NACIONALNI SPORT: Košarka je postala simbol svojevrsnog otpora, inata i ponosa SVE JE OVO NORMALNO!

Srbija je zemlja košarke. Mnogo je dokaza za to. Jedan od najznačajnijih je - pet zlatnih medalja na ukupno 18 svetskih prvenstava. U toku je 19. SP u Manili. Nismo gubili nadu da ćemo osvojiti medalju i osvojili smo je! Uz Amerikance, koji su ovaj sport i izmislili, najbolji smo na planeti. To je činjenica.

Ovo je priča o Đorđevićevoj trojci protiv Hrvatske 1997. godine, legendarnom Danilovićevom zakucavanju preko Sabonisa 1995, ovo je priča o trojkama Milana Gurovića protiv Amerikanaca u Indijanopolisu... Ovo je priča o najboljoj košarci!

Čuveni inat

Ta magična igra pod obručima uvek nam je bila mesto gde smo svima mogli da pokažemo zube i stavimo im do znanja da ne mogu lako s nama. Ako su nas i gazili na mnogim drugim poljima, u košarci nisu mogli. Ovo je činjenica: posle trogodišnjih sankcija usled raspada velike Jugoslavije, vratili smo se na Evropsko prvenstvo u Atini 1995. godine i osvojili zlato.

I to ne bilo kako, već na srpski način, uz taj čuveni srpski inat, koji je nakon toga svima u svetu postao poznat. Nemojte da nas dirate jer ćemo vas razbiti! Tako je i bilo tih godina, košarka je postala simbol nacionalnog otpora, simbol prkosa i ponosa. Ali nije to samo ni do košarke, volimo je mi, ali ono što volimo više od nje jeste pobeda. Mi smo narod koji priznaje samo pobede, uvek hoćemo pobedu i ne priznajemo poraze. Pobeda je nacionalni praznik, a poraz nacionalna tragedija. Jednostavno, takvi smo, to smo mi. Pobeda nije cilj, već način života.

Još od profesora Ace Nikolića i Bore Stankovića, koji su udarili temelj igri kakvu je danas poznajemo, preko Kiće i Praje, pa sve do Đorđevića i Divca, ispisivana je istorija naše košarke. Možda su nas svi oni i razmazili, navikli na pobede i trofeje, ali činjenica je da je ovo igra u kojoj smo imali najviše uspeha. Uz vaterpolo, svakako.

Miroslav Muta Nikolić, pomoćni trener reprezentacije SR Jugoslavije na Svetskom prvenstvu 1998. godine i čovek koji je poznat po čuvenoj rečenici „Sve je to normalno”, evocira uspomene za Kurir.

Bili smo otpisani

Kad je, uslovno rečeno, cela nacija bila u euforiji zbog osvajanja zlata i kad većina jednostavno nije mogla da veruje da nam se uopšte nešto lepo desilo (pre toga smo imali godine ratova, sankcije, inflaciju i bedu...), Muta je, kako bi smirio sve oko sebe, samo vikao: „Ljudi, šta vam je, čemu euforija, pa ovo je sve normalno!”

- Ovde su ljudi navikli samo na medalje, ali moram da kažem da nas tada ni javnost ni novinari nisu ispratili kao favorite. Bili smo suočeni s velikim brojem otkaza, Zoran Savić, Predrag Danilović, Vlade Divac, Paspalj, Đorđević, Gurović, Stojaković... Da nekog ne zaboravim! Bili smo otpisani, ali pokazali smo da smo stvarno najbolji - počinje Muta, a onda nastavlja priču o čuvenim mečevima s Grcima, kad su njihovi navijači zbog poraza na Evropskom prvenstvu tri godine ranije zviždali i navijali za naše protivnike tokom celog takmičenja.

- Igrali smo dva puta s njima na tom turniru, prvo u grupi, pa onda u četvrtfinalu. Oba puta smo ih dobili, ali u četvrtfinalnom meču su oni bili veoma blizu pobede. Nama je cela hala zviždala, 20.000 ljudi, podržavali su naše protivnike, čak i Hrvate su pozdravljali. Ali nas to nije poremetilo, igrali smo svoju igru i potpuno zasluženo osvojili to takmičenje - zaključuje pomoćni trener reprezentacije.

