Na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu oživeo je roman Milene Marković, ovogodišnje dobitnice prestižne Ninove nagrade za roman godine.
U režiji i na muziku Irene Popović stihovi i poezija jedne od najvećih naših pesnikinja dobili su novu scensku formu. Čuvena srpska savremena kompozitorka okupila je glumce i pevače, ali i kamerni orkestar i hor. U predstavi ima 17 pesama, na pretpremijeri ekipa je nagrađena stajaćim ovacijama.
- Za nacionalni teatar je ovo važan korak. Radićemo klasike, ali moderne klasike. Naš iskorak je prepoznavanje kvaliteta dela "Deca". Naravno, ostaje na publici da to vidi i prepozna. Mislim da smo na putu koji smo i zamislili. Uskoro nas čeka premijera "Magbeta" Jagoša Markovića, opere "Turandot" i početak obeležavanja sto godina baleta. Kamerna opera Milene Marković i Irene Popović je naša želja da prepoznamo prave keativce - kaže za Kurir v. d. upravnika nacionalnog teatra Svetislav Bule Goncić.
U predstavi igraju: Nela Mihailović, Suzana Lukić, Predrag Miletić, Vanja Milačić, Pavle Jerinić, Milena Đorđević, Bojana Stefanović, Bojana Bambić, Dragana Varagić, Aleksandar Vučković, Miona Marković, Teodora Sparavalo, Jelena Blagojević, Vladan Matović, ali i pevači Tamara Mitrović, Iskra Sretović, Marko Kostić. U autorskom timu su i dramaturg/ libreto Dimitrije Kokanov, muzički dramaturg Jelena Novak, koreograf Igor Koruga, scenograf Miraš Vuksanović, kostimograf Selena Orb i Ljiljana Mrkić Popović, zadužena za scenski govor.
- U muzici koju sam komponovala za "Decu" pokušala sam da pronađem boju kolektivnog glasa, tj. Mileninog bića. Kompleksnost Milenine poezije i njena slojevitost su mi dali prostor da taj kolektivni glas može biti i operski, i običan, da može biti i detinji i da može biti savršen u svojoj nesavršenoj boji. Glasovi u predstavi su jedinstveni spoj nespojivog i čini mi se da samim tim dobijamo jedan nadglas koji plovi kroz prostore i naprosto odbija da bude definisan i uhvaćen u zamku klasične analize. Milenina deca su slaba ljudska deca, pokvarena, uplakana, besna, teturava, drhtava, skakutava, pomamljena, omamljena, potuljena i svi hoće sve... Vrištava ljudska deca... - navodi autorka komada i nastavlja:
- U poziciji kada komponujemo za decu vrlo često ulazimo u zamku prilagođavanja muzike i zaista mislim da je to pogrešno. Kroz stihove koje sam citirala Milena upravo piše o tome da to dete jesmo mi koji smo to isto dete zaboravili, sakrili, uvili u neke lažne norme i kodekse ponašanja. Kada pišem, tj. komponujem o njima, postajem to isto skakutavo i vrištavo dete, oslobođeno, srećno... Sam čin stvaranja onda postaje igra i radost bez ikakve mistifikacije i teskobe i samo želim da taj stvaralački vrtlog nikada ne prestane i traje stotinu, hiljadu, milion dana i stotinu, hiljadu, milion noći...
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
