Memorijalni centar "Staro sajmište" osnovan je posebnim zakonom, čije je usvajanje bilo od presudnog značaja upravo stoga što obezbeđuje pravnu osnovu za ovaj izuzetno važan poduhvat: posle mnogo decenija zaborava obnovićemo sećanje na žrtve logora koji se nalazio u srcu Beograda, na teritoriji koju je bila okupirala Nezavisna Država Hrvatska, a kojim je upravljala nemačka nacistička okupaciona uprava, navodi za Kurir Krinka Vidaković Petrov, koju je Vlada Srbije nedavno imenovala za v. d. direktora Memorijalnog centra "Staro sajmište".
Ona ističe da će Memorijalni centar biti posvećen svim žrtvama, bez obzira na njihov broj, nacionalnost, etničku i versku pripadnost, ideološko opredeljenje...
Je li preuzimanje dužnosti direktora Memorijalnog centra "Staro sajmište" za vas izazov?
- Izazov je veliki, pre svega zato što prvo moramo da se suočimo s posledicama 75-godišnjeg zapostavljanja područja Starog sajmišta - nemara, propadanja i namene ovog kompleksa svemu drugom osim sećanju na logor i njegove užase.
Zašto je osnivanje i razvijanje Memorijalnog centra "Staro sajmište" tako veliki izazov?
- Zato što počinjemo ne od nule, nego od minusa! Treba razrešiti mnoga pitanja nagomilana tokom 75 godina nemara prema ovom mestu, a na tome moraju da rade razne institucije - gradske i republičke - u saradnji s Memorijalnim centrom, koji najbliže sarađuje s Ministarstvom kulture i informisanja, kao svojom krovnom institucijom, koja nam je pružila veliku podršku, kao i sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, koji se stara o izvornim objektima nekadašnjeg Beogradskog sajma koji su za vreme okupacije korišćeni za potrebe koncentracionog logora.
Šta je vaš cilj?
- Osnivanje i razvoj Memorijalnog centra "Staro sajmište" izazov je ne samo za njegovu upravu već i za mnoge druge, čija je podrška neophodna da bi se ovaj važan projekat ostvario. Potrebna nam je i podrška građanki i građana Beograda da ostvarimo zajednički cilj, a to je da Beograd dobije memorijalni centar dostojan njih, naših predaka - Srba, Jevreja, Roma - koji su bili najveće žrtve ovog koncentracionog logora, kao i budućih pokolenja, koja ne smeju da zaborave zlo koje je naneto nedužnim žrtvama. Cilj onih koji su počinili zlo je da se ono zaboravi, cilj potomaka žrtava je da ga ugrade u svoje sećanje, privatno i javno, kao i u svest o sopstvenom identitetu. Većina Beograđana koji i danas svakodnevno prelaze Brankov most i dalje ne zna ništa o logoru "Staro sajmište". Koji narod koji je doživeo onakvo zlo može to sebi da dozvoli?
Za ovu godinu je najavljen početak radova na Memorijalnom centru "Staro sajmište". Koliko je to realno? I šta će prvi radovi obuhvatiti? Da li već postoji projekat?
- Predviđeno je da se sve izvorne zgrade logora koje su opstale - nakon rata, savezničkog bombardovanja 1944. i operacija oslobađanja Beograda - vrate u pređašnje stanje i da se u njima osnuju dva muzeja, posvećena prvoj i drugog fazi logora, kao i da se obezbede prostori za komemorativne, edukacione i druge namene. Prva zgrada koja će početi da se obnavlja je ikonički simbol ovog mesta - Centralna kula. Sredstva za početak obezbedili su Vlada i Ministarstvo kulture i informisanja, usvajanje neophodnih projekata je pri kraju, očekujemo da će radovi moći uskoro da krenu. Moramo svi biti strpljivi. Čekali smo 75 godina, sačekaćemo još malo i videćemo kako se Kula obnavlja, a s njom i naše zajedničko sećanje. Spasićemo dušu - zajedno.
Da li znamo dovoljno o logoru "Staro sajmište", u kojem je tokom Drugom svetskom ratu stradalo više hiljada Jevreja, Srba i Roma?
- Ukoliko biste me pitali zašto je istorija ovog logora bila praktično skrivana od šire javnosti 75 godina, odgovor bi bio dug i složen. Dovoljno je naglasiti da je tu negativnu tradiciju prekinula Vlada Srbije kad je donela ovaj zakon, jasno ispoljavajući političku volju da se memorijalni centar osnuje, volju koju nijedna vlada pre nje nije, nažalost, pokazala.
Kako je, da podsetimo, nastao ovaj logor?