SVETSKO PRVENSTVO 1970, Jugoslavija

To nije obična, to je džez košarka

Tim koji je osvojio prvo zlato činili su: Ivo Daneu, Ljubodrag Simonović, Krešimir Ćosić, Damir Šolman, Trajko Rajković, Nikola Plećaš, Ranko Tvrdić, Dragan Kapičić, Petar Skansi, Aljoša Žorga, Dragutin Čermak i Vinko Jelovac

Prvo zlato sa svetskih prvenstava Jugoslavija je osvojila 1970. godine u hali Tivoli u Ljubljani. Trenutak istorije desio se 23. maja, kad je pred 10.000 ljudi Jugoslavija savladala već stare mušterije Amerikance (70:63), koji su tada još uvek igrali sa univerzitetskom selekcijom. Kolo pre kraja plavi su obezbedili mesto na krovu sveta.

Pobednička ekipa koja je ostala zauvek upisana zlatnim slovima u istoriju košarke je: Ivo Daneu, Ljubodrag Simonović, Krešimir Ćosić, Damir Šolman, Trajko Rajković, Nikola Plećaš, Ranko Tvrdić, Dragan Kapičić, Petar Skansi, Aljoša Žorga, Dragutin Čermak i Vinko Jelovac. Poslednjeg dana turnira naša ekipa je poražena od Sovjetskog Saveza, ali taj rezultat nije uticao na konačan plasman. Kapiten Ivo Daneu je primio pehar i tako se na najlepši mogući način oprostio od aktivnog igranja košarke.

Selektor je bio legendarni Ranko Žeravica, a ništa od ovoga ne bi bilo moguće da pored selektora nismo imali vrsne funkcionere i ljude koji su postavili temelje srpske košarke kakvu je danas poznajemo - profesora Aleksandra Nikolića, Nebojšu Popovića, Boru Stankovića i Rašu Šapera.

Osim ogromne radosti, ovo je bilo i prvenstvo tuge - prvo takmičenje bez legendarnog Radivoja Koraća, koji je nesrećno nastradao u saobraćajnoj nesreći godinu dana ranije. Desila se još jedna tragedija - osvajač zlatne medalje Trajko Rajković je samo četiri dana nakon osvajanja medalje preminuo od posledica srčanog udara. Jedan od osnivača čuvene škole košarke Bora Stanković govorio je o značaju prvog zlata iz Ljubljane:

To je bio veoma važan rezultat. To je život i to je košarka. Toliko dugo vremena je prošlo, toliko događaja... To prvenstvo je bilo, pored ostalih, možda i najvažnije - rekao je Stanković posle prve projekcije dokumentarnog filma o zlatu iz 1970.

Mi nismo igrali običnu košarku, to je bila džez košarka!

SVETSKO PRVENSTVO 1978, Filipini

Dominacija plavih i zlato bez poraza

Aleksandar Nikolić, selektor. Dražen Dalipagić, Dragan Kićanović, Ratko Radovanović, Peter Vilfan, Zoran Slavnić, Mirza Delibašić, Skroče, Krešimir Ćosić, Krstulović, Jerkov, Rajko Žižić i Andro Knego

Osmo Svetsko prvenstvo, održano u glavnom gradu Filipina, Manili, proteklo je u potpunoj dominaciji Jugoslavije.

To je bilo prvo SP održano u Aziji. Prvenstvo su obeležile brojne zvezde, a sve najjače reprezentacije imale su bar jednu: Jugoslavija Dražena Dalipagića, Brazil Oskara Šmita, Italija Dina Menegina, SSSR Sergeja Belova.

Profesor Aleksandar Nikolić vratio se na klupu plavih i okupio ekipu koja će kasnije poneti epitet zlatne generacije. U njoj su bili: Dražen Dalipagić, Dragan Kićanović, Ratko Radovanović, Peter Vilfan, Zoran Slavnić, Mirza Delibašić, Skroče, Krešimir Ćosić, Krstulović, Jerkov, Rajko Žižić i Andro Knego, koji su do zlatne medalje stigli bez poraza.

