O istoriji svog života govoriću samo u superlativu. Biraću afirmativne stvari. Pričaću i o nemilim detaljima, ali uzgred. Dobro je... Mnogo je dobro ispalo na samom kraju, što je bolje nego da bude dobro samo na početku.
Nedavno mi se za 77. rođendan javilo preko hiljadu ljudi da mi požele dug i plodan život - mada ja nešto ne verujem da će da bude takav, ha-ha-ha! Evo, u Podgorici mi uzimaju pesmu za reklamu, izašla mi je i knjiga, autorstvo je lepa stvar. Ali počeo sam da trokiram. Pored svih mojih bolesti i ove korone, pre pet meseci sam slomio i rame, pa jedva pišem. Ipak, dobro je ispalo. Ima dana za megdana.
Mene je život mazio do staračkih dana.
U begovskoj kući
Moj otac, koji se tada zvao Vasilije Hadžimanović, bio je magistar farmacije, ali i vrlo popularan pevač makedonskih izvornih pesama. Na Radio Beogradu bio je zvezda, Carevac ga je obožavao. Tu se zatekao kada je počeo Drugi svetski rat. Nije se premišljao i vratio se kući, u Skoplje. Tamo ga je čekala moja majka Vera, njegova dugogodišnja ljubav. Kada su se venčali, povukli su se u Kavadarce, u Tikveš, gde je otac počeo da radi u apoteci koju mu je poklonio njegov drug Boško iz Beograda, kada je rat počeo. Čudno, ali istinito. U Kavadarcima sam se rodio 25. decembra 1943, a ubrzo smo se vratili u Skoplje. Oca su, kao medicinsko lice, odveli partizani. Iz rata se vratio sa činom poručnika. Dekretom je postao urednik narodne muzike na Radio Skoplju i do kraja života bio je posvećeni etnomuzikolog.
Deda Zafir je došao iz pečalbe u Americi, zaradio je lepe pare i kupio tri kuće: po jednu za miraz dvema ćerkama, a najveću i najlepšu kupio je sebi. Otvorio je u njoj i bakalnicu, gde se moja majka, svršena gimnazijalka, lepo uklopila kao poslovođa. Kuća se nalazila u Madžir mahali, a bila je to begovska kuća, ogromna, sa nekom kulom na vrhu. U toj kuli sam sanjario i gutao knjige. Odrastao sam čitajući sve što je postojalo. Pored oca, koji je svirao mnoge instrumente, zavoleo sam klavir. Otac je bio živi talenat, kao da mu je moj sin Vasil unuk! Ha-ha-ha!
Gluma i pesma od malih nogu
Bio sam jedinac, ali nisam to dopuštao! Voleo sam da se družim sa najbrojnijim porodicama. Tamo gde ima po petoro-šestoro dece, eto ti i Zafira. Tukao sam se, igrao i smejao s njima. Lepo se živelo. U našoj bašti, ispod starog duda, bio je minderluk, gde se sedelo i pila kafa. Majka je tamo primala prijateljice. Kao supruga apotekara, davala je i lekarske savete: "Nije ti to ništa, samo popij dva aspirina!" Za Vasilicu, staru Novu godinu, otac je dovodio i čalgije i narodni orkestar Radio Skoplja. Pevalo se i igralo do jutra, šalilo pomalo i bezobrazno, tako da bi me isterali iz sobe.
A ja sam bio nesnosan, željan da me vide, da se pokažem. Moj stric je voleo da dođe kako bi se ispričao sa ocem, da bi popili poneku, ali od mene nije moglo da se živi. Najviše sam voleo da pantomimom odglumim scenu iz filma "Slavica" i na kraju, kao, padnem mrtav. Trebalo je, je li, da me podignu, a stric kaže: "Nemoj neko da ga je digao! Neka ga, da možemo da pričamo!" E, onda dođe baka Mare, umnica jedna, koja je bila nepismena, a prava umetnica. Nju su dva-tri puta mesečno zvali na groblje da nariče i peva tužbalice. Podigne me baka i vikne: "Sram vas bilo, ostavljate dete da nazebe, dobije pneumoniju!"
Stric mi je stradao kao informbirovac. Ja u porodici imam i komuniste, i četnike, i Rome, i Turke. Kumovao sam pet-šest puta, a i romski sam kum.
Arsen Dedić i put ka zvezdama
Moja mladost je imala ogromno svetlo na kraju tunela. Sa 16 godina već sam imao tri-četiri profesionalna snimka za Radio Skoplje. U gimnaziji sam bio veliki buntovnik, sa odličnim ocenama i kecom iz vladanja. Počeo sam da radim na više polja: muzika, gluma... I gluma prevagnu, te ja odoh na prijemni u Beograd i, naravno, položih ga iz cuga. U kući haos, svi plaču, "gde ćeš da budeš glumac, za šalu svetu, bankarski činovnik da budeš, diplomata"... Samo moj otac mudro ćuti i jedini je na mojoj strani. U Beogradu sam se osećao kao da sam ceo život tu proveo. U mojoj klasi glume bili smo Neda Spasojević, Zdravka Krstulović, Jelisaveta Seka Sablić, Petar Kralj, Slobodan Đurić i ja.
Na četvrtoj godini trebalo je da idemo u Ameriku i pokažemo Amerikancima šta sve znamo. Akademijin "savet mudraca" odlučivao je ko će od nas otići. Ne mogu da me eskiviraju, jer je u Americi imperativ da glumci dobro pevaju. Ja sam još na drugoj godini snimio ploču koja se prodala u ogromnom tiražu, rušio Dom sindikata s rok sastavom Iskre, a onda je na Akademiju došao Arsen Dedić. Bio je to presudni trenutak za moju karijeru. Ponudio mi je da otpevam njegovu pesmu "Ne, za te nije čovjek kao ja". Kasnije se tako zvao njegov prvi album. Sa tom pesmom sam 1965. osvojio nagradu na Večeri šansona. I gotovo. Kolosek utaban.
Posle tog mog prvog festivalskog nastupa dobio sam 8.000 pisama. U njima su bili predlozi za venčanje u Australiji, Americi, Kanadi. A ja student! Živeo sam u iznajmljenoj sobi u Šantićevoj 3, ispod Bajlonija, s glumcem Koletom Angelovskim. Idioti kakvi smo bili, mi smo ujutru palili kaljevu peć tim pismima! Kreteni. Napravili smo tulum u Beogradu, najlepše ženske su došle, prava komuna. Jedna devojka je čak htela i da se ubije zbog neuzvraćene ljubavi mog prijatelja difovca. Ko god nije imao gde da spava, dolazio je kod nas kao ilegalac. "Deca cveća" su mogla samo da nam zavide.
Mira Trailović i "Hamlet estrade" u Gruziji
I sa tom pesmom izborio sam se da uđem u "reprezentaciju" na fakultetu i povedu me u Ameriku. Bili smo najbolji teatar na svetu. Tako smo dobro radili i američke i domaće i svetske autore. Ja sam, naravno, pevao kad god je trebalo. Ponudili su mi punu stipendiju da dođem i izučim mjuzikl. Ipak, vratio sam se u moju Jugu.
Dočekali su nas kao malo vode na dlanu naši teatarski poslenici, naročito legendarna Mira Trailović. Posebno je mene volela, jer mi je predavala radio-glumu i znala s kim ima posla. Kaže ona: "E, ajde, Amerikanci, evo vam angažman za Atelje 212. Imate samo jedan probni ispit. Pera Kralj i ti dobijate pet različitih epizoda u drami koja se zove 'Pantaglez', a glavni glumac je Cica Perović." Krenemo da radimo tu predstavu, i svi su bili zadovoljni. Igrao sam i babu, kolportera, pedera, svašta. Onda dođu iz Centralnog komiteta na generalnu probu i šutnu nas. Skinu nam predstavu. Tog trenutka, dok sam ja bio očajan, ulazi Saša Subota, Minjin brat, i pita me da li sam raspoložen da zaradim nekih 20.000 dolara pevajući na koncertima u Sovjetskom Savezu. Mira mi kaže da idem. Napravili smo ršum po SSSR, potpuno su poludeli za nama. U Gruziji su me nazvali "Hamletom estrade", to je jedan od najlepših komplimenata koje sam dobio u životu.
Ljubav pobedila ugovoreni brak
U Gruziji, u Tbilisiju, Senka i ja smo se zavoleli. Na Brdu slobode iznad grada prvi put smo se poljubili. Bila je prelepa i pevala je kao san. Upravo se razvela od pevača Tihomira Petrovića. Tiha i ja smo ostali drugari do kraja njegovog života. Često smo sedeli u Kamenoj sali u Radio Beogradu, pijuckali i pričali o svemu. Slagali smo se u mnogim društvenim diskusijama. Moji su, moram da priznam, malo bili iznenađeni. Mislili su da sam omiljen kod ženskog roda i da ću da završim s nekom mlađom, da budem "džek". Već su mi ugovorili i brak sa jednom vrlo popularnom budućom pevačicom. Ali ja kad nešto odlučim - odlučio sam.
