Premijera predstave "Limeni doboš" Vasila Hristova održaće se večeras u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a naslovnog junaka Oskara tumačiće glumac Miodrag Dragičević. U središtu priče je tridesetogodišnjak, koji je sa tri godine odlučio da ne odraste.
U svojoj borbi protiv sveta, junak pred publiku postavlja zadatak: pronaći svetlo. U razgovoru za Kurir dramski umetnik otkriva koliko mu je teško palo odrastanje i zbog čega pozorište smatra vidom psihoterapije.
Delo "Limeni doboš" vraća nas u vreme Drugog svetskog rata, a ipak tema koju obrađuje aktuelna je i danas.
- Komad obrađuje temu porodice koja u jednom teškom periodu prolazi kroz brojne stanice i prepreke. Šalje važnu poruku, a to je koliko je porodica bitna u životu svakog pojedinca. Ponekad porodica može da iz nekih najboljih namera utiče pogrešno na pojedinca.
Šta vas je inspirisalo da prihvatite ovu ulogu?
- Volim izazove, ovo je veliki roman po kome je snimljen film koji je uzeo silne nagrade na brojnim festivalima. Ne volim da odustajem. Kada je tekst došao u moje ruke, to je bilo ogromno štivo od 700 i nešto strana. Morali smo sistematički svi zajedno da se lišavamo stvari koje su prelepe. Morali smo da skrojimo komad tako da publici držimo pažnju, a da to ne traje satima.
Koju poruku šalje vaš junak?
- Razmišljajući o liku, video sam neku svetlost. Oskar prolazi kroz različite situacije i dolazi do dobrog, do svetlosti koja pobeđuje zlo.
Može li dobro da pobedi zlo?
- Za mene lično zlo ima veću snagu, ali je kratkog trajanja. Ljubav je ta koja duže pulsira i uvek pobeđuje drugu stranu.
Da li ste i vi razmišljali nekada o tome da ne želite da odrastete, kao što je to odlučio vaš junak?
- U svima nama je postojala ideja da želimo da prestanemo da rastemo. Odbijao sam da odrastem. Plašili su me odgovornost i svet odraslih. Plašilo me je to što vidim da nije sve tako ušuškano.
Čini se da glumci nikada ne odrastu. Da li ste uspeli da sačuvate dete u sebi?
- I dan-danas sanjam, maštam, verujem u moć imaginacije. To je prirodno, kao i činjenica da svaki dan donosi novu odgovornost, koju nosiš na plećima. Polako odlaziš iz tog ušukanog terena i dolaziš na bojno polje, koje je jako lepo i zove se život.
Kako se borite s preprekama u životu?
- Shvatio sam da sam, kada u teškim trenucima prevaziđem prepreku, na neki način duševno evoluirao. Mislim da je i to naša svrha, da kroz ceo život pokušavamo da pobedimo sami sebe. Tada ćemo lakše moći da prevaziđemo sve prepreke i imaćemo više razumevanja za ljude koji se nađu u takvoj situaciji.
Šta vam pomaže u teškim trenucima?
- Vernik sam, hrišćanin, verujem u to nešto, šta god to bilo i kako god to nazvali. Bitno je da oprostimo. Na taj način mi zaceljujemo naše rane. Verujem da će i publika moći da doživi tu katarzu koju su osetili junaci.
Na koji način umetnost utiče na ljude? Može li da nam pruži utočište?
- Pozorište je kuća koja je neki vid psihoterapije. Umetnici su dužni da oplemene ljude i da im pomognu da dožive svoje pročišćenje. Da publika, gledajući komad, shvati da uvek postoji rešenje i da nisu sami na ovom svetu.
Da li smo evoluirali u odnosu na vreme kada je nastao "Limeni doboš"?
- Verujem da svet ide ka dobrom, da ne ide ka samouništenju. Živimo u vremenu telefona, gde nas sve vreme bombarduju informacijama. Sistematički smo uvučeni u to i sluđeni smo. Oko nas se dešavaju tri velika rata. Treba da imamo empatiju prema stradalima. Ipak, hoću da verujem da idemo ka nekoj evoluciji, da će ovo urušavanje proći i da će uslediti nešto dobro.
Šta nam može pomoći da sačuvamo razum?
- Ljubav, vera i nada. Dodao bih i oprost, kao četvrtu stvar, jer će nas učiniti boljim sutra.
(Kurir.rs/K.K.)
NE PROPUSTITE
