Samo što je pre dve godine svetu pokazao film "Nuklearna”, trostruki dobitnik „Oskara”, legendarni i neponovljivi američki reditelj Oliver Stoun stigao je na 77. Kanski festival sa epskim dokumentarcem „Lula”, intimnim i otkrivajućim portretom jednog od najuticajnijih političkih ličnosti na svetu - Luiza Inasija Lule da Silve, voljenog brazilskog predsednika koji je doživeo i padove i trijumfalni povratak.
Pravovremen i ubedljiv Stounov film je i upozoravajuća, ali i velika politički povratnička priča o sve većoj opasnosti od gušenja demokratije širom sveta uz pomoć zakona i stvarnih ili fiktivnih rupa u zakonu zbog kojih je Lula bio i u zatvoru. Stoun kroz seriju nefiltriranih intervjua baca novo svetlo na harizmatičnog političara i otkriva i unutrašnjost afere znane kao „Operacija auto-perionica” zbog koje je morao da napusti vlast kada je uživao najveću podršku. Svetu je aferu razotkrio Edvard Snouden čiji su dosijei zahvaljujući novinarima izašli na svetlo dana i doveli do Lulinog oslobađanja iz zatvora.
U ekskluzivnom razgovoru za "Politiku”, koji je počeo uz podsećanje na prethodni susret na „Red Sea IFF” filmskom festivalu u Džedi u Saudijskoj Arabiji gde je bio predsednik žirija, Stoun govori i o tome kako moć i novac koji stiže iz SAD, uz slučajeve manipulacije i kontrole putem medija, imaju značajan uticaj na demokratiju, ne samo u Latinskoj Americi već širom sveta...
Pre dve godine u Džedi rekli ste mi da imate želju da dođete u Srbiju?
- Da, volim Srbiju. Vodite pametnu politiku. Kako je vaš predsednik?
Znate da jedini nismo uveli sankcije Rusiji?
Znam i poštujem principijelnost. Vodite mudru politiku i imate prijatelje.
Imamo i zanimljivih priča, možda za neki vaš sledeći film?
Došao bih. Zaista bih to voleo. Volim Srbiju.
U Džedi ste mi pričali o „Luli”, nisam očekivala da ćete ga tako brzo završiti, a otkuda ideja da vaš junak bude nekadašnji a i sadašnji brazilski predsednik?
Da, završen je relativno brzo, ali da znate da nije sniman kako bih ja zauzeo stranu ili ovim filmom uticao na Lulin ponovni izbor za predsednika. Film je snimljen ranije, još dok je vladao Bolsonaro i kada se nije očekivalo da će Luiz Inasio Lula da Silva biti tako velika opoziciona pretnja. Lula je osvojio tokom svog prvog mandata rekordan broj glasova, više od 80 posto. Mislim da je on u tome svetski rekorder.
Kada ste odlučili da snimite film, jer vidimo u njemu i slike iz vašeg dokumentarca „Južno od granice”?
Snimao sam „Južno od granice” 2009. godine i u njemu sam intervjuisao šest ili sedam predsednika latinoameričkih zemalja koje su se okretale na levo. I tada sam upoznao Lulu, bio je Čavezov prijatelj i Moralesov. I on je tada intervjuisan i veoma sam se zainteresovao za njegovu priču. Vratio sam se ponovo u Brazil, upoznao i predsednicu Dilmu Rusef, veoma pametnu damu koju su desničari svrgli sa vlasti, ali je uvek negde okolo lebdela ta priča o Luli kao jedinom brazilskom radniku iz čeličane koji je postao predsednik tako velike države i stekao tako veliku podršku. I to ne samo radničke klase. To je i čovek koga su nepravedno optužili i strpali u zatvor.
Vaš film izaziva i veliku empatiju prema takvom filmskom heroju?
Imam mnogo empatije prema njemu. I to je prava priča o autsajderu. Znate, on je zaista jaka, jaka osoba, jer ima snagu volje koja je na neki način napoleonovska. Ali, on to koristi za dobro zemlje, a ne za rat. On je veoma miroljubiv čovek, čovek mira.
Ono što mi se dopalo jeste način na koji ste s njim vodili intervju, ne skrivajući da ste srećni što postoji neko kao Lula?
Siguran sam da sam kritikovan što sam previše entuzijastičan. Prvo pitanje koje su mi jutros postavili bilo je: „Da li ste pristrasni?” Svi me već dobro poznajete i znate da nisam pristrasan, a i da jesam zašto ne bih bio? Ovo pitanje o pristrasnosti postavio mi je Bi-Bi-Si, naravno.
Zanimljivo je kako pokazujete uticaj američke blizine i politike SAD prema Brazilu i latinoameričkim zemljama, zveckanje i novcem i oružjem i „ratnim pravom”?
Da li to vidite i kao komentar tog procesa? To što čini Amerika je nauka bez ratovanja. Kao što kaže jedan od mojih američkih sagovornika, to je najbolji način da se zakon koristi kao zamena za nasilnija sredstva. Dakle, to je način uklanjanja demokratskog izbora ljudi. Nasilje bez nasilja i kupovina poželjnih političara na terenu.
Argumente i dokaze za to našli ste i u izjavama Snoudena, kojeg vidimo i u ovom vašem filmu?
Morate da uđete u priču o Snoudenu da biste razumeli ovu stvar u potpunosti. Zato što je uklanjanje Dilme Rusef bila velika stvar. Dakle, Amerika se umešala, jer je bila veoma zabrinuta zbog ovog brazilskog levičarskog osnaživanja. I Snoudenovi papiri jasno dokazuju do koje je mere išlo prisluškivanje svih i svakog u Brazilu. I čak se ne izvinjavaju za to. Nije samo u pitanju Brazil, tu je i Egipat i još mnogo, mnogo zemalja. Ima toga svuda u svetu. Sjedinjene Države ne prestaju da prisluškuju, a kada je to svojevremeno otkriveno u Brazilu, predsednik Obama se čak nije ni izvinio Dilmi dok su sedeli zajedno.