Prvi put se na Mundobasketu igralo u formatu koji predviđa da se igra finalna utakmica.

Jugoslavija je krenula silovito, pobedivši ubedljivo Senegal (99:64), Južnu Koreju (121:85) i Kanadu (105-95), pali su i Filipini (117:101), Italijani (108:76), moćna selekcija SAD (100:93), SSSR (105:92), Brazil (91:87) i Australija (105:101), da bi na kraju momci predvođeni selektorom Aleksandrom Nikolićem zabeležili desetu pobedu na turniru u finalu protiv SSSR - 82:81 nakon produžetka (73:73 je bilo u regularnom delu meča). Za MVP je proglašen Dražen Dalipagić.

Treće mesto osvojio je Brazil, koji je u borbi za bronzu savladao Italiju 76:75, a Jugoslavija je osvojila svetsku titulu po drugi put. U tom trenutku Jugoslavija je bila prvak sveta, Evrope i olimpijski vicešampion.

SVETSKO PRVENSTVO 1990, ARGENTINA

Poslednji ples velikog YU drim-tima

Poslednji članovi velike jugoslovenske reprezentacije bili su: Žarko Paspalj, Zoran Savić, Dražen Petrović, Velimir Perasović, Zoran Čutura, Toni Kukoč, Jurij Zdovc, Željko Obradović, Zoran Jovanović, Radisav Curčić, Vlade Divac i Arijan Komazec

Poslednje Svetsko prvenstvo koje je socijalistička, velika Jugoslavija odigrala kao zajednička država bilo je 1990. godine u Argentini. Selektor je bio Duda Ivković, a zlatno odličje je osvojeno na zaista neverovatan način.

Ono što je zanimljivo jeste da je medalja osvojena na istom mestu na kome je Jugoslavija 40 godina ranije odigrala prve minute na prvom Svetskom prvenstvu i zauzela poslednje mesto, jer zbog politike tadašnje države nisu hteli da igraju sa Španijom, kojom je tada vladao fašista Fransisko Franko.

Plavi su tada doputovali bez Dina Rađe, a mesta u avionu nije bilo za nadolazeće zvezde Đorđevića i Danilovića. Ekipa je tada igrala u sastavu: Žarko Paspalj, Zoran Savić, Dražen Petrović, Velimir Perasović, Zoran Čutura, Toni Kukoč, Jurij Zdovc, Željko Obradović, Zoran Jovanović, Radisav Ćurčić, Vlade Divac i Arijan Komazec.

U polufinalu su pobeđeni Amerikanci (99:91), a u finalu naš najveći rival Sovjetski Savez (92:75). Neizvesnosti u finalu nije bilo, jer su izabranici Dude Ivkovića već na poluvremenu vodili sa 18 poena razlike.

Sovjeti su na ovom takmičenju igrali bez litvanskih igrača, koji su bojkotovali zajedničku državu iako je selektor bio Litvanac Vladas Garastas. Amerikanci su tek posle ovog turnira shvatili da više ne mogu da igraju sa univerzitetskim sastavom i dve godine kasnije, na Olimpijskim igrama u Barseloni, izveli su najjači mogući sastav, tzv. drim-tim.

Jedini poraz Jugosi su doživeli od Portorika u trećem kolu grupe, ali to nije bio duel od velike važnosti. Za MVP šampionata izabran je Toni Kukoč, a pored njega, u idealnoj petorci se našao i Vlade Divac, dok je najbolji strelac bio Brazilac Oskar Šmit.

Ovaj šampionat ostaće upamćen i po incidentu koji se dogodio neposredno nakon finalne utakmice, kad je jedan navijač uleteo na teren sa zastavom Hrvatske, a Vlade Divac ju je uzeo i bacio na pod, smatrajući da ima mesta samo za jugoslovenska obeležja. Ovaj incident je bio samo uvod u građanski rat u kome se zajednička država raspala, a ovaj sastav nikada nije dobio priliku da se sastane sa američkim drim-timom, iako je cela svetska košarkaška javnost s nestrpljenjem očekivala taj duel.