- Na levoj obali Save, prekoputa starog Beograda, pre Drugog svetskog rata bio je prazan prostor. Međutim, krajem tridesetih godina, Kraljevina Jugoslavija i gradske vlasti prestonice pokrenule su jedan sjajan projekat, a to je bila izgradnja Beogradskog sajma upravo na tom mestu. Cilj je bio da Beograd postane međunarodni sajamski centar, najveći i najprestižniji na Balkanu. Vrlo brzo je izgrađeno šest jugoslovenskih paviljona, a onda je ponuđeno i stranim zemljama da izgrade svoje izložbene objekte, što su prihvatile Italija, Nemačka, Čehoslovačka, Mađarska i Turska. Otvaranje Beogradskog sajma bio je veliki događaj, a sam projekat bio je uspešan komercijalni poduhvat s pozitivnim političkim implikacijama. Međutim, posle poznatih događaja - puča 27. marta, invazije Jugoslavije počev od nacističkog bombardovanja 6. aprila, kapitulacije Kraljevine, njenog rasparčavanja, okupacije i uspostavljanja Nezavisne Države Hrvatske - Beogradski sajam pretvoren je u koncentracioni logor.
Kako je logor funkcionisao?
- Levu obalu Save, kao i Zemun, okupirala je NDH. Logor je osnovala i njime je upravljala nemačka nacistička okupaciona vlast u Srbiji. Već u drugoj polovini 1941. počeo je da raste otpor okupaciji u Srbiji i nemačke vlasti donele su odluku po kojoj je za svakog ubijenog nemačkog vojnika trebalo streljati 100, a za svakog ranjenog 50 talaca. Tako su počela masovna streljanja u Srbiji, čiji su najgori primeri masovna streljanja u Kragujevcu i Kraljevu. Istovremeno je počeo sistematski progon komunista, Jevreja i Roma. Jevrejima su najpre oduzeta građanska prava i imovina, a potom su muškarci hapšeni i odvođeni u improvizovani koncentracioni logor Topovske šupe, nekadašnji objekat jugoslovenske vojske koji se nalazio na današnjoj Autokomandi. Odatle su odvođeni na streljanje. Kada je većina njih bila likvidirana, okupacione vlasti naredile su da se jevrejske žene, deca i stari prijave u logor na Beogradskom sajmu, koji je u ovoj prvoj fazi bio Jevrejski logor. Iz Nemačke je dovezen hermetički zatvoreni kamion, takozvana dušegupka (pokretna gasna komora), kojom su svakodnevno ljudi iz logora na sajmištu prevoženi do Jajinaca. Pred ulaz u Jajince Nemci zaduženi za to puštali su gas u hermetički zatvoreni kamion i na taj način ubijali žrtve, da bi mrtve odmah potom pokopali u već pripremljene masovne grobnice u Jajincima. Tako su vrlo brzo pogubljeni Jevreji Srbije, te je nemačka komanda u okupiranoj Srbiji mogla da izvesti centralu u Berlinu da je "konačno rešenje jevrejskog pitanja" u Srbiji već ostvareno. To je bio početak "konačnog rešenja" u Evropi. Zato je "Staro sajmište" ikoničko mesto komemoracije stradanja srpskih Jevreja tokom Holokausta. I više od toga, jer je ovo mesto simbol prve faze primene "konačnog rešenja" u Evropi.
Čemu je logor služio posle likvidacije srpskih Jevreja?
- U prvoj fazi, to je bio Jevrejski logor Zemun, a kada su oni likvidirani, logor je nastavio da radi, ali je postao Prihvatni logor Zemun. U njemu su internirani svi ljudi označeni kao "neprijatelji", a među njima je najviše bilo Srba, zatim Roma, kao i "ideoloških" i "političkih" neprijatelja bez obzira na nacionalnost. Međutim, najveća grupa Srba interniranih u ovom logoru nije bila iz same Srbije, već iz Nezavisne Države Hrvatske. Kad su Nemci i ustaše krenuli u ofanzivu protiv partizanske vojske na području Kozare, gde je ova imala snažno uporište među srpskim življem na tom području, mnogi Srbi stradali su na licu mesta, dok su ostali deportovani u Jasenovac i druge logore u NDH. Međutim, pošto je Jasenovac već bio pun, više od deset hiljada srpskih civila s Kozare internirani su jula1942 - u saradnji ustaških i nemačkih vlasti - u Prihvatni logor Zemun i njegove "filijale" - Sabirni logor Organizacije Tot na Ušću i Radni logor na adi Ostrvo. Tu su deportovani i radno sposobni zatočenici iz Jasenovca i Stare Gradiške, kao i radno sposobni Srbi iz raznih delova NDH, mnogi od njih su dalje prebacivani u logore za prisilni rad u Norveškoj i nemačkom Rajhu. Od oko 4.000 Srba u logorima za prisilni rad u Norveškoj, svega je četvrtina preživela. Među interniranima u Prihvatnom logoru Zemun bilo je i partizana i četnika, Srba i Roma, pa čak i manji broj stranih državljana. O tim žrtvama malo se zna, kao što se malo zna i o stradanju naših sugrađana Roma. Memorijalni centar "Staro sajmište" biće posvećen svim žrtvama bez obzira na njihov broj, nacionalnost, etničku i versku pripadnost, ideološko opredeljenje.
Boban Karović
NE PROPUSTITE