Nekako ste filmom otvorili put za nadu?
To je bila i namera. Nada da imaš pravo da budeš za nešto, a ne samo protiv nečega. Pokušavam da dam pozitivne poruke. Pokušavam da budem pozitivan. I mislim da je moj film „DžFK – Revizija” veoma važan. Amerika se menja. Mislim da se menja nagore. I uvek sam bio veoma strog prema Americi, jer je tako razočaravajuća. Zloupotreba novca se jasno vidi kao zloupotreba moći.
Šta mislite zašto se američki uticaj ostvaruje u Latinskoj Americi i kroz korupciju?
U suštini Amerikanci su veoma pametni. Shvatili su. U redu, sad ćemo da uzmemo ovog (političara) i trošićemo ga na ovaj način. Oni uvek uzimaju doktrinu i idu u suprotnom smeru s njom da se ne razotkrije. To je oblik protivratovanja. To je šah. Korupcija je izgovor da rade ono što žele. U svakom slučaju, na isti način funkcionišu i dezinformacije, a one su u SAD izgovor za što veću cenzuru. CIA je najbolja na svetu u korupciji, pokvarili su toliko svetskih lidera. I mnoge bi druge da mogu. Dati novac je samo čista gotovina. Za koliko zemalja Amerika tako daje novac, to je neverovatno.
Znamo da su mnogi latinoamerički lideri sposobni da vode svoje zemlje putem napretka, šta je onda problem?
Ne želimo da se predstavljaju i funkcionišu sami. Zato zadržavamo moć. Mislim da su prodavci automobila, zemljoposednici, bogatiji ljudi i oni koji poseduju novine i druge medije uradili veoma dobar posao sa stvaranjem podela tokom vremena. Znate – stvaranje sfere socijalizma. To je bila velika stvar, recimo, u Čileu, a onda se dogodio puč i toliko ljudi je ubijeno u ime toga. Strah od komunizma, strah od socijalizma, strah od levičara.
Šta nije u redu sa levičarstvom? Zašto u SAD imaju strah od toga?
Strah od komunizma seže još odavno, a pojačano od šezdesetih i sedamdesetih godina. Zastrašujući strah da se još borimo protiv Rusa u našoj glavi. Rusi kažu da su kapitalisti i onda – bum.
Iracionalni strah?
Da, apsolutno! Ako želite da znate šta je iracionalno onda pratite put novca. Ono što mi je zaista zanimljivo jeste što sada Tramp koristi reč – komunisti, reč koju ja mrzim, a on ne zna o čemu priča. Kaže: „Oni su fašisti”, a sledeći put izjavi: „Oni su komunisti”. On ne zna razliku između komuniste i fašiste. I tako se te stvari vrte u krug.
Ako uporedite snimanje filma o Luli sa dokumentarcima o drugim liderima i ličnostima koje ste radili, ima li razlike?
Pa, to je isti proces dolaska do istine, pokušaji da se otkrije šta misle, šta govore i šta rade. Među njima samima postoji razlika. Mislim da je Lulin lik predstavlja toplo ljudsko biće. Po tome koliko je on otvoren u filmu, mislim da je jedinstven među ostalim ličnostima u mojim dokumentarcima.
I Amerika je trenutno pred izbore baš polarizovana, kako se osećate povodom toga?
Ljudi su frustrirani što ne osećaju da se njihovi lideri bave njihovim potrebama, a takođe i mediji lažu ljude i prisiljavaju ih tako da se bore među sobom a ne za sebe. U filmu „Lula” vidite i taj koncept zakona i reda. Da li je Nikson to uradio 1969. godine? Kada sam se vratio iz Vijetnama, pričalo se o zakonu i redu jer je ljudima bilo muka od rata. Mediji čine da izgleda kao da je zločin svuda, a to nije istina. Taj scenario – moramo imati više oružja da bismo se izborili sa kriminalom – važio je tokom vladavine Bolsonara u Brazilu. Taj scenario danas važi svuda. Sada stvarno vole oružje. To je bolest. Kažu: „Previše je kriminala”, a čak i ne znaju šta je zločin. Previše je ružnoće. I ljudima ponekad padne nešto na um i počinju da vide pacove, a pacova nema.
Ali ima ubrzanog napretka u proizvodnji i distribuciji oružja?
Ovo je vanredno stanje, stanje napetosti koje se Americi dopada. Moglo bi se reći da je sve delo vojnoindustrijskog lobija koji postoji i zarađuje zahvaljujući tenziji. Tenzija je važna. Stalna tenzija je neophodna. Stvorite tenziju sa Kinom, stvorite tenziju sa Rusijom, idite podržite Ukrajinu i izvršite državni udar u Ukrajini. To je sjajno. Mi to volimo. Ubacite svoje pro-Amerikance u Ukrajinu. Povećali ste napetost i povećali proizvodnju oružja. A sada ako odemo u treći svetski rat, zažalićemo zbog ovoga. Ali, u Americi se bave tenzijom.
Kako živeti u današnje vreme sa tolikom tenzijom i ratovima, ne samo u Ukrajini?
Treći svetski rat je. To je ono što me brine.
Hoće li se svet promeniti?
Hoće, kada se Amerika promeni.
Kada će to biti? U sledećem veku?
Mislim da je teže nego što mislite. Promene mora da bude. Svetu je potrebna revolucija.
(Kurir.rs/Politika/I.M.)
NE PROPUSTITE