Bilo je ljubavi i pre Senke, naravno. Bio sam razvijen, dizao tegove, a kad skočim "lastu" na moru, bar pet devojčica pošizi za Džefijem, kako su me zvali. Zabavljao sam se sa jednom prelepom bogatašicom iz Slovenije, pa sa Italijankom čiji je otac bio direktor najveće italijanske banke i koji mi je u svojoj ogromnoj vili u Torinu dao garsonjeru. Živeo sam kao grof. Ali ogromnu ljubav osetio sam samo prema svojoj ženi.
Kad pevač u vojsku pođe
Vojsku sam služio u Zrenjaninu i Subotici. Dobro sam prošao. U vojsci sam bio deset meseci, a osam proveo na koncertima, festivalima i snimanju filma. Film "Higijenske navike vojnika" Predraga Golubovića izvukao me je iz vojske u Zrenjaninu bar šest meseci. Kad su me prebacili u Suboticu, kapetan mi je bio doktor Raša Stojanović, onaj koji je otkrio velike boginje na Kosovu. Sjajan tip, da ih nema, trebalo bi ih izmisliti. Voleo je moje pesme i štitio me je svojim činom od vojničkog režima. Bio sam bolničar, delio lekove i merio temperaturu! Pevanje je dar božji, karta za raj. To je lekovit posao. Ljudi su srećni posle koncerta i predstave. Zar nije to lepo?
Bio sam u vojsci kada se Senka porađala u Pančevu, kod čuvenog ginekologa Leposavića. Nisam imao ni dozvolu. Ali seo sam u auto i bez dozvole stigao u Pančevo. Prvi sam video Vasila. Pogledao me je, coknuo i zaspao. A ja srećan ko čopor kučića! Senka je bila lepa kao upisana, jer je rodila carskim rezom. Nasmejana, srećna. Mislim da sam je tada video tako srećnu i drugi put kada smo na ultrazvuku videli sliku naše unuke Marte.
Porodična blaga
Vasil je najveća radost mog života. Napisao sam i pesmu o njegovom rođenju - "Žito moje". Kada sam ga mirisao kao bebu, posle kupanja, zamirisao mi je kao tek izvađen hleb iz pećnice. I padne mi na pamet da je žito najvažniji produkt života. Presrećan sam i što se nit muzikalnosti prenosi kroz generacije moje porodice. Velika je radost kada imaš sina koga proglase najboljim džez pijanistom na svetu, a onda dođe unuka koja sa 17 godina samostalno ode u Pozorište na Terazijama i pobedi njih 50 na audiciji za ulogu u predstavi "Fantom iz opere". Marta je trenutno na studijama solo pevanja u Nemačkoj, u Manhajmu, dobiće njihovu punu stipendiju. Ima neverovatan glas, koloraturni sopran. Prelepa je i vrlo svoja. Ne odustaje od onoga što je zamislila i smatra da je dobro.
Radovao sam se i ovacijama posle koncerata, kada su ljudi dolazili da me dodirnu kao da sam božanska figura. Za mene postoje samo porodične i scenske blagodeti. Čim stanem na scenu, ja sam svoj. Mnogo mi je ljudi ružno mislilo dok sam bio u kadru ili na sceni, ali mi ništa nisu mogli. E, u privatnom životu... tu može.
"Zafire, ti si Filadelfija!"
Pevao sam velike hitove, snimao filmove, napisao deset knjiga poezije na makedonskom i srpskom, bio urednik na televiziji... Predstava "Violinista na krovu" igrala se godinama u novosadskom SNP, napunio sam i Sava centar. Moje pesme žive i to me strašno raduje. Najvećim dostignućem smatram to što narod voli i peva moje pesme. Ja sam pevač koji je dobio najviše nagrada na svim festivalima. Osim u Skoplju, pobeđivao sam i u Splitu, Opatiji, Zagrebu, Beogradu, Nišu... Svi su me tražili. U jednom trenutku sam bio i Zdravko Čolić, i Toše Proeski, i Oliver Dragojević - sve zajedno. Bio sam neverovatno popularan. Sećam se, kad sam nastupao sa još deset pevača negde u Bosni, iz publike neko viče: "Zafire, ti si za sve ove Filadelfija!" Ha-ha-ha! Ali ja sam uvek govorio publici da ne želim poljupce i zagrljaje, već da budu lepa i dobra publika, a da volim i želim svoju suprugu Senku. Kad to kažeš, odmah briši 50 odsto, jer toliko njih voli da te drži iznad glave na krevetu i... mašta o tebi. Mislim da bi svaka druga profesija bila potpuno neprikladna za mene i da bih pogrešio da sam pošao nekim drugim putem. Zadovoljan sam čovek. Pevao sam sa Senkom i Titu, više puta. Pamtiću doček Nove godine 1980. Tito je želeo da se povuče i tražio je da mu otpevaju narodne pesme. Senka i ja smo bili poslednji pevači koji su mu pevali. Gledali smo kako odlazi iz sale, a slutili smo - i iz života.
