Najnovije vesti

PRVI MENADŽER BIO MI JE ARKAN, NIJE DAO NIKOM DA UĐE NA NAŠ KONCERT BEZ KARTE! Kiki Lesendrić o Pilotima, novom talasu i koroni
Foto: Zorana Jevtić

MOJA ŽIVOTNA PRIČA

PRVI MENADŽER BIO MI JE ARKAN, NIJE DAO NIKOM DA UĐE NA NAŠ KONCERT BEZ KARTE! Kiki Lesendrić o Pilotima, novom talasu i koroni

Moja životna priča

Bilo je varljivo leto 1968. i sestra nam je pustila prvi singl Bitlsa "Yellow Submarine". Bila je to jedna slatka melodija koja ti lako uđe u glavu. Imao sam tada samo šest godina, ali sam je odmah zapamtio. Međutim, kasnije u karijeri, kad smo bili pankeri, Bitlsi mi nisu značili ništa. Ipak, danas kada pogledam unazad, moja ljubav prema muzici rodila se baš zbog tog albuma.

A ja sam se rodio 2. januara 1961. u Beogradu. Do šeste godine bili smo na Zvezdari, a na polugodištu prvog razreda došao sam na Banovo brdo, gde i danas živim. U kraju sam vrlo brzo upoznao i prvog druga Dragana Andrića Andru. On mi je odmah rekao da bi želeo da svira. Imali smo tada već oko devet godina i sanjali smo da ćemo biti muzičari, a pojma nismo imali da sviramo. On je hteo da svira bas, ja gitaru... Napravili smo prvi bend u našoj zgradi. Bili smo veoma uporni. Svirali smo na nekoliko "gitarijada". Izvođače su ljudi u publici gađali jajima, a mi smo bili toliko loši da nam se cela sala valjala od smeha. Al' bolje i to nego da popijemo neku kajganu!

Prvi bend Kako
Prvi bend Kakofoto: Privanta arhiva

Grlom u jagode

Brzo smo morali da odrastemo. Imali smo uzore i grupu Orion sa Banovog brda. Oni su bili naša starija braća. Naučili su nas da sviramo gitare i davali nam njihovu opremu. Od njih smo skidali stvari i tada su došle prve svirke. Sa 14 godina smo već zarađivali lepu lovu od prodaje ulaznica po igrankama u Trinaestoj gimnaziji, Hemijskoj školi, dođe 500 ljudi, puta deset dinara, pa ti vidi. Sve to lepo podelimo...

Ubrzo smo dobili i prvog menadžera, zvao se Srećko. Grupu smo nazvali Proleće. On je rekao: "To je glupo. Treba da se zovete Kako!" Nije nam bilo jasno ime, ali on je već imao odštampane plakate i uvalio nam je to ime. Naš bend je svirao sa Parnim valjkom na njihovoj turneji po Srbiji i Vojvodini, gde su promovisali svoj prvi debi album. Posle smo radili sa grupama Septembar i Smak. Od Točka sam mnogo naučio. Bili smo predgrupa i Bijelog dugmeta. Kruna naše karijere je bio koncert s njima na stadionu JNA. Svirali smo u četiri po podne. Nisu nas izviždali kao neke druge. Nismo se ničeg kao klinci plašili. Srljali smo, kao što bi rekao Bane Bumbar, grlom u jagode.

"Paket aranžman"

Brzo sam shvatio da moramo imati svoje pesme. Ključan trenutak za nastanak Pilota je moje poznanstvo 1978. sa Džonijem Štulićem u Zagrebu. Džoni je sa sobom uvek nosio gitaru i svesku sa svojim stihovima. On nas je naterao da promenimo muzički pravac. Govorio je: "Dosta hard-roka, stiže novi zvuk, dolazi novo vreme i pričaj ono što doživljavaš na ulici i o čemu sanjaš." Džoni je bio iskusniji... Razgovarao sam mnogo godina kasnije s njim o tome. On se toga i ne seća.

Džoni Štulić
foto: screenshot

Džoni je krivac ne samo što su nastali Piloti već i ceo novi talas. On je bio otac i majka tog pokreta. U jesen 1980. godine nastala je grupa Piloti. Prvu postavu činili smo basista Dragan Andrić Andra, gitarista Goran Bogićević, bubnjar Nenad Atanasijević i ja. Enco Lesić, koji je snimio čuveni "Paket aranžman", uradio je i nama prve snimke. Zajedno smo s Električnim orgazmom, Šarlom i Idolima posle svirali koncerte. Mi smo ipak tada dobili ponudu od PGP da snimimo ceo album.

Naš prvenac nema danas taj značaj kao "Paket aranžman". Izdvojila se s tog albuma pesma "Ne veruj u idole". Nisam čuo za grupu Idole kad sam je pisao, a mnogi i danas misle da je to stvar o njima. Zbog te pesme bili smo prvi novotalasni bend koji je dobio naslovnu stranu u magazinu Polet povodom svog prvog albuma, što tada nije moglo da se plati. Tada je važilo pravilo da je teško sve dok te javnost ne primeti i ne izađeš na tržište, a posle bude lakše. Sad je drugačije - sad si odmah na tržištu.

Nije me tada popularnost zanimala. Samo smo hteli da izbacimo muziku iz sebe. Prvi album sam napisao za deset dana. Imao sam pomoć Krleta iz Generacije 5. Znao je da nas naštimuje, a pomogao nam je i Saša Gajović.

Zoran Kiki Lesendrić
foto: Privanta arhiva

Kristijan Dior

U bendu je trebalo da bude više članova, ali su mnogi drugari otišli u vojsku. Za ime benda krivac je Goran Lisica Foks, koji je danas veliki izdavač u Hrvatskoj. On je čuo naše demo snimke i pozvao nas na neki festival. Ne možemo da idemo na svirke bez imena. Morali smo da smislimo neko ime. Goran Bogićević je predložio da se zovemo Piloti. Njegov otac bio je pilot, koji je poginuo šezdesetih, kada se srušila prva karavela na Starom aerodromu u Beogradu. Ostale su sve njegove divne uniforme, neotpakovane, koje je tada za pilote u JAT kreirao Kristijan Dior. Ljudi su na prvim koncertima sjajno reagovali na nas.

U našem poslu važna je sreća. Na nas su gledali kao na ljude koji sviraju izvorni novi talas. Uživo smo bili žestoki. Jedino je uz nas mogao da svira Električni orgazam, a Šarlo se brzo raspao.

Zoran Kiki Lesendrić, Kiki Lesendrić
foto: Zorana Jevtić

Četiri menadžera

Naš prvi veliki koncert bio je na Kalemegdanu. Mnogo zanimljivih stvari me vežu za to mesto. Bilo je zanimljivo s obzirom na to da smo imali četiri menadžera, a jedan od njih bio je i Željko Ražnatović Arkan, menadžer početnik. U stvari, glavni organizatori su bili Saša Aleksić i njegov brat Ljuba, te Žika Živac. Bili smo klinci. Arkan je tu bio najmanje bitan, ali je bio zadužen da niko ne može da uđe na koncert za džabe. Svako je morao da kupi ulaznicu. Okupilo se pet-šest hiljada ljudi. Teško bismo mi tada napunili košarkaške terene da nije bilo njih. Arkana sam posle retko viđao. Sretali smo se po slavama i na rođendanima. Nije bila prilika da pričamo o tih našim mladalačkim danima.

Željko Ražnatović Arkan
foto: Profimedia

Beograd je tada bio neki drugi i zanimljiv grad, posebnog duha. Prve godine bez Tita. Još nenaviknuti na svetleće reklame. Vreme iščekivanja, nismo znali šta će biti s nama, da li ćemo s odlaskom našeg predsednika postati Amerikanci ili ćemo se pretočiti u neku Rusiju... S druge strane, ceo sistem je bio kao i danas, isti.

63. padobranska

Piloti su se raspali zbog mog odlaska u JNA. Otišao sam u vojsku pravo s koncerta, i to u padobrance, kao panker od 60 kilograma. Bio sam član čuvene 63. padobranske u Nišu. Tada sam prvi put u životu osetio žrtvu, koja se na kraju isplatila. Video sam da možeš sve da uradiš, bilo na minus 20 ili plus 50, ali je bitna ekipa.

