Emocije sam uvek davao na tacni. Kad mi se plakalo, ja sam plakao, kad mi se smejalo, smejao sam se. Mnogo ljudi prikrivaju svoje osećaje, ja ne. Nisam se libio ni pred kim, niti sam glumio nekog „mačo mena“. Sad, koliko je to dobro, ne znam. Mislim da nije, ali to je moja unutrašnjost koju je teško promeniti. Mada, mnogo toga sam kod sebe vremenom korigovao. Plakao sam kao igrač, kao funkcioner, kao trener...
Tražilo je mene mnogo klubova dok sam bio u Jugoviću. Lovćen, Borac iz Banjaluke, Budućnost, Zagreb, Proleter iz Zrenjanina... U to vreme sam iz juniorske reprezentacije, za koju gotovo da nisam ni igrao, prekomandovan u A tim. Neverovatno! Tako je odlučio pokojni profesor Jezdimir Stanković. Gotovo preko noći. Bio sam pogubljen, šta se to meni dešava? U to vreme, gde je ogroman broj talenata u jugoslovenskom rukometu. I onda ključni susret. Sećam se, bio sam na bazenu, priđe mi Svetozar Stanković Jaran i pita me: „Mali, je l’ ti hoćeš u Zvezdu?“ Onako mokar, izašao sam iz bazena, uzeo peškir i pitao gde treba da potpišem? Tako je bilo!
Setio se i suza Srđana Kneževića
- Duel sa Hrvatima na EP 1996! Bio je to prvi duel posle rata, bilo koje dve sportske reprezentacije. To je nosilo jednu ogromnu težinu. Nije bilo, niti je moglo biti mržnje prema dojučerašnjim kolegama, samo emocije, njihove i naše. Odigrali smo mnogo dobro tu utakmicu i na kraju pobedili rezultatom 27:24. Otišli smo u polufinale, a Hrvati nisu prošli grupu. Tri meseca kasnije Hrvati su posle debakla na EP postali olimpijski prvaci. To govori o njihovoj, ali i našoj snazi.
- Tu utakmicu naš narod pamti po antologijskom prenosu pokojnog Srđana Kneževića. Bio je poseban čovek i originalan komentator. Njegova strast, emocija i ljubav prema rukometu, to je bilo nešto neverovatno. On za nas, i mi za njega, kao jedno. Taj duel sa Hrvatima, prenosio je sa nabojem patriotizma i nacionalizma. Iz njega je izlazila ogromna količina emocija. Posle utakmice, pobede, bili smo srećni. Ulazimo u hotel, dolazimo kod Srđana u sobu, svi, a on plače. Mi smo mislili da plače od sreće. Kad on u tom trenutku meni kaže: - Perune, ja sam dobio otkaz! Pitam ga, kako misliš otkaz? A, on govori, zvao me je urednik RTS, i rekao zbog načina kako sam prenosio utakmicu Jugoslavije i Hrvatske. U tom trenutku sam trgao telefon, nazvao tog urednika, kojeg niti znam, niti mu se sećam imena. Dobro se sećam šta sam mu kazao, a rekao sam mu sledeće: - Nikada nijedan rukometaš reprezentativac neće davati izjave za RTS, te da ćemo usloviti da se naše utakmice ne prenose na RTS, ako se Srđan ne vrati na posao. Posle 15 minuta, zvali su Srđana. Uleteo je kod nas u sobu, grlio nas i vikao da su ga vratili na posao. Eto, to je istina!
NE PROPUSTITE
Kurir / Aleksandar Radonić
Foto: Ana Paunković