SVETSKO PRVENSTVO 1998, GRČKA

Sad si uzo trofej, Paspalje!

Zlatni tim: Dejan Bodiroga, Vlado Šćepanović, Saša Obradović, Nikola Lončar, Dragan Lukovski, Miroslav Berić, Aleksandar Đorđević, Željko Rebrača, Predrag Drobnjak, Nikola Bulatović, Dejan Tomašević i Milenko Topić

Nakon ukidanja trogodišnjih sankcija, košarkaška reprezentacija Jugoslavija nije znala za neuspeh. Na veliku scenu vratila se 1995. godine na sada već čuvenom Evropskom prvenstvu u Atini, gde je na zaista superioran način osvojila zlato. Od tada je praksa da se naši najbolji sportisti dočekuju na čuvenom balkonu.

Godinu dana kasnije, u finalu Olimpijskih igara u Atlanti, poražena je od američkog drim-tima, a godinu dana kasnije na Evrobasketu je potvrdila svoju hegemoniju u evropskim okvirima. Ni tu nije bilo kraja uspesima košarkaša, jer su se 1998. godine okitili titulom svetskog prvaka po četvrti put. Prvi selektor SR Jugoslavije Željko Obradović suočio se s velikim brojem otkaza, jer nije mogao da računa na članove startne petorke iz Atine - Zorana Savića, Predraga Danilovića, a zbog najavljenog „lokauta” u NBA ligi Vlade Divac je odlučio da preskoči takmičenje.

Takođe, administrativne prepreke sprečile su jugoslovenske košarkaše s grčkim državljanstvom da pomognu svojoj reprezentaciji, pa zato Predrag Stojaković, Tarlać i Gurović nisu bili u mogućnosti da pomognu svojoj zemlji u pohodu na krov sveta. Ni tu nije bio kraj problema, jer je kapiten Aleksandar Đorđević stigao na pripreme rovit zbog operacije povređene noge i bio sprečen da igra sve do četvrtfinala.

U Grčku su otputovali: Dejan Bodiroga, Vlado Šćepanović, Saša Obradović, Nikola Lončar, Dragan Lukovski, Miroslav Berić, Aleksandar Đorđević, Željko Rebrača, Predrag Drobnjak, Nikola Bulatović, Dejan Tomašević i Milenko Topić.

Vratili su se na mesto uspeha, gde su se pre tri godine, na turniru koji je bio mnogo više od košarke, popeli na pijedestal šampiona. Jugoslavija se ekspresno plasirala u narednu fazu, pobedama nad Portorikom, Rusijom i Japanom.

Kako smo završili prvu fazu, tako smo počeli i drugu demoliranjem Kanade (95:55), a onda je Italija iskoristila priliku da se osveti za poraz na Evrobasketu godinu dana ranije, ali to nije imalo ozbiljnijih posledica po naše momke. Pred četvrtfinale je pobeđen domaćin Grčka (70:56) pred domaćim navijačima, koji su zbog poraza tri godine ranije celo takmičenje navijali za naše protivnike, ma kako se oni zvali. U četvrtfinalu je savladana Argentina, koja je tih godina bila u velikom usponu s mladom i perspektivnom generacijom.

U polufinalu su po ko zna koji put u poslednjih nekoliko godina preslišani Grci, koji su sada bili rešeni da se konačno osvete za sve poraze poslednjih godina. Ni to im nije bilo dovoljno iako su imali priliku za pobedu, meč je otišao u produžetke, a tamo su ponovo izabranici Željka Obradovića imali više i kvaliteta i mirnoće (78:73).

U finalu su se sastale legitimne naslednice dveju bivših država koje su vodile veliku borbu u igri pod obručima, SR Jugoslavija i Rusija, i odigrale još jedno finale Svetskog prvenstva, baš kao što su u prošlosti to radili veliki rivali SFRJ i SSSR. U veoma tesnoj utakmici Jugoslavija je bila uspešnija i odnela je pobedu (62:60). Iako je osvajanje Atine pobeda zajedništva, drugarstva i kolektiva, ne možemo da ne pomenemo dvojicu momaka. Dejana Bodirogu, koji je bio najbolji igrač turnira, i fantastičnog Željka Rebraču, koji je izrastao u najboljeg centra sveta. Tad su navijači zapevali ono danas legendarno: „Sad si uzo trofej, Paspalje!” Bila je to njegova prva zlatna medalja.

