SVE JE ISTO, SAMO BAKA MILE VIŠE NEMA! Reporter Kurira na Kosovu i Metohiji

Sedeo sam prošle godine s parohom prištinskim Stanišom Arsićem u porti Crkve Svetog Nikole kad mi je na prste nabrajao Srbe koji su tada još bili ostali u Prištini. Savijajući kažiprst, pomenuo je Leposavu Stojanović. Juče smo nabrojali petoro... Njeno ime nije izgovorio

Sedeo sam prošle godine sa parohom prištinskim Stanišom Arsićem u porti Crkve Svetog Nikole kad mi je na prste nabrajao Srbe koji su tada još bili ostali u Prištini. Savijajući kažiprst, pomenuo je Leposavu. Juče smo nabrojali petoro...

Baka Mila, koja je svojom voljom ceo život provela na Kosovu, sahranjena je u Nišu. Tamo godinama već žive njeni najbliži. Sudbina Srba...

Milivoje Mihajlović, dugogodišnji novinar s Kosova i Metohije, u vreme rata sa NATO šef pres-centra u Prištini, a posle 1999. zadužen za informisanje u Vladi Srbije, pa zamenik direktora RTS, odličan poznavalac prilika, čiju nepristrasnost niko nije doveo u pitanje, u sećanju na pogrom kaže da mu je jedan pripadnik UNMIK u vreme pogroma rekao: "Ovo liči na - očisti što više možeš pre podele Kosova."

Ogromna šteta

Mihajlović podseća da su se te 2004. godine bili stekli uslovi za povratak izbeglih Srba, a da je pogrom svaku nadu u ponovno naseljavanje Srba na KiM zauvek razvejao, i kaže nešto što neki Srbi ne vole da čuju, zapravo podseća da su u svetu veći publicitet dobile spaljena džamija u Beogradu i razbijene radnje Albanca i Goranaca nego razaranja na KiM. Džamiju su, znamo, spalili beogradski kriminalci, tvrdili su "iz opravdanog revolta". Mihajlović, međutim, kaže da ima naznaka da su to uradili po narudžbini albanske mafije i da su bili isplaćeni preko crnogorskih kolega...

Sve i da nije tako, a ne kažemo da nije... Sve i da nije tako, to nasilje u Beogradu ničim se ne može opravdati, a nanelo je štetu ako ne interesima, ono ugledu Srba.

Ali u Beogradu su se uvek najglasnije pevale junačke pesme o Kosovu. I onda i sada. Elektronski mediji na Kosovu 16. marta 2004. godine objavili su da su se tri dečaka u selu Čabra u opštini Zubin Potok udavila kada su, bežeći od pasa i dece iz susednog srpskog sela Zupče, upala u Ibar. Prema toj vesti, četvrti dečak, njihov drug, preživeo je pad u ledenu vodu i on je bio glavni izvor medija. Kasnijim istragama UNMIK policije utvrđeno je da su ovi navodi bili netačni, te da na osnovu ponuđenih dokaza "nije postojala osnovana sumnja o počinjenom krivičnom delu od strane bilo kog pojedinca ili pojedinaca". Portparol UNMIK Niradž Sing je izjavio da je posle tragedije preživeli dečak bio pod pritiskom albanskih medija i političara da optuži Srbe iz Zupča. A drugi portparol UNMIK Derek Čepel demantovao je da su dečaci stradali bežeći od Srba i ocenio da je nasilje bilo planirano. Ali, koga je bilo briga za istinu...

Plameni jezici

Sutradan je nasilje buknulo širom Kosova. U Prištini se 17. marta 2004. nije zateklo mnogo Srba: uvrh glave sedamdesetak. Ali na trenutak zanemarimo brojeve i predstavimo sebi ovu sliku: masa se valja ulicama kao crna poplava, urla, psuje i halaka da uplaši, razbija sve što ima veze sa "škijama" ili im zaliči na srpsko. U centru grada je višespratnica podignuta u bolje vreme, namenjena stručnjacima koji žele da rade na KiM. Većina stanara su Srbi, i 17. marta masa je opkoljava. Srbi se, njih trideset, zatvaraju u jedan stan. Kroz prozore leti kamenje, pa flaše sa zapaljenim benzinom.

Plameni jezici ližu kroz prozore u prizemlju, masa urla. Kad stakla na drugom spratu popucaju od vreline i kroz njih napolje sukne vatra, rulja je u delirijumu. Oni u prvim redovima povlače se od vreline unazad, oni pozadi ne dozvoljavaju vozilima Kfora da Srbima priteknu u pomoć. I to traje... Kfor ih je evakuisao u poslednjem trenutku. Ali mogu li se smatrati spasenim ako su im ostali samo goli životi, a izgubili su sve što su decenijama sticali, preko imovine i uspomena, do budućnosti? Isti dan, 17. mart, iste 2004. godine, sedamdesetak kilometara dalje, u srpskom selu Šilovu kod Gnjilana.

- Nekoliko hiljada ljudi je bilo... posle su pričali: pet hiljada... možda je bilo i više, daleko je bilo da se razaznaju reči, ali čuješ buku, neki jeziv zvuk, kao pred oluju. Mi smo odmah strčali dole na raskrsnicu glavnog puta ka selu da je zatvorimo, skupilo se nas sto ili dvesta muškaraca, a zvono je zvonilo na crkvi sve vreme da opomene narod i da pozove sve muškarce da dođu. Oni su stali ispred nas, i viču, i psuju, vidiš im besna lica... To je, pravo da ti kažem, bilo žedno krvi... Ali smo znali da ne smemo da reagujemo nasilno jer će nas u slučaju sukoba pregaziti. Mogao sam ja da potegnem pištolj i da ubijem onog što skandira "Ikni nga Kosova!", to znači "Idi s Kosova!"... Bio mi je toliko blizu da sam video kako mu se pljuvačka skuplja u uglu usta i pršti... Ali šta posle? Utom je nekako došao i američki Kfor sa četiri oklopna vozila, isprečili se pred njih. Do uveče su oni tu skakali i vikali... Mi smo se zatvorili u selu, i danima posle niko nije izlazio, samo je nas četiri-pet policajaca išlo i kupovalo hleb za sve... - seća se događaja iz marta 2004. jedan meštanin Šilova.

Opkoljeni

Na drugoj strani, u Belom Polju, selu kraj Peći u koje su Srbi izbegli 1999. godine, vratili se da obnove svoje kuće i opet tu žive, četrdesetak meštana provelo je noć između 17. i 18. marta u parohijskom domu. Kad su ujutru Albanci došli da zapale zgradu u kojoj su ovi bili, jedna Amerikanka iz sastava UN policije pucanjem iz pištolja u vazduh upozorila ih je da se ne približavaju prestravljenim Srbima u domu. No, taj hitac u vazduh nije zaustavio nasilnike. Rulja je nastavila da se približava, pa je Amerikanka pucala opet - ovog puta u predvodnika razularene mase i ubila ga. Tek tada su nasilnici stali, a zatim je Srbe oklopnim vozilima, pod kišom kamenica, evakuisao italijanski Kfor. Te noći u obližnjem Goraždevcu Milan Dogandžić ležao je u travi ispred prvih srpskih kuća, naoružan i uplašen. Još više se bojao njegov drug u zasedi: u neko doba požalio se da nikako ne može lepo da legne - da bi se ispostavilo da je u strci, umesto nogavica pantalona, navukao rukave bluze! Goraždevac, međutim, nije bio napadnut.

- Nikad u istoriji nije paljen - s ponosom ističu meštani.

Ali bilo je, i još ima, drugog zla. Onog dana kad je na snagu stupila Kurtijeva zabrana dinara, policija je upala u zgradu pošte i zaplenila penzije. Stotinak najstarijih meštana, koji primaju otprilike po 20.000 dinara, ostalo je bez para. Da bi sada do njih došli, treba da odu do srpske strane administrativne linije u Brnjaku ili Jarinju. Trošak bi im bio dve do tri hiljade! Slično je i sa lekovima izdatim na recept: jeftinije je kupiti ih u albanskoj apoteci u Peći nego putovati do apoteke u Srbiji... - Najjeftinije vam je - kao da im poručuje zvanična Priština - da u Srbiju otputujete za stalno!

Neko je zapisao: "Užas Martovskog pogroma je što je Srbima pokazao da za njih mir ne važi. Da ga nikad neće imati. Da za njih života na KiM nema. Pogrom je Srbima uzeo budućnost."

Ovo što se dešava danas, dvadeset godina kasnije, isto je to, ali malo drukčije. Lekcija Srbima koji do sada nisu shvatili...

Momčilo Petrović

Bonus video: