I NA SCENI I U KADRU PARTNER MI JE VAŽNIJI ČAK I OD REDITELJA! Miki Damjanović o svom profesoru EJDUSU i komičnoj strani ličnosti

Otkako je snimio svoj prvi film "Lajanje na zvezde" 1998. godine, prvak drame Beogradskog dramskog pozorišta Milorad Miki Damjanović odigrao je preko 60 rola u teatru. Na televiziji ga gotovo nije ni bilo. Potom, pre dve godine serija "Tate" dala mu je priliku da se ponovo zbliži s televizijskom publikom. A onda su nastavile da se ređaju role pred kamerom. Posle serije "Igra sudbine", Miki je zaigrao i u "Kolu sreće".

Da li je ovakav redosled u vašoj karijeri slučajnost ili vaša želja da više radite pred kamerom?

- Rekao bih da je sve došlo baš nekako u pravo vreme. Da nisam odigrao tako raznovrstan repertoar u pozorištu, od najmanjih do glavnih uloga, ne bih imao dovoljno glumačkog samopouzdanja za ovakav rad na televiziji. Svako od nas ima svoj put, važno je samo prepoznati znakove pored njega.

Po čemu ćete pamtiti snimanje "Igre sudbine" i da li je bila teška odluka da napustite seriju?

- Emocija je ono što me pokreće. Moj ulazak u seriju bio je emotivne prirode i do kraja snimanja druge sezone svu svoju ljubav utkao sam u Dodu. Snimanje se završilo, dobio sam drugu ponudu "Smart produkcije" i prihvatio sam je, jer je sa "Smartom" zaista zadovoljstvo sarađivati. Dakle, nije bilo nikakve odluke o napuštanju, prosto, znaci pored puta su me poveli na drugu stranu.

Da li je važno za kvalitet serije to što se i iza kamere družite sa nekim od kolega s kojima ste snimali?

- I na sceni i u kadru partner mi je važniji čak i od reditelja. To je jedna od stvari koju me je naučio moj profesor Predrag Ejdus. Ako još nekoga ko vam je partner privatno volite i dobro poznajete, rezultat je sigurno bolji.

Šta vam je bilo inspirativno u ulozi koju ste dobili u seriji "Kolo sreće"?

- Konačno sam na televiziji dobio ulogu u kojoj mogu da pokažem svoju komičarsku stranu, koju je pozorišna publika već videla, a višeslojna je, i to je sigurno jedna od najzahtevnijih televizijskih uloga koje sam odigrao.

Jeste li imali nekog uzora kada ste gradili lik poštara iz svog kraja, Priboja, i da li je najteže kada treba da odigrate nešto što je vama blisko?

- Kad imate nešto u genima, treba vam samo mali podstrek da izbacite sve na površinu. Iskoristio sam sve što sam doživeo, osetio, proživeo i video kod veoma živopisnih ljudi iz mog kraja.

Postoji li druženje na setu kada je reč o svim serijama na kojima ste dosad radili?

- Pošto provodimo zajedno po 12 sati dnevno, 10 meseci, neminovno je da bolje upoznamo ljude sa kojima radimo. Kad prepoznam radost i dobru nameru kolege, hvatam se za to i ne puštam.

Da li je rad pred kamerom prava protivteža stvaranju u pozorištu?

- Kao što i na početku rekoh, bez znanja iz pozorišta na televiziji ne možete baš ništa. Jedno bez drugog ne može. Bar ja tako mislim.

Stara ideja, nova energija: Uživam dok recitujem poeziju

Kako se rodila ideja da napravite svoj kabare? - Kabare "Čeznem da vam kažem" kuva se u mojoj glavi dosta dugo, ali sam tek sada smogao hrabrosti i stekao dovoljno iskustva i samopouzdanja. Serije "Tate" i "Igra sudbine" donele su prepoznatljivost, pa sada, dok izvodim kabare, znam da je u sali uvek oko tridesetak dece, koja puna dva sata mirno slušaju poeziju i pevaju zajedno sa nama. Ne postoji veća satisfakcija za mene kao umetnika. Gosti kabarea su ljudi koje privatno cenim i poštujem i obožavam da ih slušam dok govore poeziju ili pevaju.

Kurir.rs Jasmina Antonijević Milošević

Bonus video: