Na svet sam došao 16. januara 1961. godine kao drugo dete oca Reufika, mehaničara, i majke Zlate, koja je radila kao blagajnica. Najzanimljiviji događaj u mom detinjstvu vezan je za moje rođenje, jer me je tata ukrao iz bolnice.
U Sarajevu je te godine bila izuzetno jaka zima. Novorođena deca su masovno počela da umiru jer grejanja u bolnici nije bilo. Otac je doneo mami pomorandže, a mene je bukvalno strpao u kesu i odneo u strahu da ne umrem od hladnoće. Stigao sam tako na zanimljiv način u topli dom.
Prva sećanja
Prvo što pamtim bio je zvuk violine, sevdalinska nošnja i puna kuća ljudi. Moj deda Mehmed Aga Varešanović bio je čuveni pevač sevdalinki, odrastao sam uz njegovu violinu i smatram da mi je on preneo iskrenu ljubav prema muzici. Kad god bi se okupila cela familija, stavljali bi me na kaljevu peć da slušaju i gledaju čudo od deteta jer sam pevao sevdalinke i redovno pravio šou-program. Nekad je bila u našoj kući atmosfera kao u filmu "Ivkova slava".
Škola i muzika
U školi se nisam proslavio, jer sam bio slab učenik, ali sam zato već u prvom razredu osnovne škole bio poznato dete koje peva i svira za Dan republike, Dan mladosti i Prvi maj, podrazumevalo se da priredba ne može da se održi bez Harija. Čim bih nakupio dovoljno jedinica i neopravdanih izostanaka, na red bi došli i moji dani, to jest veliki praznici, tako da je automatski išla trgovina s razrednim većem. Na njihova prozivanja večito sam koristio izgovor: "Ne mogu ja u isto vreme da se bavim muzikom i školom, morate malo da mi pomognete!"
Igrao sam i fudbal, a navijao sam za Želju. Svojom formom nisam za sport. Mogu privatno da budem na traci, ali ne bi bilo baš pametno da zaigram nešto grublje. U moje doba nisi bio normalan ako ne igraš fudbal, a ja sam imao i talenta. Međutim, toliko sam bio u muzici da nisam mogao ničemu drugom više da se posvetim. Čak sam i fakultet napustio. Posle srednje elektrotehničke, upisao sam filozofski fakultet i odustao nakon godinu, dve. Jer, kad nešto radim, onda sam u potpunosti u tome. Ima ljudi koji menjaju profesije, ali ja sam u potpunosti jedan dosadan tip.
Brega, Čola i Kusta
Odrastao sam u predgrađu Vratnik, koje je uvek bilo srce Sarajeva. Tu su rođeni i Goran Bregović, Emir Kusturica, Zdravko Čolić i Dino Merlin, a detinjstvo pamtim kao najlepši period života i esencijalnu sreću nepokvarenu materijalizmom. Inače, roditelji su osamnaest meseci stariju sestru Sabinu i mene tretirali kao vršnjake, tako da su nas odgajali u istom duhu, a zajedno smo uvek dobijali i batine. Važio sam za manje-više dobro dete, iako sam bio nestašan i redovno se tukao sa sestrom. Roditelji su me vaspitali da budem samostalan, slobodan i skroman. Ponekad me te osobine nerviraju, jer mi fali nekih ekstrema u karakteru, ali sam sa druge strane i ponosan na njih.
Uzor Kićo Slabinac
Sevdalinke su se pevale u našoj kući. Međutim, mene je uhvatila pop i rok muzika, koja je harala svetom i nije me pustila do danas. U tom žanru sam sebe pronašao. U muzici sam od pete godine i nekako me je popularnost dočekala spremnog. Kad sam krenuo u srednju školu, uzori muzičarima su bili Džejms Braun, grupe Ti reks i Dip Parpl, a meni Kićo Slabinac. Nekako sam se vezao za njegove pesme. Imao sam tada samo 15 godina. On mi je bio idol. Međutim, brzo sam menjao ukus i svoje poštovaoce.
Sećam se da smo kopirali sve strane i domaće bendove i pravili igranke svakog vikenda, a imali smo i turneje po sarajevskim opštinama. Ima istine u tome da se mnogi mladići bave muzikom da bi lakše šarmirali devojke, ali ja nisam bio jedan od njih. Kod mene je to bila kolateralna šteta. Sa sedamnaest godina oformio sam novu grupu Zov, tada smo prvi put nastupali na radiju i televiziji i snimili pesmu "Poletjela golubica", na tekst Duška Trifunovića, koja je i danas jedna od najdražih pesama o gradu Sarajevu. Dve godine kasnije priključio sam se grupi Ambasadori, koja je bila svojevrsna škola talentovanih pevača i muzičara iz Sarajeva, u kojoj sam stekao dragoceno iskustvo i išao na velike turneje po Jugoslaviji i Sovjetskom Savezu. Posle te grupe odlučio sam da napravim svoj bend Hari Mata Hari.
Vojska je bila čas. Godinu dana pre nego što je nastala grupa, otišao sam u vojsku. Vojni rok služio sam u muzičkoj jedinici u Nišu. Pre skoro godinu dana sam bio u Ohridu, gde sam imao koncert i upoznao sam se sa sadašnjim predsednikom Makedonije. On mi je rekao da smo mi zajedno delili krevet. Jedva sam se toga setio. Vojnički dani kažu da su najvažniji za odrastanje dečaka. Služio sam u artiljeriji. Nisu me terali da idem, dobrovoljno sam otišao - to je tada bila čast. Neki su eskivirali vojsku, a tada je bila Jugoslavija. Do 1992. godine JNA je bila duboko poštovana i bio je poštovan sam odlazak u vojsku.
Prvi hitovi
Grupa Hari Mata Hari je nastala u septembru 1985. godine, i to na predlog reditelja Pjera Žalice, dok je ime bendu dao grafički dizajner Davor Papić. Iste godine grupa je objavila debi album "U tvojoj kosi", a potom i "Ne bi te odbranila ni cela Jugoslavija", koji je postao najbolji album godine. Međutim, prva ozbiljnija popularnost snašla nas je 1988. godine dolaskom u diskografsku kuću "Jugoton" i s pločom "Ja te volim najviše na svetu", na kojoj su se našle pesme "Kad dođe oktobar", "Javi se" i duet s mladom pevačicom Tajči "Sedamnaest mi je godina", koja je prodata u 400.000 primeraka. Usledila je turneja od Vardara do Triglava, na kojoj smo zašli u svako selo i malo mesto kojih nije bilo ni na topografskoj vojnoj karti. Posle tih 300 koncerata doneo sam kući sto maraka, apsolutno ništa nismo zaradili, ali smo obišli čitavu Jugoslaviju i pokazali ljudima da nismo virtuelna televizijska pojava. Osvajanjem publike napravili smo najbolji posao. U godinama kada se stiče muškost i hrani ego, kao i svi drugi muškarci, bio sam blesav i gladan stvari koje nisam prošao, tako da sam plivao u hedonizmu. Jurili smo devojke, dokazivali se sami sebi. Bile su to godine ludila uvijene u uspeh. Život je bio tako lep i neopterećen, a mi smo svake godine provodili po dva-tri meseca u hotelu "Park" u Novom Sadu, dok smo u Beogradu na početku karijere imali stan u Molerovoj ulici.
U narednim godinama grupa Hari Mata Hari objavila je rekordno tiražne albume "Volio bih da te ne volim" i "Strah me da te volim" s velikim hitovima "Svi moji drumovi", "Prsten i zlatni lanac" i "Otkud ti ko sudbina". Na turnejama su nam tada gostovale La Toja Džekson i Sabrina. Sve se odvijalo munjevito brzo, a ja sam bio u ranim tridesetim, kad ništa pametno nisam mogao da zaključim. A onda je izbio rat.
Moja raja...
Glavno mesto bio kafić "Estrada"
Do početka devedesetih Čola, Brega, Kusta i svi muzičari družili smo se u čuvenom kafiću "Estrada". Pili smo kafe. To je bilo mesto gde bi svako došao da pokaže šta je novo napravio. Posle se sve razbežalo na svoje strane. Neko je otišao u Kanadu, Australiju, a neko u Beograd i Zagreb. Iz moje generacije ostali su u Sarajevu samo Dino Merlin i Tifa. Kad odeš negde trbuhom za kruhom, pa dođu i deca, onda ti nema povratka u rodni grad.
Rat je prekinuo san
Kad su krenuli nemiri u Sarajevu, bio sam u Švedskoj na turneji, pozvao sam Aidu i rekao joj da sa detetom ode u Sloveniju kod familije. Rasformirao sam bend jer tada nisam želeo da pevam ni u Beogradu ni u Zagrebu. Ostali smo nekoliko godina na Kranjskoj Gori, gde nam se 1994. godine rodio i sin Damir. Bavio sam se produkcijom, napravio sam dobre ugovore u Švedskoj i Finskoj, tako da sam to haotično vreme popunjavao studijskim radom. Sve što se dešavalo tada sporo sam sabirao pošto sam bio izbačen iz svoje kolotečine. Grupa Hari Mata Hari na scenu se vratila tek 1998. godine, albumom "Ja nemam snage da te ne volim".
