PSIHOLOŠKINJI BRANKI TIŠMI PRIPALA NAGRADA ŽIŽA VASIĆ: Bavila se razvojem dece, nasiljem među vršnjacima i problemima učenja

Na Kongresu psihologa Srbije, nedavno održanom na Paliću, nagrada „Žiža Vasić" pripala je Branki Tišmi za doprinos popularizaciji psihologije u Srbiji. Dobitnica se bavila pitanjima razvoja dece predškolskog i školskog uzrasta, nasiljem među vršnjacima, problemima učenja, pokrenula je Podružnicu psihologa Moravičkog okruga...

Priznanje dodeljuje Društvo psihologa Srbije još od 1970, a ovom prilikom se sećamo posvećenosti profesora široke kulture Živorada Žiže Vasića, rođenog u Knjaževcu davne 1912. godine.

Ko je bio Žiža Vasić?

Završio je psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, i 1939. dobno, i odbio, Humboltovu stipendiju, jer zbog fašizma nije trenutak za odlazak u Nemačku. Odbija i stipendiju za Ameriku zbog privrženosti supruzi Smiljki i deci. Radio je na Filozofskom fakultetu, u Ministarstvu prosvete i vera, i na Vazduhoplovno-medicinskom institutu u Zemunu gde se bavio psihološkim testiranjem pilota. Često je držao predavanja na Kolarčevom univerzitetu.

Pisao je o problemu vaspitno-zapuštene dece, o dečjoj ljubomori, uticaju televizije na dečje aktivnosti, značaju igre, mentalnoj higijeni u JNA.... Predložio je da se na Filozofskom fakultetu uvede predmet Dečja psihopatologija, a psihologiju je predavao i studentima glume na Akademiji za pozorište, radio i film, piše Politika.

Vasić je čitao o medicini, filozofiji, bio recitator i poeta. U svom stanu u Jelene Ćetković 12 u Beogradu okupljao je pesnike, lekare, psihologe.

- Kuća mu je bila otvorena u svako doba, za sve ljude. Dolazili su mahom iz Beograda, ali i Zagreba, Ljubljane... Tu, u njegovom stanu su se ređale teme za disertacije. Nudio je platforme za teze, ohrabrivao je, davao podršku, do pritiska da se radi na tezi: „Moraš!", "Ne smeš odustati!", ali sve to sa toplinom i brigom. Drugima je pružao ono što je njemu samom svojevremeno nedostajalo - podrška - piše u knjizi „Živorad-Žiža Vasić", koju je priredio Milojko Stojanović, a objavila porodica.

Iz knjige saznajemo da je činio sve da nekome nađe lekara, urgira, ponudi ručak, spavanje, odeću, novac. Odlazio je ljudima u kuću da ih priprema za ispit. „Šta te mori, pričaj", govorio bi. Ne čudi što je bio venčani kum u pedesetak studentskih brakova!

- Kod njega se dolazilo kao na hodočašće, ili kao kod Pitije, koja je sposobna da ubaci spasonosnu ideju ili nađe formulu rešenja. Doktorandi su dolazili kod njega i hvatali se kao davljenici za slamku. A on je pomagao i uživao što su ga proglasili nekom vrstom sveznajućeg žreca i opsedali ga - piše u knjizi Žiži.

Psihijatar Vladeta Jerotić je naveo da se Žiža ponašao prema njemu kao idealan otac sa nemarnim i nerazumnim sinom. Naveo je da je Vasić držao seminare sa Vladimirom Vujićem na Nervnoj klinici u Beogradu. Posle izlaganja, proveravalo se znanje studenata, a ono je tre balo da se definiše na jednoj cedulji. Žiža bi skupljao cedulje u šešir i čitali bi pred svima

- Bilo je tu grdnih uzbuđenja među nama prisutnima (sastanku su prisustvovali lekari, psiholozi i retki gosti sa strane), kako će biti primljena naša, nekad sasvim improvizovana definicija nekog psihološkog pojma, iako nas je nepotpisivanje oslobađalo veće bruke i postiđavanja. O svakoj se raspravljalo, da bi na kraju ostale jedna ili dve kao najoriginalnije. Tada su naši inspiratori tražili da se jave autori koji su javno pohvaljeni, što je naravno značilo vrhunsku moguću radost i neophodno dodatno gorivo za dalji napredak u voljenoj struci nas mladih - ispričao je Jerotić o Žiži koji je preminuo 1966, u 54 godini.

Nije poznavao zlobu, zavist, niti strah da će ga studenti preteći i postići više od njega. Štaviše, reditelj Đorđe Đurđević, kome je Vasić predavao na studijama, rekao je da su se u profesorovom stanu prepirali, kavžili, grohotom smejali, galamili, ogovarali, obedovali, nadmudrivali se, psovali, pokatkad i pevali.

- Da, da, mnogi od nas ma koliko to danas zvučalo neverovatno, romantičarski i čudno - pohodili smo Žižu Vasića prijatelja, savetnika, ispovednika, drugarčinu. Čoveka za kojeg smo smatrali da je takav trebalo da bude naš imaginarni, ali samosvojni i neponovljivi otac. I dok vreme sve neumitnije prolazi, sada kada sam nadmašio one godine koje je Žiža imao kad je umro - čini mi se da znam u čemu je bila jedna od suštastvenih tajni Živorada-Žiže Vasića. U pravom smislu te reči bila je ona u njegovom osobenom čojstvu i junaštvu, u njegovoj oplemenjujućoj i doslednoj svojeglavosti, u njegovoj pameti, krcatoj znanjem, naukama, jezicima, citatima, stihovima. U njegovom umnom pogledu, koji je zračio ljudskom toplinom, ali sve to tako združeno i uzdržano, kako bi se valjda - blago i skrušeno, da ne kažem stidljivo, prikrila njegova prava priroda, prava istina one lelujave, paskalovske trste iz negdašnjeg Gurgusovca, današnjeg Knjaževca. Dokle god budem živ, kad god se setim Žiže Vasića, kanuće mi suza u duši.

(Kurir.rs/Politika)

Bonus video: