Ponekad u martu, pred tužnu godišnjicu, svratim do starog Radojice Savića (88). Kuća mu je u šumi, među ogromnim borovima iznad sela Ribnica, a ispod Tornika. Nađem ga obično samog, na zidu slike sina, kog je pre 23 godine, ni kriva ni dužna, bombom ubio NATO. Slika sina i na zidu, kod ulaznih vrata, iznad slike, u stvari mermerne table, nekoliko sasušenih cvetova. Podaju me noge još dok sam upremase njegove kuće, niti znam šta da mu kažem, niti šta da ga pitam, posedimo malo, više ćutimo nego što pričamo, a šta da mu kažem, kako da ga utešim. I kad ga upitam kako je, veli "kako se mora, ne dao bog nikome"...
- Svake večeri, pre spavanja, zamolim se bogu da ne dočekam jutro, da mi uzme dušu, valjda će mi jednom uslišiti molitvu - veli mi starac. Radojici kuća prazna, Milanka više nema, Milankova majka poživela je iza smrti sina još šest godina, presvisla je od tuge, za šest godina jednom se nasmejala, umrla mučenica. Ni Radojica se nikad ne nasmeje. Ja ga nisam video. Oni koji su Milanka Savića (24) i dvojicu njegovih prijatelja, Radoja Marjanovića (34) i Neđa Uroševića (31), ubili malo-malo pa se pohvale kako su u Srbiji uvodili pravdu, isto kao u Libiji, Iraku, Siriji, ni reči pokajanja, ni da zažale za jednim jedinim nevinim životom. - Pravda? Koja pravda? Je li pravda ubiti trojicu nevinih mladića, ni krivih ni dužnih? Kod njih je i nož i pogača, pa seku kako hoće i kuda hoće, rade šta hoće. Ja se samo nadam, uveren sam da će im bog suditi, platiće oni kad-tad za ovo što su mi učinili, nek ne misle da neće - kaže Radojica.
Samo sila, moć, laž
Pomene, to je ta, nova, svetska pravda, pravda u kojoj nema ni pravde ni boga, ni prava, ni istine, samo sila, moć, laž... Bombardovanje samo što je bilo počelo, bio je početak aprila, četiri sata i deset minuta ujutru, bomba ogromne razorne snage, najverovatnije raketa "tomahavk", pogodila je objekat ski-centra na Torniku u kome su zanoćila trojica mladića... - Prethodne večeri, moj Milanko svratio je u selo, uzeo mleko da pravi palačinke, onda je otišao gore u objekat ski-centra, gore se okupilo društvo da slave Milankov rođendan. Bilo je više njih, ostali su tokom noći otišli, njih trojica ostali - priča Radojica. Te noći, veli, oka nije sklopio, uzeo ga neki nemir bio, šetao svu noć oko kuće, slušao huk aviona koji preleću Zlatibor... - Oko četiri ujutru, bio sam pred kućom, puklo je tako jako, sinulo, da je na tren čitavu Jablanicu, sve gore prema Torniku obasjalo neko svetlo, kao da je svanulo... Ja na konja, zanoćio je osedlan, sve trkom, gore uzbrdo, kod Đurovića groblja neki stražar, veli mi, srušen objekat kod Ribnice... Sav se ja zatresem, a opet, nadam se, nisu valjda mog Milanka. Poteram konja dalje, kad smo prišli gore blizu ski-centra, konj se ukopa u zemlju, neće napred ni koraka da ga ubiješ, ostavim konja, potrčim gore, kad gore, imam šta da vidim - prvi put mi je Radojica, onomad neki dan, pričao kako je bilo one noći.
Spremali mu ženidbu
Deo objekta ski-centra bio je namenjen i za boravak dece, srećom, 60 kreveta u kojima su često bila smeštena deca te noći bili su prazni... - Tugo moja, ja gore, ono od ski-centra nema ništa, sve do betonske ploče, do temelja razneto, njih trojicu posle smo jedva našli - veli. Ostalo je zabeleženo da je te noći satima trajalo bestijalno orgijanje NATO razbojnika. U nekoliko sati gađali su aerodrom u Sjenici, vojni objekat Katunić na Jadovniku, poštanske i televizijske releje na Zlatiboru, vojni aerodrom na Ponikvama... Kao požar, zorom se Zlatiborom tog jutra raširila crna vest o smrti trojice mladića. Milankovo telo, i sam znam, bio sam to jutro na Torniku, na zgarištu, gledao svojim očima, bilo je u šumi, raskomadano, na 139 metara od barake u kojoj su bili. Telo drugog mladića bilo je na 50 metara od centra eksplozije, telo trećeg meštani su jedva našli i izvukli ispod metalne i drvene konstrukcije razorene barake. Milana Savića, tada je imao 74 godine, zorom sam, jutro je bilo vedro, sunce je grejalo, dim i prašina bili su se razišli, Milankovog dedu, našao sam na zgarištu. Gologlav, sed, sa šajkačom u ruci, u suknenim pantalonama, u opancima, hodao je, raspamećen, oko kratera. Kad su našli telo, prišao je, zgrčio se, "nije moj unuk ovako izgledao", jedva je prevalio preko usta... Potekle su suze niz staračke obraze, brisao ih je rukama, šajkačom, nesrećnik... I Radojicu sam tog jutra nakratko video na Torniku, zamakao je u šumu, gde ga niko ne vidi, da kuka iz glasa, da grli borove mesto sina, da kune sebe i svoju sudbinu, ne one zlotvore sa neba, bog ih ubio. Pre neku godinu išli smo gore do mesta na kome su stradali Milanko, Neđo i Radoje. - Te godine, na jesen, trebalo je da mi se ženi. Mi se radovali, čekali jesen. Evo, ovde su mi ga našli, ovde mu je bila noga, ovde glava, mučenik moj - pričao mi je te godine. Jeknulo je tada niz Tornik: - Joj, Milanko, joj, crna sudbino moja...
Naviru sećanja
Ćutimo u kući. Okolo kopni sneg. Radojici naviru sećanja. - Kad je trebalo da pođe u Šumarsku školu u Kraljevo, odvedem ga, uzeše ga nastavnici za ruku, odvedoše u učionicu, ja u kafanu prekoputa, sedim, pijem i sve plačem, juče kao da je bilo - priča. - Svu noć da sedim ovde, da ti pričam o mom sinu, imao bih šta, a ne vredi. Da ga vratim, ne mogu, pogibe jadnik. Voleo je ovu šumu, selo, narod - kaže još. I Nadu, Neđovu sestru, pozovem ponekad uoči godišnjice. Dvadeset i tri godine nejaka žena nosi na leđima tešku muku, tugu, bori se, ne predaje se, a teško da teže ne može biti. Ona i Neđo rano ostali bez roditelja, zajedno odrastali, da je sreće, pomene uvek, da su iza Neđa barem deca ostala, da njih gleda, da se njima raduje, da u njima vidi svog brata... Ima desetak godina, kraj marta je bio, svratio sam i do Stanojke, majke Radoja Marjanovića. Našao sam je samu u kući čiji je prozor gledao na Tornik. Iznela je na sto čašu vode i slatko, rakiju, sela na krevet i ćutala. Tek kad sam pošao, na vratima, izgovorila je nekoliko reči o svom sinu: - Samo ja znam kako mi je i neka me. Imam ćerku, unuke, šta ću. Onima koji su mi ubili sina, bog će platiti - rekla mi je.
Potresno Bele, vunene čarape
- Te se slike ne zaboravljaju. Samo je telo Radoja Marjanovića bilo celo, na nogama bele vunene čarape. Koji sekund pre udara projektila pozvao ga je otac Slavko i rekao mu: "Sine, bežite, evo aviona, gađaju Tornik!" Verovatno nije ni stigao da obuje cipele kad je udarila raketa. Dvadesetak minuta posle nesreće na mesto udara stigla je Radojeva majka, kukala je iz glasa. Ujutru, kad je svanulo, došao je i Radojica Savić, Milankov otac, pitao je "šta je s mojim sinom", mi smo ćutali - pričao mi je pre koju godinu Milan Đurović iz Čajetine, koji je 1999. godine bio policijski inspektor, a ujutru je, odmah posle bombardovanja Tornika, sa kolegama Slobodanom Pekovićem i Milojkom Drobnjakovićem stigao na uviđaj.
(Kurir.rs/Z. Šaponjić)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