Čuda u Americi
Ameriku sam ponovo posetio kad sam otišao u Boston da prisustvujem Vasilovoj diplomskoj predstavi na Berkliju. Stigao sam u Boston u pet po podne, uveče otpevao "Kad bih bio bogat" kod naših kumova, a sutradan su me angažovali za teatar! Čudo! Ne znam da je neko dobio glavnu ulogu za 24 sata boravka u Sjedinjenim Državama. Naime, suprug naše kume je sekretar Jevrejske opštine u Bostonu, a sutradan su mu dolazili 30 direktora jevrejskih pozorišta iz čitave Amerike. Trebalo im je nešto novo, sveže. Prošao sam audiciju sa "Violinistom na krovu" i tako ostao u Americi dva meseca! U bostonskom teatru Forum dobro sam zaradio, a honorar je išao na Vasilov račun. Novac nam je baš bio potreban, jer smo Senka i ja udarili o dno, a Vasilu je nedostajalo 8.000 dolara za poslednja četiri ispita. Dao sam mu taj novac, a ostatak sam potrošio sa njim kao Raspućin. Išli smo svuda gde on ranije nije mogao da ode sa svojom stipendijom i onim što smo mu davali. Tamo svaka karta za pozorište ili koncert košta 100 dolara.
I opet se dogodilo nešto neverovatno u tom Bostonu, Masačusetsu, Kosovu Amerike, gde im je sve počelo, gde žive Kenedijevi i ostali džet-set. Znam da se moja baba udala preko provodadžija, ali da će i Vasilu tako nešto da bude ponuđeno, nisam se nadao.
Glavni sponzor pozorišta Forum, bogataš koji ne zna koliko para ima, pozove me da dođem kod njegove žene slikarke u atelje. A atelje kao sprat ogromne zgrade, da trčiš po njemu trotinetom. Ona sa mnom bogzna kako, priređuje mi večere... U jednom trenutku, pita kada ćemo da zovemo Vasila na večeru. Ja joj rekao kad god hoće, a ona kaže da će pozvati i njenu ćerku Megan da se deca vide. Rekao sam da mi to miriše na neki provodadžijski sastanak. Ona mi je odgovorila da nema ničeg ružnog u tome i da oni u Americi prvo gledaju roditelje, pa tek onda decu. Ja zakažem večeru, ali nije proradila hemija između Vasila i Megan. On je rekao da ona ne zna ništa. Iako je bila lepa i obrazovana, nikada nije čula za Felinija.
Zvali su me da ostanem, ali opet se umešala moja Juga, moja rodna gruda. Ostavio sam im u amanet da me pozovu i pozvali su me da igram "Čoveka od La Manče". Ali glavna glumica slomi ruku i - ode mast u propast. Kasnije sam želeo da odem, ali mi sindikat nije dao umetničku, takozvanu O vizu. Vasilu daju, mene šutnu, jer sam već imao 60 godina. On je bio mlad i mogao je stostruko da im vrati uloženo. Proveo je tamo još dve godine, ali tek kad odeš vidiš šta ti znači ovo ovde.
Roditeljske reči i doba nezadovoljstva
Srećom, niko mi nije poginuo, niko nastradao na ružan način. Bogu i vasioni hvala, takve sam stvari izbegao, barem do sada, a sad mi je toliko malo ostalo da se nadam da neće da me zadesi. Teško mi je, naravno, pala smrt roditelja. Pamtim kad mi otac, pre nego što je otišao sa ovog sveta, a ja mu se žalim da mi daju neke leve pesme jer svi kompozitori hoće da im Zafir otpeva kompozicije, kaže: "Piši sam." Dve reči. Godinu dana pošto je umro, napisao sam svoju prvu autorsku pesmu. Žao mi je što nije to doživeo, što nije dočekao unuka, ni da vidi Senku u pravom svetlu, jer je otišao 1969, kad smo se ona i ja tek zavoleli. U pesmi "Zašto" kažem: "Zašto onaj koga voliš najviše najbrže ode." To je posvećeno njemu. Moja majka je pred smrt zagrlila Vasila i mene, on je već bio momak od 18 godina, onda je rekla: "Vasile, molim te da zapamtiš i ponavljaj svom ocu da mu je Senka najveći prijatelj."
