Uz maštu i igru, glumica Mirka Vasiljević počela je da gradi svoju karijeru još kao dete. U školi za talente učila je manekenstvo i voditeljski posao u dečjim emisijama, da bi potom na kastingu koji je trajao dva meseca dobila ulogu u filmu "Mi nismo anđeli 2", gde je prve trikove zanata učila uz Nikolu Koja i Milenu Pavlović. Odmah je usledila rola u seriji "Ljubav, navika, panika", a nove časove glume dobijala je od novih televizijskih roditelja Seke Sablić i Nikole Simića. Shvatila je da je gluma ono što čime želi da se bavi, a kada je konačno došlo vreme za akademiju, stigao je i poziv Ljubiše Samardžića da mu u filmu "Jesen stiže, dunjo moja" igra unuku. Akademske studije glume zamenilo joj je novo profesionalno iskustvo i pozivi brojnih drugih reditelja kasnije, a poslednji u nizu bio je odabir Siniše Pavića da igra u drugom nastavku njegove serije "Junaci našeg doba".
Koliko vam je značio ovaj poziv?
- Mnogo. Bila sam počastvovana i privilegovana jer sam odrastala uz serije Siniše Pavića koje su i danas aktuelne. Njegovo pisanje sadrži život onakav kakav jeste, sa mnogo međuljudskih odnosa, prepreka, ljubavi, uspona i padova. Srž svakog Sinišinog scenarija protkana je pravim životnim vrednostima.
Lik Zorice oživeli ste uspešno, iako ste prošle godine tokom snimanja bili u drugom stanju?
- Poziv je stigao dok sam s porodicom živela u Sloveniji. Tek što smo stigli s Kipra, s kog smo se preselili bukvalno za jedan dan, pa je to bio veoma turbulentan period. Tri puta sam čitala poruku glavnog producenta "Košutnjak filma" Zorana Jankovića, ne verujući da me zove. Međutim, iako sam bila oduševljena novim poslom, pomislila sam da bi moje drugo stanje bilo prepreka. Nisam želela da budem smetnja na setu, pa sam podelila i sa Zoranom tu informaciju koju su tada znali samo suprug Vujadin i roditelji. Čak ni deci nismo rekli. Sve je ipak dobro prošlo, uživala sam u snimanju. Siniša je bio divan, bio je i prisutan na snimanju, što retko koji pisac radi. Nadam se da sam opravdala njegova očekivanja. Javljaju mi se poznanici s kojima se ne čujem često da mi kažu kako gledaju seriju i da ih nervira moj odnos prema Vrućku. Znači da je posao dobro odrađen.
Činjenica je da ste od početka imali sreću da učite od vrhunskih profesionalaca.
- Radeći sa Srđanom Dragojevićem, Nikolom Kojom, Slobodanom Šuljagićem, Ljubišom Samardžićem, Milanom Karadžićem, morala sam da budem profesionalna da bih uopšte bila u svim tim timovima. Učila sam od najboljih, upijala kao sunđer i dobijala vredne savete.
Film "Mi nismo anđeli" snimljen je 1992, dve godine posle vašeg rođenja. Jeste li imali svest o njegovom uspehu kada ste zaigrali u drugom delu?
- Nisam posmatrala "Anđele 2" kao nastavak. Uz to, i pre sam imala kontakt s poznatim ličnostima, pa mi nije bilo neobično što sam zaigrala uz etablirane glumce. U stvari i nisam imala svest o tome gde se nalazim i s kim imam priliku da sarađujem. Mislila sam da mi je gluma još jedan hobi. Već sam se bavila dečjim manekenstvom, prolazila sam kroz kastinge, medije i reflektore. Potom sam bila dečji voditelj na kanalu D i TV Pink, pa mi ni kontakt sa kamerom nije bio stran.
Ipak ste prošli ozbiljan kasting.
- Trajao je dva meseca. Ceo letnji raspust provela sam u učenju teksta i odlaženju na časove glume. Kada su mi na kraju rekli da sam dobila ulogu Sofije, razumela sam da treba da putujem u glavni grad Bugarske da i tamo nešto probamo. (smeh) Koliko sam već bila umorna. Ipak, jasno mi je što su producentska kuća "Delirijum film" i reditelj Dragojević tražili da taj lik igra devojčica. Danas bih imala drugačiji odnos jer sam prošla kroz brojne životne i emotivne situacije, postala sam i majka, pa sad imam situacije da se deca zaljubljuju i odljubljuju...
Praktično ste učili kroz igru?
- Na snimanju sam se igrala, a kad je posao bio gotov, pa su osvanuli bilbordi po gradu s mojim likom, shvatila sam šta mi se desilo. Imala sam sreću da se u pravo vreme nađem na pravom mestu i da sam, igrajući se, naučila mnoge stvari koje su mi postale baza za posao. A učila sam i od ljudi iza kamere. Gledala sam šta rade šminkerke, ketering, organizacija, imala sam vremena da kao dete prolazim kroz sve te sektore, slušam, komentarišem s njima... Nekad su mi se smejali, a nekada bi me prekidali jer su morali da nastave s radom. Kada sam ušla u ozbiljnije obaveze, kao što je srednja škola, a tada sam već snimala seriju "Ljubav, navika, panika", bila sam profesionalnija i odgovornija. Uspela sam da budem vukovac i snimim jedan od boljih sitkoma kod nas.
Za tu seriju reditelj Slobodan Šuljagić zvao vas je bez audicije.
- Ponudio mi je ulogu i pitao me da li ja to mogu da iznesem, jer ako ne valjam ja, neće valjati ni igra ostalih glumaca: Nikole Simića, Seke Sablić, Zijaha Sokolovića, Ljiljane Stjepanović. Iako sam znala da moram pažljivo da dam odgovor, tek kasnije sam postala svesna težine tog pitanja. Takvu svest nisam imala u "Anđelima".
Dok vam je u filmu tatu igrao Nikola Kojo, u seriji je tu ulogu imao čuveni Nikola Simić. Šta ste naučili od njih?
- Od Koja sam nesvesno učila početne glumačke trikove. Bilo mi je zanimljivo kako on s nonšalantnošću uči tekst i menja način na koji igra, kako mu ništa nije teško, sve može, i uz to pravi oko sebe pozitivnu energiju da svi uživaju kad on snima. Uvek mi je govorio: "Budi u medijima zato što si nešto uradila, privatan život je samo tvoj život." Od Nikole Simića sam ponekad dobijala packe da ne mlataram rukama. Govorio je da se ne glumi njima, već iznutra. Zbog njega sam zavolela pesmu "Mirka, ljubavi jedina moja ti". Do tada me je asocirala na zadirkivanja kada sam bila mala, ali Nikola bi je pevao kad god bi me video, pa danas, kada je čujem, vidim njegov nasmejan lik. Privilegovana sam samo što sam te ljude mogla uživo da vidim, a kamoli sarađujem s njima. Imala sam više sreće nego pameti što sam sa svima njima radila, pa se i danas pridržavam saveta koje su mi dali glumački roditelji.
Jeste li kraj njih osećali tremu?
- Nikada dok igram, jer sam odmah shvatila da me gluma ispunjava i inspiriše i da se najprijatnije osećam dok igram. Najveću tremu u životu osetila sam ipak zahvaljujući Seki Sablić. Živela sam u Francuskoj kada me je pozvala da budem njena gošća u jednom pozorištu gde je trebalo da primi vrednu nagradu. Kada je čula gde sam, rekla je: "Nema veze." Međutim, nije bilo dileme da li ću stići u Srbiju. Zbog Seke bih krenula i peške! Kada sam došla na ceremoniju, bila sam okružena velikanima, pokojnim Draganom Nikolićem, Petrom Kraljem... Nisam mogla da verujem da se setila baš i mene u tom važnom trenutku. Srećom, nosila sam suknju, pa se nije videlo koliko mi se noge tresu dok sam pred svima njima govorila o Seki.
Koliko vam je sav taj rad kraj glumačkih velikana nadomestio formalno glumačko obrazovanje?
- Taman kad je došlo vreme da konkurišem na akademiji, dobila sam ponudu od Ljubiše Samardžića da igram u filmu "Jesen stiže, dunjo moja". Znala sam da je u prve dve godine na akademiji zabranjeno profesionalno snimanje, a i bilo mi je teško da kažem Ljubiši "ne". Bio je to novi izazov, šansa i privilegija, da mi takav glumac bude i reditelj, a i igra dedu. Postala sam svesna da moj put od početka ide naopako. Trebalo bi da sam krenula od pozorišta, a ja sam prvo snimala serije i filmove, pa tek onda stigla u teatar. Ipak, snimanja su mi bila ozbiljna škola. I pozitivne i negativne kritike slušala sam znajući da stižu od dobronamernih ljudi koji znaju posao. Gluma je našla put do mene. Ona danas nije samo moj posao već i deo mog krvotoka, jer sam još kao dete osetila da ako ne radim, neću se dobro osećati. A znajući da je ona veliko čekanje, jer ili čekaš na setu ili čekaš sledeću ulogu, birala sam neki drugi umetnički fakultet koji bi mi omogućio još neko znanje ako posla u glumi ne bude.
Jeste li spremni da čekate nove uloge?
- Sve dođe kad treba. Gluma će uvek biti prisutna u mom životu, a u šta verujete, tako i bude. Od najranijeg detinjstva učila sam surovost života odraslih. Nekad dobijete, nekad izgubite. Roditelji su me učili da se radujem i tuđim uspesima jer samo takva energija može da me gura napred. Naučila sam da i kad nema novih poslova, raskrstim ruke i sama nešto napravim. Tako smo moj kolega i kum Nikola Janičić stvorili četiri predstave koje već sedam godina igramo u Akademiji 28 i s kojima dosta putujemo. Svoju trupu zovem svojim spa-centrom. Čovek treba da radi na sebi, da veruje u sebe i razmišlja pozitivno jer mu se onda takve stvari i dešavaju.
Kurir.rs Jasmina Antonijević Milošević
NE PROPUSTITE
Bonus video:
