Upozorenje: Ovo što čitate je svedočenje sa lica mesta. Prizori mogu izazvati mučninu ili bes. A možda vas obuzme tuga. Ali to je pravi život. Ako vam se ne dopada, uključite televizor.
Uvod: Dragica Gašić posle 22 godine izbeglištva, 9. juna ove godine, vratila se u svoj stan u Đakovici. Od tada trpi psovke i pogrdne reči sugrađana na ulici i zabranjen joj je ulazak u pekare i prodavnice, pa od Vidovdana i ne izlazi iz stana. Tragom ove vesti fotograf Kurira i ja, koji ovo pišem, zaputili smo se na lice mesta.
Duga tradicija
Đakovica je grad sa dugom tradicijom. Veruje se da je ime dobila po osnivaču, vazalu Vuka Brankovića, srpskom velmoži Jakovu, koji je kovao svoj novac i potpisivao se na njemu sa „Iakov“. Otuda „Đakov“, pa Đakovica, i na albanskom Gjakovë... Ovo prepisujem: „U opširnom turskom popisu iz 1485. Đakovica se pominje kao selo sa 67 domaćinstava i seoskim popom. Sva lična imena u tom popisu su srpska, osim dva, koja su možda albanskog porekla.“ Ovo dodajem: „U 18. veku tu je radila srpska pravoslavna Bogoslovija“... a zaključujem s podatkom da su posle NATO agresije svi Srbi pobegli iz grada. Jedino su se četiri starice iz svojih porušenih domova preselile u portu đakovačke Crkve Uspenja Presvete Bogorodice, da tu, pod zaštitom Kfora, sačekaju da Bog usliši njihove molitve i pomogne Srbima, a ako je to mnogo, onda da ispuni bar ono što su nemo mičući usne, s blagim stidom zbog sebičnosti, dodavale na kraju - da im olakša zemaljske muke i, kad tome dođe vreme, da ih uzme sebi. U međuvremenu je jedna preminula.
Ram za sliku: Dragica Gašić rođena je 1962. godine u selu Veliko Kruševo kod Kline, u opštini koja se graniči sa Đakovicom. Sela, opštine, i to što je njen deda Cvetko Gašić pre poslednjeg svetskog rata bio predsednik opštine u Klini... sve su to dosadni i suvišni podaci, ali za priču su važni jer pokazuju da Danica nije gost tu odakle je teraju. Nije list sa oraha da ga u suton oduva povetarac sa Paštrika, njeni su koreni duboko u metohijskoj zemlji, na kojoj sve - osim Srba danas - uspeva.
Većinu radnog veka provela je kao čistačica u MUP, a 1997. godine, kao socijalni slučaj - samohrana majka sa dva sina, stara trinaest i deset godina - dobila je stan. Dve godine kasnije, pred navalom NATO bombi s neba i OVK s planina, njih troje pobegli su u Smederevsku Palanku. I tamo je čistila kancelarije u policijskoj stanici, a kad se penzionisala, javila se organizaciji na Kosovu koja se bavi zaštitom imovinskih prava izbeglica. Procedura je trajala gotovo godinu dana i na kraju su kosovske vlasti, postupajući po rešenju suda, iz stana iselile Albanca koji je tu bespravno živeo.
Policajci ko radnici
- Devetog juna ove godine u devet sati ujutru on je iseljen, a ja sam se uselila u četrnaest sati. U hodniku ispred vrata je bila njegova bela tehnika, tu je sedeo i on, a ja sam prošla pored... On ništa nije govorio, ali je komšinica preko puta vikala: „Šta ćeš ti ovde? Ovo je Kosovo, a ti si Škija!“, i tako... Lice mesta, lice grada: dva policajca u džipu preko puta ulaza u zgradu u kojoj na četvrtom spratu živi Danica Gašić. Mladi, uredno podšišani, sa modernim naočarima za sunce... Kao iz američkih filmova, jedino ih jebu plave pantalone od jeftine sintetike, pa liče na pružne radnike... Grubo preturaju po kutiji s namirnicama koje smo doneli, zagledaju svako pakovanje šećera i podižu flaše ulja. Zatim praznimo džepove, stavljamo ruke na haubu, širimo noge (ah, ti američki filmovi!) da nam prepipavaju butine, struk... Ako je ovo da bi zaštitili Danicu, u sigurnim je rukama! Ali zašto detaljno pretresaju auto kojim smo se dovezli?
Kod Dragice su u tom trenutku bili predstavnici turskog Kfora, pa smo sat i po proveli u senci nekakvog zakržljalog žbuna, zijajući okolo... Kako se ulica nekada zvala ne znam, sada s ponosom nosi ime albanskog glumca koji je s početka 20. veka postigao zavidan uspeh u Nemačkoj - Aleksandera Mojsijua. Sve su zgrade u njoj podignute u zlatno doba - osamdesetih godina prošlog veka - fasadna cigla i terase s pogledom na travnjak, koji to odavno nije. Ledina, ispucala od suše, i tabla sa obaveštenjem o visini kazni za bacanje smeća: pet evra za papir, deset za staklo... do sto za plastiku. Na jednoj od terasa dokoni mladić u kratkim pantalonama i majici leži onako kako se to radi na istoku, na strani, podupiruću glavu šakom. I on i policajci pogledom prate dva devojčurka u šortsevima koja se kikoću i ulaze u naš vidokrug čas sa jedne, čas sa druge strane. Tu je i devojka na električnom trotinetu, pa mlađi muškarci - hipsteri, sa stilizovanim bradama namazanim voskom, starije žene za volanom automobila koji klize tražeći mesto za parkiranje... Mogli smo u četvrtak da budemo u Nikšiću, Zenici, Karlovcu, u bilo kom gradu bivše Jugoslavije, i da vidimo isto ovo, ali nigde osim u Đakovici, na Kosovu, ne bi jedna žena sedela iza debele cerade prebačene preko prozora zato što je na ulici vrebaju psovke i mržnja, ili možda batine.
Iste poruke
Onda je prošla jedna žena glave čvrsto omotane maramom od obrva do brade i sela za volan crvene „opel korse“, pa devojka slično obučena pešice... zatim starija žena kratke kose, u uskim svetlim pantalonama ljutito govoreći u mobilni, pa devojke u još užim pantalonama koje su zamakle iza reklame jedne banke koja posluje i u Beogradu: ista fotografija na bilbordu, isti ljubazni poziv na saradnju, samo na albanskom.
Ispred marketa uniformisane prodavačice slažu kartonske kutije, kao na beogradskom Banovom brdu, niškoj Trošarini, u kragujevačkoj Pivari... I čovek misli: „Majku mu, ko nas zavadi...“, ali u tom su marketu Danici odbili da prodaju hranu.
- Ušla sam kroz vrata i radnica mi je rekla: „Gospođo, gazda je rekao da ovde ne možete ništa da kupite i da više ne dolazite!“ - priča kad su Turci, njih šestoro, izašli, a mi se popeli u stan uskim stepeništem.
- I u pekari isto kad sam rekla: „Më jep një bukë!“ Jedan hleb sam htela... Kako šta sam uradila? Okrenula sam se i izašla. Tad mi niko ništa nije rekao, ljudi su ćutali, ali na ulici umeo je da mi priđe neko i da mi kaže da sam Škija, da mi kaže da idem iz Đakovice, da za Srbe ovde nema mesta...
Hranu joj donosi prijatelj iz Kline. Na autu novopazarske registracije, parkiranom iza policijskog džipa dok je bio kod Danice u stanu, neko je dve gume ispustio, a dve isekao. „Kako je to moguće?“, pitao me je neko. Sležem ramenima.
Tridesetog juna Dragica je pozvala majstora da nesigurna ulazna vrata zameni blindiranim, kakva su i kod ostalih komšija u ulazu. Komunalni inspektori su zabranili radove i vrata odneli.
Umesto stola u dnevnoj sobi, Dragica ima kartonsku kutiju, zastrtu kuhinjskom krpom. Kancelarija za Kosovo i Metohiju Vlade Srbije kupiće joj ovih dana osnovni nameštaj. Setiće se, valjda, da kupe i insulin, sada ima rezerve za četiri nedelje.
- Šta vam još treba?
- Sloboda - kaže bez razmišljanja.
Ova se reč izlizala. Toliko njih sam čuo da im manjka sloboda, ali sve je to bilo prenemaganje, luk i voda... Ali Dragica joj vraća pravo značenje.
Onda postavljam pitanje zbog kojeg sam i došao:
- Zašto? Dokle? Čemu se nadate? Kakav je to život na koji ste osuđeni? Da li vi mislite da će mržnja proći?
- Proći će - kaže Dragica.
Ona sigurno zna bolje od mene. Uostalom, taj stan je sve što ima.
Predstavnici turskog Kfora dugo su, kaže, razgledali dokumenta o vlasništvu stana. Valjda zato što je početkom jula opština pokrenula postupak da se poništi rešenje kojim joj je dodeljen. Na kraju su je pitali da li bi pristala da joj se stan iste veličine obezbedi u nekom drugom gradu.
- Jedino bih pristala na Mitrovicu...
Ako se to ostvari, Dragica će se rešiti nesreće, a Đakovčani Srpkinje. Onih 450 srpskih porodica izbeglih iz Đakovice koje traže povratak, što i međunarodna zajednica načelno podržava, znaće na čemu su...
„Proći će“
Kraj, zasad: Decenijama već krstarim Kosovom i znam da nije svuda kao u Đakovici. I da nisu svi Albanci kao vlasnici marketa i pekare u đakovičkoj Ulici Aleksandera Mojsijua. Čuvam se krupnih reči, onih što podstiču mržnju. Ali video sam svojim očima dok sam čekao u tankom hladu zakržljalog žbuna pred Dragičinom zgradom: niz stepenište silaze devojka i lepo negovan pas. Nepun sat kasnije još sam tamo i gledam kako se devojka i pas vraćaju. Poređenje se nameće samo: on može u šetnju, Dragica ne može.
I molim čitaoce da ovo ne shvate kao huškanje, jer to nije. Ne ulazim u to kako i zašto, ja sam bio tamo i ono što sam video javljam: u Đakovici albanski pas ima veća prava od Srpkinje.
Ledeni znoj spuštao mi se niz leđa dok sam odlazio iz grada.
Znao sam da su tamo negde, u porti Crkve Uspenja Presvete Bogorodice, pod zaštitom Kfora, preostale dve monahinje i jedna starica, koje u molitvama provode zemaljske dane.
Ako tako Bog čuva Srbe...
Momčilo Petrović
NE PROPUSTITE
