Na današnji dan 1924. godine rođen je poznati glumac Slavko Simić, koji je ostvario uloge u brojnim filmskim ostvarenjima i pozorišnim komadima. Glumac je preminuo je 20. novembra 2007. godine u 83. godini života od raka.
Debitovao je 1953. godine na sceni novosadskog Srpskog narodnog pozorišta, kada je njegov umetnički potencijal prepoznao Velibor Gligorić, tadašnji upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koji je voleo da kaže da je Simić njegov izum.
U svojoj matičnoj kući JDP-u Simić je decenijama, sve do penzije, afirmisao dramsku umetnost i umetničko stvaralaštvo. Pored glume pisao je o velikim glumačkim likovima Dobrice Milutinovića i Zorici Šumadinac, objavio je svoje razgovore sa Ivom Andrićem i predstavio portret šest upravnika JDP-a.
Bio je predsednik Saveza dramskih umetnika Srbije u periodu od 1968. do 1973. Dobitnik je Vukove nagrade, u isto vreme kada je njegov mlađi brat, glumac Nikola Simić, nagrađen "Ćuranom“.
Među brojnim nagrada koje je Slavko Simić dobio tokom duge i bogate karijere izdvaja se Orden rada sa crvenom zastavom prvog reda. Nagrađen je i Srebrnom plaketom grada Beograda i Srebrnom plaketom Radio-televizije Beograd. Dobitnik je Vukove nagrade za izuzetan doprinos razvoju kulture u Republici Srbiji i svesrpskom kulturnom prostoru.
Slavko se bavio i publicistikom i ostavio vredne zapise o Dobrici Milutinoviću (Dobrica Milutinović - kazivanja i sećanja) i o upravnicima JDP u Ninovom feljtonu u nastavcima Moji upravnici.
Na filmu je debitovao 1947. godine u filmu "Živjeće ovaj narod", nakon čega su se ređale u role u ostvarenjima "Pogon B", "Velika noćna misterija", "Koštana", "Majstori", "Vuci i ovce", "Vruć vetar" i mnoge druge. Jedna od Slavkovih poslednjih bila je u prvoj sezoni serije "Otvorena vrata", u kojoj se našao u ulozi pijaniste.
Slavko je obeležio početke televizije, učešćem u prvom televizijskom programu, kada je u Beogradu bilo svega nekoliko desetina televizijskih uređaja.
- Bio sam jedan od učesnika prvog televizijskog programa - seća se Simić u intervjuu za TV Reviju - Bio je to neki šareni program, dakle zabava, muzika, humor. Konferansu su vodili Predrag Laković i Mića Tomić. Pevala je Lola Novaković... Sećam se i jednog madioničara, a svirao je i orkestar. Tada sam recitovao Čiplićeve "Lubenice". Eh, imali smo veću tremu od mladog regruta koga šalju u prvu bitku. Tada je u Beogradu bilo samo nekoliko desetina televizijskih aparata, ali ipak, bila je to televizija. Prvi put u životu pred njom! To je bilo nešto.
Slvakov mlađi brat stekao je veću popularnost u TV projektima, dok je Slavko odlučio da se ne eksponira toliko u javnosti.
- U slobodno vreme ne izlazim. Ja sam porodičan čovek. Ne odlazim u kafanu. Imam jedan hobi: skupljam retkosti. Nakupio sam dosta starog oružja i jednu pullu iz 17. veka. To mi je, pored glume, jedina preokupacija. Naravno, tu je i televizija. Gledam sve emisije - rekao je Slavko Simić za TV Reviju davne 1970. godine.
Malo je poznato da je Nikolu Simića, u svet glume uveo baš njegov deset godina stariji brat Slavko.
- U nižim razredima gimnazije sam lepo slikao, pa sam, u vreme kad je moj brat Slavko bio glumac i profesor glume u Novom Sadu, u istom gradu polagao prijemni ispit za srednju umetničku školu. Ali, on mi je javio da prijemni nisam položio, pa sam završio Akademiju za glumu. Međutim, pre deset godina sam saznao pravu istinu. Slavko mi je pred kraj života, ničim izazvan, preneo pozdrav neke žene koja žali što nisam pošao u umetničku školu, kad sam već "položio prijemni ispit"... Ništa nisam pitao Slavka, a sve sam razumeo. On je u vreme boravka u Novom Sadu živeo sam. Ja bih mu tu bio samo smetnja. Zato mi je, nesvesno, javio da nisam položio prijemni i tako me iz slikarstva uveo u glumu - rekao je jednom prilikom Nikola.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
