše reportaže, išao je od Kikinde, pa je silazio dole do Vršca, išao tom linijom, novostvorene granice tada i tako, naišao je i na njih. I ja sam, dugo to nisam ni znao za tu njegove reportažu, tek nešto kasnije, u zrelijem dobu, nabasam na njih. I na moje veliko iznenađenje naiđem da je i on sam kaže dolazim u Miletićevo, tamo još nije bilo izgrađeno selo kad je on naišao, 1923. nego su oni stanovali u nekim, to su bili spahiluci Austro-Ugarski, oni Mađarski, i oni su živeli po štalama, po tamo barakama, kojekuda. Tamo su se, ja kažem, rađali, zajedno su sa stokom živeli, sa kravama, konjima i ovcama, i rađali su se, kažem, kao mali Isusi, svi u slami, u kolevkama i tako.
Konačno, usledio je i dolazak slavnog pisca u te krajeve.
- Elem, on ih, Crnjanski ih zatiće u jednoj tako gužvi velikoj, on ih opisuje kao gungula, galame, nezadovoljni, jer se ne rešava njihovo pitanje, ne dobijaju neke pomoći da počnu da grade kuće, ne ništa i tako, tako da... I ovo što si ti sam rekao, što je on vrlo otvoreno, ali za mene je tako dosta oholo, prezrivo napisao da je to malo divlji svet, da je neuk, da je on najpre trebalo, greška je kaže, trebalo ih je najpre pomešati sa starim Banaćanima, Nemcima, Mađarima, da oni nauče kako da se živi, kako da se radi.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
