Belorusija je decenijama bila simbol stabilnosti među bivšim sovjetskim republikama. Zaobišli su je građanski ratovi, velike ekonomske krize, uzdizanje i dominacija oligarha, politička nestabilnost... A jedan od razloga za to bila je čvrsta ruka Aleksandra Lukašenka, predsednika zemlje od 1994.
Upravo zbog te stabilnosti i na Zapadu i na Istoku tolerisali su njegovu autokratsku vlast. Jesu ga u Americi i Evropskoj uniji zvali „poslednjim diktatorom Evrope”, ali više je to delovalo kao tepanje nego kao kritika, dok je Moskvi njegova ekonomska politika umela povremeno da zasmeta, sve nesuglasice su brzo rešavali.
Međutim, pre godinu dana to se promenilo.
Domaćica izazvala strah
Na dan predsedničkih izbora 9. avgusta, nakon burne kampanje u kojoj je pohapšen veliki deo opozicionih lidera, pa je odjednom simbol pobune postala supruga jednog od uhapšenih i domaćica Svetlana Tihanovska, u Belorusiji je nestala svaka trunka stabilnosti.
Već ujutru, kada je vlast isključila internet u celoj zemlji, bilo je jasno da izbori neće proći glatko i mirno. A sve se zaoštrilo kada su Belorusi otkrili da, uprkos tome, mogu da koriste aplikaciju Telegram, pa su počeli da razmenjuju snimke krađe glasova sa birališta. Na jednom od njih videlo se čak kako se džakovi puni izbornih listića iznose preko merdevina. Sve to je toliko podiglo sumnju u regularnost glasačkog procesa da, kad je uveče Lukašenko proglasio pobedu sa 80,23 odsto osvojenih glasova, niko mu nije poverovao.
Naravno, u roku od sat vremena desetine hiljada ljudi izašle su na ulice Minska, Bresta, Hrodne i mnogih drugih gradova demonstrirajući protiv, kako su tvrdili, nameštenih izbora. Autokrata, koji se nikad nije suočio sa takvim buntom za svojih 26 godina vlasti, reagovao je instinktivno - slanjem policije za razbijanje demonstracija. I za nekoliko sati ulice beloruske prestonice i drugih mesta postale su poprište najkrvavijih uličnih sukoba u istoriji zemlje. Policajci su tukli demonstrante pendrecima i bacali na njih šok-bombe i suzavac. I masovno su hapsili ljude.
- Ovo je rat, rat koji ludi starac vodi protiv svog naroda - poručio je beloruski novinar Dmitrij Halko na Fejsbuku.
Pisac Viktar Marcinovič bio je još slikovitiji:
- Krv na licima, krv na odeći, krv na asfaltu... Ako je ovo pobeda, onda sam srećan što sam među gubitnicima.
Druga strana je sve predstavljala na način tipičan za zemlju koja nikad nije napustila birokratski duh Sovjetskog Saveza.
- Oko 3.000 ljudi uhapšeno je tokom protesta u Belorusiji nakon što je predsednik Lukašenko osvojio novi mandat. Tokom neodobrenih protesta povređeno je 39 policajaca i više od 50 civila - rekla je Olga Čemodanova, portparolka ministarstva unutrašnjih poslova.
Telefonski protesti
Odmah se oglasio i sam Lukašenko. Njegov narativ bio je očekivan - narod nije protiv njega, već samo strani plaćenici i izdajnici.
- Protesti su orkestrirani telefonski. Pozivi su upućeni iz Poljske, Češke i Britanije kako bi se kontrolisale, da izvinete, ovce - koje ne razumeju šta rade, a lako ih je kontrolisati - rekao je Lukašenko, a preneo Tass.
U narednih nekoliko dana njegova retorika je postajala oštrija.
- Ukoliko bilo ko pokuša da preda ovu zemlju, suprotstaviću se tome, makar i mrtav. Rukovodstvo NATO traži od nas nove izbore. Ukoliko bismo im ispunili želju, bila bi to smrt naše države - rekao je na kontramitingu 16. avgusta. Nekoliko dana kasnije bio je još jasniji:
- Pričate o nefer izborima i tražite fer izbore. Imali smo izbore i, ukoliko me ne ubijete, neće biti drugih. Nećete doživeti da vidite dan kad radim bilo šta pod pritiskom. Neće biti ponovnih izbora jer, u tom slučaju, neće biti fabrika, plantaža. Sve će biti uništeno za pola godine.
Da pokaže koliko je sve važno i da će se boriti do kraja, beloruski predsednik se čak snimao kako u uniformi i sa „kalašnjikovim” u rukama nadleće demonstrante.
Uprkos masovnim okupljanjima, a bilo je i protesta sa više od 200.000 ljudi, opozicija gotovo ništa nije uspela da postigne. Odlazak većine lidera u inostranstvo kako bi se sklonili od represije svakako nije ojačao bunt protiv Lukašenka, ali jeste pomogao u tome da zapadni lideri konačno zaista okrenu leđa „poslednjem diktatoru Evrope”, počnu da ga pritiskaju sankcijama i međunarodnom izolacijom. To ga nije sprečilo da 23. septembra zvanično položi zakletvu i započne svoj novi, šesti predsednički mandat.
Na svaki protest Lukašenko je odgovorio silom, novim zakonima i zabranama okupljanja, a česta su bila i kidnapovanja opozicionara. Bilans je, pokazuju podaci Ujedinjenih nacija, više od 32.000 uhapšenih, najmanje četvoro mrtvih, 50 nestalih i 1.373 povređenih.
Autor Andrija Ivanović
NE PROPUSTITE