SVETSKO PRVENSTVO 2002, SJEDINJENE DRŽAVE

Mi imamo našeg boga, ime mu je Bodiroga!

Svetislav Pešić, selektor. Dejan Bodiroga, Dejan Koturović, Željko Čabarkapa, Igor Rakočević, Vladimir Radmanović, Milan Gurović, Predrag Drobnjak, Marko Jarić, Miloš Vujanić, Vlade Divac, Dejan Tomašević i Predrag Stojaković

Četiri godine kasnije održano je Svetsko prvenstvu u Indijanopolisu, većini ljudi sam pomen ovog američkog grada izmami osmeh na lice i probudi najlepše uspomene.

SR Jugoslavija je, nakon dominantnog osvajanja Evropskog prvenstva godinu dana ranije, pojačala svoj sastav dodatno, jer se posle tri godine pauze u ekipu vraća Vlade Divac. Povratkom Divca, plavi su dobili uigrani NBA tandem iz Sakramento Kingsa Divac-Stojaković. Posle sedam godina u ekipu se vratio Dejan Koturović, a selektor Svetislav Pešić je prvi put u reprezentaciju pozvao Žarka Čabarkapu, Miloša Vujanića i mladu zvezdu Vladimira Radmanovića.

Sastav koji je otputovao u Indijanapolis činili su: Dejan Bodiroga, Dejan Koturović, Željko Čabarkapa, Igor Rakočević, Vladimir Radmanović, Milan Gurović, Predrag Drobnjak, Marko Jarić, Miloš Vujanić, Vlade Divac, Dejan Tomašević i Predrag Stojaković. Posle uvodne lake pobede nad Angolom, usledio je poraz od Španije, ali naši momci su popravili utisak u duelu s Kanadom.

Na početku druge faze izabranici selektora Pešića su izgubili neočekivano od Portorika( 83:85) i tako još jednom doveli svoj ostanak na prvenstvu u pitanje. Međutim, uspeli su da se izvade pobedama nad Brazilom (90:69) i Turskom (110:78), ali na taj način su se plasirali u četvrtfinale sa druge pozicije i zakazali duel sa Amerikancima, što je svakako bio teži put.

Ponovo su se posle šest godina sastali američki i evropski drim-tim. Mnogi su ovo nazivali finalom pre finala, Amerikanci su vodili veći deo meča, čak i po 10 poena razlike, ali onda se kao heroj iz senke pojavio Milan Gurović i serijom trojki pogurao Jugoslaviju ka polufinalu, u čemu mu je pomogao Andre Miler, koji je promašio trojku za produžetak.

Nadahnuti pobedom nad drim-timom, naši momci su možda malo i prepotentno shvatili polufinale sa autsajderom Novim Zelandom. Mučila nas je selekcija iz Okeanije ceo meč, ali Dejan Koturović je odigrao možda i partiju karijere kada je reč o reprezentativnom dresu i serijom poena raskrčio saigračima put do finala, gde smo se susreli s reprezentacijom Argentine, koja je još četiri godine ranije pokazala da ima izuzetno talentovanu generaciju, pošto je u drugoj fazi takođe uspela da savlada Amerikance. Vodili su „gaučosi” osam razlike u poslednjoj četvrtini, bili su blizu pehara, ali tada se pojavio „srpski bog košarke”, kako su ga prozvali navijači na tom prvenstvu - Dejan Bodiroga. Iako retko uzima šuteve za tri poena, forsirao je i to mu se isplatilo. Meč je otišao u produžetke, a tamo selekcija iz Južne Amerike nije imala nikakve šanse, pa su naši momci mogli da slave odbranu titule (84:77). Pevalo se „Hej, Sloveni” pod svodovima hale u Indijanopolisu. Poslednji put. Ovo je, smatraju mnogi, možda i najznačajnija titula u istoriji srpske (jugoslovenske) košarke.

Miodrag Igrutinović