Kiki Lesandrić
foto: Privatna Arhiva

Vojska me je naučila kako se živi drugačije, jer sam ja tada bio mlad, imao sam 22 godine. Tamo sam stekao prijatelje iz svih krajeva Jugoslavije, od Pule do Skoplja, i ostao sam sa svima u kontaktu. Za nešto više od 15 meseci, koliko sam proveo u vojsci, imao sam 34 skoka padobranom. Goran Karan je bio sa mnom u vojsci, tada je svirao u grupi Epicentar, zajedno smo izlazili u grad. Napravili smo zajedno i prvi bend u istoriji 63. padobranske brigade, ali se raspao nakon samo jedne svirke. To je bio dobar deo naših života, današnji klinci ne znaju šta propuštaju. Ja sam u to vreme već bio aktivan na muzičkoj sceni, sa Pilotima sam imao dva albuma. U vojsci su nastali "Kao ptica na mom dlanu" i refren "Kada sanjamo".

Devedesete

Nakon albuma "Zaboravljeni" bend nam je bio na pauzi. Ona je trajala od 1993. i za to vreme sam radio u Grčkoj kao kompozitor. U to vreme svet i naša država menjali su se brže nego što smo mogli da pratimo i odlučili smo da sačekamo da nas stignu nove inspiracije. Iz Grčke sam se vratio 2008. i snimio novi album, koji je, međutim, nastajao ranije. Kad je izbio rat, mislio sam da se nikad više neću baviti muzikom. Mlađan Dinkić me je nagovorio da moram opet da sviram. Jedan deo tih novih pesama nastao je u Australiji, u saradnji sa poznatim rokerom Tibijem Florom, koji je rodom iz Pančeva. Voleo sam da gledam tenis, pa sam često putovao u Melburn na prvi grend slem. Bio sam u Australiji s bendom Men et vork, sedeo u studiju, snimali smo nešto i zezali se, kao neki demo, da bi nastala pesma "Te noći smo se potukli zbog nje" i tekst i parče muzike za "Kako si lepa". Nisam verovao da ću je ikad snimiti. Sve je bilo vrlo utopistički. To ti je kao kad bokser sa 45 godina uđe u ring. Međutim, u muzici izgleda da je sasvim suprotno. Biće sigurno kod nas nove muzike, mislim da čitav region ima neku eksploziju u sebi i nešto se dešava, neka socijala, svi su nezadovoljni, od Makedonije do Slovenije svi imaju isti problem.

Zoran Kiki Lesendrić, Kiki Lesendrić
foto: Zorana Jevtić

Mik Džeger

Zlatno doba roka su, čini mi se, ipak bile sedamdesete, bili su u igri i velika lova i ogromni koncerti. Bijelo dugme je povuklo sa sobom čitavu tu idolatriju. Devojke se penju i rizikuju da polome kičmu da bi Džegera videle kroz prozor. Danas da pustiš Džegera da se šeta ulicom - ono, ništa. Eventualno ono: "E, matori, može jedan selfi?", i to bi bilo to. Jednostavno, drugo vreme, te osamdesete su iznedrile mnogo pametnih glava, prvi veliki pesnik u rokenrolu bio je Džoni Štulić, koji je muziku na taj jedan divljački, ulični način doveo do savršenstva. I Đole Balašević se pojavio, pa Bajaga, Čorba... To je bilo umetnički jako, a s druge strane, možda populistički nedovoljno ispraćeno.

Brak i supruga Ljiljana

Da nije bilo Pilota, možda ne bih sreo ni svoju suprugu Ljiljanu. Upoznali smo se na mom prvom koncertu na Kalemegdanu. Ona je došla tu sa svojom najboljom drugaricom Ivanom, kojoj sam se sviđao ja, a Ljilji se dopadao Goksi. Shvatio sam tada da živimo u istoj ulici. Počeli smo da se zabavljamo kad sam došao iz vojske. Ona je posle otišla za London, pa sam napisao "Kao ptica na mom dlanu", da mi se vrati. Zabavljali smo se sedam godina. Venčali smo se devedesetih godina. Oko nas je besneo rat. Nastali su tada "Zaboravljeni".

Zoran Kiki Lesendrić
foto: Privanta arhiva

Ključ uspeha našeg braka je mnogo tolerancije, ne samo u ljubavi, u svakom drugom segmentu života. Tolerancija je važna i u druženju, a pogotovo među partnerima koji žive zajedno. Postoji nešto što Ljiljanu i mene veže više od 30 godina, a da nije tako, naš odnos bi odavno propao. Oboje smo veoma slični, isti smo znak i podznak u horoskopu, ali, s druge strane, čini mi se da smo potpuno različiti. Njena interesovanja su drugačija od mojih, ali navikli smo se jedno na drugo. Jedino oboje volimo da putujemo.

Zoran Kiki Lesendrić
foto: Privanta arhiva

Imam osećaj za porodicu i zajedništvo. Ne volim ni kada se prijateljstva raspadaju, a pogotovo ne porodica, koja bi trebalo da bude osnovna jedinica društva i rasadnik svega dobrog u životu. Žao mi je što u ovim turobnim vremenima ona prvo strada jer se ljudi često razdvajaju zbog nedostatka novca. Sve u životu nekako radim iz inata, ali najbitnije mi je da se porodica sačuva.

Naslednik Đorđe

Jedino što bih, da se opet rodim, voleo jeste da imam više dece. Imamo samo Đorđa. On sjajno svira bubnjeve, ali je završio političke nauke u Italiji. U potpunosti podržavam sina, ali na kraju krajeva, ko mene sada pita, jer on je već čovek od 28 godina. Đorđe radi i tamo i ovde. Uspešan je menadžer u sportu.

Zoran Kiki Lesendrić
foto: Privanta arhiva

Pobedio sam koronu

Prve dva meseca pobedio sam koronu. Bio sam juče kod kardiologa i dao mi je konačno dozvolu da mogu da igram tenis. Nisam se uplašio korone. Iako sam prvi put u životu tada bio u bolnici. Nisam bio zabrinut s obzirom na to sam imao poverenja u sve lekara iz bolnice "Dragiša Mišović". Oni su s ovom pošasti prošli i gore nego što je treći svetski rat.

Naravno, i moja supruga je lekar i dobar je dijagnostičar, ona mi je dala dobru terapiju. Ljiljina terapija me je spasla.

O smrti

Razmišlja čovek tada da mu je došao poslednji trenutak. I veruj mi, nije prijatno. Odlaze ti prijatelji. Najtužnije je kad vidiš da umiru i klinci. U trenutku kad sam se ja razboleo, razboleo se i Neša Japanac, a otišao je malo ranije i Miša Aleksić. Sve naši dobri drugari. Nikad u životu nisam paničio, pa nisam ni tada. Evo, recimo, jednom sam skakao padobranom i otvorio mi se tek na sto metara od zemlje. Znao sam tada da sam nadrljao. Reko sam ti, bio sam klinac kad sam otišao u vojsku. Ma sve je lako kad si mlad. U vojsci sam naučio da se glupiram. Imao sam zbog skokova teški potres mozga. Al' zaboravi se to za tri dana. Sve ide sa svojim godinama.

Poruka za kraj

Nisam siguran da se mnogo ljudi obogatilo od muzike. U životu ne možeš da dočekaš da ti sve padne sa neba. Uspeo sam da već sa 32 godine lepo živim od tog posla. Za sebe od tada kažem da sam penzioner. Ipak, u životu mi je sve došlo kao borba za ostvarenje nekog mog sna. Pevam i danas s istim žarom kao na početku karijere našu pesmu "Ne veruj u idole". Nikad sebe nisam smatrao idolom. Nekima sam značio manje ili više. Ostao sam isti sve ove godine i iza toga stojim.

Kiki me zovu od detinjstva

Po imenu, Zoran, zvala me je samo majka. Svi su me zvali Kiki. Nadimak su mi dali kao klincu drugari sa Banovog brda zbog istoimenih bombona i izuzetno sitne građe.

Zabeležio Ljubomir Radanov, foto: Zorana Jevtić

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...