Evrovizija i "Lejla"
Posle povratka posebno pamtim osam sjajnih koncerata u Sava centru u Beogradu. Na Evroviziju sam pokušao da odem puno ranije. Jedne godine bio sam peti na Jugoviziji, a predstavljala nas je Doris Dragović. "Lejlu" ne smatram krunom u karijeri, ali je postigla veliki uspeh. Moju karijeru obeležili su i dueti - od mog imenjaka Harisa Džinovića, preko Hanke Paldum, do Tajči. Gledao sam da ti dueti ne budu pop, već da baš iskoristim da u jednoj pesmi budu dva različita žanra.
Iskreno, tu zanimljivosti nema. Uglavnom su tu dva menadžera, producenta kada se rade albumi. Pojavi se neka nova pesma koja liči na duet, na nešto što može dvoje ljudi pevati i što bi bilo atraktivno. Tada se stupi u kontakt i počinje se raditi na duetu, na muzici, tekstu, delovima. Ima dueta koji su propali, koji nisu uspeli da se lansiraju u finale. Trebalo je da radim s Bajagom ili Lepom Brenom, ali se nije našla pesma.
Privatni život
O privatnom životu ne volim da pričam. Imam dva braka iza sebe i troje dece: Damira, Maka i Nađu. Ćerka mi je podarila i dva unuka - Ishaka i Kana. To je sastav naš. Sad, u ovim godinama, unuci svašta probude u meni. Za svoju decu gotovo da nisam imao vremena... Bio sam na turnejama, putovanjima, ganjao posao i karijeru - a onda te unuci sačekaju kada imaš ozbiljne godine. Onda tek imaš vremena za njih i otkrivaš ljubav. Srećan sam što mi deca nisu u muzici. Ako nisu hipertalentovani i ako oni to neće, kao što nisu ni hteli, onda je to u redu. To je njihova stvar bila. Sinovi su informatičari, a Nađa je lekar.
Borba s koronom
Gledam da ne gubim energiju i da se ne sekiram zbog korone. Imao sam neki blaži oblik te bolesti pošto sam na nogama bio sve vreme. Nisam imao nikakvih kliničkih slika loših. Ali to je zato što sam puno putovao, pa sam radio testove. Stalno sam bio negativan i kad sam serološki test izvadio, video sam da imam antitela.
Nema penzije
Na svakih pet godina izdajem albume. Prošlu godinu sam iskoristio da nakupim puno dobrih ideja. Međutim, svi znamo da je 2020. bila tužna, a specijalno za nas muzičare i umetnike, koji nisu mogli ništa da zarade. Nadam se da će 2021. nešto promeniti i da nećemo ostati samo na virtuelnim koncertima.
Nisam imao nijedan nastup u 2020, jer moja muzika zahteva najmanje 10.000 ljudi. Moje finansijsko stanje je stabilno jer se bavim i drugim poslovima, ali nije tako za sve moje kolege.
Proslaviću za nekoliko dana i 60. rođendan. Da mogu da vratim vreme, puno stvari bih promenio, ali sam i ponosan na mnogo toga što sam napravio. Krupno ništa ne bih dirao, jedino da sam se počeo baviti astrofizikom, ha-ha-ha! To je krupna stvar! Ovo ostalo je sve dobro ispalo.
A penzija? Isto je kao da me pitaš dokle mislim da živim, ha-ha-ha! Ja mogu pevati do kada hoću! Stvar je karijere, osećaja, novih pesama, aktuelnosti - a aktuelnost traje 30 godina i, evo, ne staje. Na kraju, uspeo sam da ostanem normalan čovek, što je veoma retka kategorija u ovom ludom vremenu, kojem su draži skandal-majstori. Ipak, ne žalim što sam privatno kao i svi drugi. Dobar sam komšija, čovek i, kako kažu, jedan od najboljih pevača. Meni dosta.
O estradi
Jedna velika gluma
Nemam nijednog prijatelja na estradi. To je jedna vrsta glume - javne stvari. To je predstava za narod gde ti pevaš, glumiš. To je umetnost. Ja to gledam kao svoj posao, uživam u njemu. Što se tiče kolega, kolege žive na svim krajevima sveta i najčešće se srećemo na aerodromima, popijemo kaficu jednu pre leta i to je to.
Kurir, Ljubomir Radanov, foto: Zorana Jevtić
NE PROPUSTITE