Nije bilo tragedija, ali sam tragično raspoložen zbog svakodnevice. Nekada ne spavam do tri noću zbog stvari koje se dešavaju kod nas. Bilo je i mnogo razočaranja u ljude. Lekarka koja je trebalo da me operiše nije htela da me pogleda. Maltretirala me je šest meseci. Na kraju je morala da me operiše, ali je to uradila loše, pa sam otišao da to uradim privatno. Ne mogu da nađem drugi razlog osim jednog, mada ne mogu da verujem da je to uradila zato što nisam Srbin. Prearanžirao sam divni album izvornih makedonskih balada, koji, nažalost, nije izašao u Beogradu. Izašao je u Ljubljani. Tadašnji urednici PGP poneli su se dosta smrdljivo i rekli da ih ne interesuje. Ali to su bila vremena kada je bog hodao po zemlji. Kada su počele tuče, svađe, više se nisam osećao kao svoj na svome u Beogradu, već kao dođoš. Išao sam uzdignute glave napred, ne razmišljajući da će doći vreme kada će sve ići unazad. Prosto ne volim da budem skrajnut. Sva sreća pa imam bajkovitog sina koga ne mogu ni skrajnuti. To što on radi, radi tako dobro da nemaju snage da ga skrajnu.
O smrti i drugim demonima
Smrt nam sve više dolazi kao tema o kojoj razmišljamo, ali nek ostane još malo samo to. Da bacimo mi još neku pesmu na papir, što notni, što obični. Crne misli sklanjam i idem pravo. Smrt me uopšte ne interesuje. Jednog dana mora da se dogodi. Pa dobro! Dogodiće se. Eto. Staračke dane treba izbeći. Nešto bi trebalo smisliti. Nisam za eutanaziju, ali - neka se desi kao slučajno. Godine nas obaraju. Jedva se sagnete, jedva dignete... Nismo mogli da živimo bez drugih ljudi, a sad smo sami i grozno je. Vreme prolazi mnogo brzo. Odoše nam mnoge kolege, mnogi pajtosi iz našeg esnafa. Odoše nam, bogami, i mnogi koji su nas voleli, i publika nas napušta na najružniji način. Ne možeš na silu naterati mlade da te vole, ako ti producent ne napravi okolnosti da možeš da pokažeš sve ono što mladi još uvek ne znaju.
Povukli smo se zbog starosti, bolesti, trista čuda... Ipak, nije toliko strašno jer smo sami udvoje. Mogu misliti kako je, recimo, Biseri, koja je sama. Često dolazi kod nas. Ali Bisera je naš "čuvar vatre". Ona šiba dalje kao da je u prvoj mladosti.
Senka i ja jedno drugom značimo jako puno, pogotovo u ovim godinama. Sad na kraju, pošto živimo u penthausu, na visokom trećem spratu jedne male zgrade gde smo uzeli dva stana i spojili ih, pa postoje vrata između - zovemo se komšije! Hteo bih da zahvalim svima s kojima sam stupio u radni i privatni dodir. Mislim da sam imao ljude koji su me voleli i verovali u mene mnogo više nego ovih drugih, naopakih. Ti naopaki su dobili crnu stranu života, a ja sam 70 godina na svetloj strani. Na sunčanoj strani ulice. Upravo je izašao moj najlepši album "Makedonija peva" u reizdanju "Kroacija rekordsa".
Potrošene pare: Budala kupuje automobile, pametnica stanove
Ja sam kao prava muška budala kupovao automobile, a Senka je kao prava ženska pametnica kupovala stanove. Ja sam aute razbijao na raznoraznim raskrsnicama, a Senka je stan ulepšavala i povećavala. Ipak, moram da kažem da ovaj najveći stan koji sada imamo, imamo zahvaljujući mojoj porodičnoj begovskoj kući u Skoplju, koju sam prodao i sve pare đuture dao za ovo. Nijedan dinar mog dragog dede Zafira, koji je novac doneo iz Amerike - a posle su nam Ameri uzeli sve pare za školovanje Vasila - nije uludo potrošen.
Kurir/ Ljiljana Jorgovanović
NE PROPUSTITE
