"SVAKA PREDSTAVA JE MOJA LIČNA ISPOVEST": Tatjana Mandić Rigonat za Kurir: Svoje režije ne nosim u koferu kao trgovački putnik

Rediteljka omiljena među glumcima i za čije se predstave traži karta više Tatjana Mandić Rigonat završila je sezonu trijumfalno, premijerom drame "Tajni dnevnik Adrijana Mola" u pozorištu "Boško Buha". Prošle nedelje u Ateljeu 212 uručena joj je nagrada "Ljubomir Muci Draškić", koja nosi ime po velikom reditelju, a dodeljuju je glumci svojim kolegama. Za Kurir proslavljena rediteljka govori o fenomenu predstave "Naš razred", novim izazovima, a osvrće se i na stanje u društvu nakon tragedije u školi "Vladislav Ribnikar".

Da li volite premijere i kakav je osećaj nakon prvog izvođenja "Tajnog dnevnika Adrijana Mola"?

- Kakav je osećaj? To je pomešana sreća i tuga. Tužna sam uvek kad se završe probe, kad je kraj nekog lepog procesa rada. Svaka ekipa predstave je kao jedna porodica u kojoj živiš dva-tri meseca, koliko traju probe. A ekipa "Adrijana Mola" bila je topla, prijateljska, duhovita. Uživali smo na probama. I srećna sam zbog reakcija publike. Za mene je prava premijera bila na otvorenoj generalnoj probi, kad su predstavu gledala deca. Imala sam tremu jer nisam znala kako će da reaguju. Sedela sam u publici okružena decom i pratila njihove reakcije. Volim da kažem da je predstava za publiku od devet do 99 plus godina, a idealno bi bilo kad bi je roditelji gledali zajedno s decom i posle razgovarali s njima o viđenom.

U "Buhi" ste napravili "Gospođu ministarku", koja je kultna predstava. Da li je bilo lako naći novi komad?

- "Ministarku" sam radila 2013. godine i u oktobru ćemo, na Nušićev rođendan, slaviti 10 godina igranja. Bližimo se dvestotom izvođenju. Posle "Ministarke", u "Buhi" sam radila "Uspavanu lepoticu" Milene Depolo. "Adrijan Mol" je treća saradnja s njihovim ansamblom. Mnogo volim ansambl "Buhe" i želim da se što pre vrate na svoju scenu, da se pozorište napokon rekonstruiše. Sa "Gospođom ministarkom" doživela sam nezaboravne pozorišne trenutke. Nikada neću zaboraviti kad smo je igrali u Sarajevu, u Narodnom pozorištu, ili na festivalu u Rijeci. Zbog velikog interesovanja publike u istom danu odigrana je dva puta. Razmak između predstava je bio pola sata. Fenom smo sušili kostime mokre od znoja... Bilo je to pet sati vratolomne igre.

Premijeru "Gospođe ministarke" pratio je senzacionalizam zbog muške podele, zbog toga što Živku igra Goran Jevtić, kao što i sve ostale uloge tumače muškarci, osim dečaka Rake, kojeg glumi Katarina Marković. Zbog "Ministarke" ispred pozorišta su se pojavili tapkaroši. Život te predstave stvarno je uzbudljiv. Nušić je naš klasik i savremenik, saputnik. Velika tema Nušićevog dela je vlast. Porok vlasti, ludilo koje on donosi. A taj porok nema pol. I muško je i žensko - to je stanje svesti, stanje bezumlja, velike gladi - žudnje za još i još. "Gospođa ministarka" je delo poznato kao narodna pesma i tumačile su je izuzetne glumice. Ja sam mislila da je nikada pre mene nije igrao glumac. Divni Vlasta Velisavljević mi je osporio originalnost, rekao je: "Pa ja sam već igrao u muškoj podeli!" "Gde, kad?", pitala sam ga. "Na Golom otoku!" odgovorio mi je.

"Ministarka" je politički vodvilj, a "Adrijan Mol" je jedna rokenrol predstava na važnu temu kakva je odrastanje. Engleska spisateljica Sju Taunzend napisala je osam romana o Adrijanu Molu. To su kultne knjige o odrastanju, za mnoge generacije, kao što su meni bili "Oliver Tvist", "Hajdi", "Pipi Duga Čarapa", "Tom Sojer", "Haklberi Fin", "Male žene"... Kad se pojavio "Tajni dnevnik Adrijana Mola", 1982. godine, ja sam upisala režiju. Još pre pet godina počela sam da se dogovaram sa upravom "Buhe" da radim ovu predstavu. Mislim da je važno osvetliti unutrašnji svet trinaestogodišnjaka, te osetljive godine. Nema mnogo predstava koje se obraćaju tom uzrastu, a koje mogu da gledaju i mlađi i stariji. Sju Taunzend piše veoma realistično, duhovito, socijalno osvešćeno. Adrijan nije dečak iz bajke. Odrasta u Tačerkinoj eri, klasnom društvu. Želi da postane intelektualac i pesnik. Za godinu dana pročitao je čak 170 knjiga... Kad je nesrećan, utehu traži u vrhunskoj književnosti. Osamdesete su godine bez mobilnih telefona i društvenih mreža. Ali i onda i sada deca, tinejdžeri, imaju probleme koji su u suštini isti.

U predstavi niste pobegli ni od bolnih tema kao što su razvod roditelja, nasilje u školama...

- Adrijanov otac gubi posao i postaje tehnološki višak, roditelji imaju bračnu krizu, Adrijan se prvi put zaljubljuje u devojčicu Pandoru, jedan stariji dečak ga reketira. Ružne i lepe stvari čine život, i zanimljivo je kako se Adrijan suočava s njima. Roman je pisan u formi dnevnika, dakle, iz perspektive trinaestogodišnjaka, ispovedno. Sju Taunzend je kreirala lik Adrijana po uzoru na jednog od svojih sinova, u kombinaciji sa svojim životnim iskustvima.

Prošle nedelje ste dobili nagradu "Ljubomir Muci Draškić". Šta vam je značilo poznanstvo sa slavnim rediteljem?

- Ljubomir Muci Draškić mi je otvorio vrata Ateljea 212. U Ateljeu 212 sam diplomirala sa Strindbergovom "Gospođicom Julijom". Došla sam u Atelje 212, predala rediteljsku eksplikaciju i posle dve nedelje pozvana sam na razgovor koji je kratko trajao, ni 15 minuta. Kad mi je rekao da mu se dopada moja eksplikacija i da ću raditi predstavu, mislila sam da je to šala. Bio je prvi upravnik koji mi je posvetio pažnju. Muci je pružao šansu mladim glumcima i rediteljima. Nagrada mi je značajna jer je dodeljuju glumci, žiri vrhunskih umetnika. Značaj jedne nagrade meri se ne samo imenom već i žirijem koji je dodeljuje. "Naš razred" je izuzetna drama, velike umetničke snage. Radila sam je sa sjajnim mladim glumcima, u nezaboravnoj atmosferi totalne posvećenosti. I zaista je prate velike emocije, i u publici i na sceni.

Obe predstave se bave nasiljem i školstvom. Da li ste mogli da pretpostavite da će nam se desiti slučaj "Ribnikar"?

- Ne, nisam mogla da pretpostavim da će se dogoditi tragedija u "Ribnikaru". Da li je iko to mogao... Ali imala sam potrebu da vreme u kojem živim mislim kroz dramu "Naš razred" Tadeuša Slobođaneka. Drama koju je napisao ne tiče se isključivo Poljaka i Jevreja. Rat u Ukrajini, današnji svet, naša prošlost, raspad SFRJ, nasilje u kojem živimo, novi oblici totalitarizma, ur-fašizam, sve je to uticalo da režiram "Naš razred". To je drama koja se igra otkad je napisana 2008. Širom sveta. Od Londona do Tokija.

Radnja u komadu "Naš razred" dešava se od 1925. godine do 21. veka. Podnaslov drame je "istorija u 14 lekcija". Pratimo sudbinu Jevreja i Poljaka, drugova i drugarica u jednom razredu od trenutka polaska u školu pa kroz decenije istorijskih promena. Posmatramo kako se zlo uvlači u njihove živote, kako se razvija do užasnog zločina. Komad postavlja pitanja zašto se dogodio takav zločin, šta je sve uticalo na to da se razvije mržnja koja vodi u pogrom, istrebljenje. Kakav je udeo crkve, porodice, ideologije, zašto se u miru zataškava i proganja istina o zločinu, licitira brojem žrtava, da li je mir zaista mir ako nema istine i za žive i za mrtve. Komad je inspirisan istinitim događajem: 1941. godine Poljaci su u gradiću Jedvabne spalili svoje susede Jevreje u štali. "Naš razred" jedna je od najvažnijih drama ikad napisanih, na najdubljem nivou to je drama o dobru i zlu, o čoveku i nečoveku, o ljubavi i mržnji, o mogućem isceljenju kroz istinu.

Nisam reditelj koji režije nosi u koferu kao neki trgovački putnik, nego je svaka režija lična ispovest na temu koja me se duboko tiče i pokušaj dijaloga sa svetom u kome živim na važne teme, na teme koje doživljavam kao važne, intuitivno ili promišljeno.

Imate uspešnu karijeru, vaše predstave su nagrađivane, a nikad niste režirali u Beogradskom dramskom pozorištu, Pozorištu na Terazijama, u Novom Sadu... Pre 20 godina režirali ste u JDP. Zašto je to tako?

- Vaše pitanje je za upravnike koji su vodili i vode pozorišta, a ne za mene. Umetnička vrednost predstava nije nužno ono što otvara vrata nekog pozorišta jednom umetniku, nažalost. U mojoj zbirci pesama "Kaži mi ko sam" ima nekoliko pesama na temu pozorišta. U njima sam opisala neka stanja i situacije u kojima sam bila. Od 2009. imam svoju kuću - Narodno pozorište u Beogradu, zahvaljujući Peci Ejdusu, tadašnjem upravniku, pa nemam više strašni osećaj neizvesnosti koji sam pre toga imala posle svake premijere, a to je da - bez obzira na kvalitet predstave - ne znam da li ću ikad više režirati. Publika misli da ja mnogo radim, a to nije istina. Moje predstave dugo opstaju na repertoaru. U Narodnom se igraju "Zli dusi" od 2011, pa "Ivanov" od 2016, "Balkanski špijun", "Nora", "Naš razred". U Ateljeu "Dabogda te majka rodila", u "Buhi" "Ministarka" i sad "Tajni dnevnik". To je osam živih predstava. To je razlog za sreću. Na jesen ću raditi "Ko je ubio mog oca", po romanu Edvarda Luja, i obnoviti "Veneru u krznu". A posle toga ne znam.

Kurir.rs, Ljubomir Radanov

Bonus video: