Prošlo je tačno godinu dana otkako je voditelj Nikola Topalović stao pred kamere Kurir televizije. Njegova radna biografija nalik je filmskim pričama sa srećnim krajem, s tim što je u njegovom slučaju srećom označen novi početak.
Ne sluteći gde će ga potraga za poslom povesti, kao student politikologije odlučio je da samostalno zarađuje. Rad u marketinškoj agenciji bio je prečica do pozicije savetnika u oglasniku Sasomange. Sledeća stanica bila je Kurir televizija, potpuno nenadano. Sve ostalo je kratka istorija, o kojoj Nikola govori za TV Ekran.
Šta se za tih godinu dana promenilo u vašem odnosu prema poslu i u vašem životu zbog posla?
- Uvek sam se trudio da savladam nove veštine, a ovaj posao pruža bezgranične mogućnosti. Ne štedim se, jer verujem da je tajna uspešnih rad na sebi i pomeranje sopstvenih granica. Ritam života mi se promenio zbog rada u smenama, ali nalazim načine da sve uskladim kako to ne bi uticalo na ljude do kojih mi je stalo.
Smatrate li da biste mnogo propustili da niste prihvatili poziv glavnog urednika informativnog programa Zorana Mihajlovića?
- Nijednog trenutka se nisam pokajao iako sam u početku preispitivao svoju odluku. Ipak, brzo sam se uverio da sam uplovio u jednu neverovatnu poslovnu i životnu avanturu. Biti novinar i voditelj informativnog programa veoma je odgovoran posao, a osim neprocenjivog radnog iskustva koje svakodnevno stičem učeći od iskusnijih kolega, upoznao sam ljude koji su me razuverili da se iskreni prijatelji stiču samo u ranoj mladosti.
Kako ste uopšte kao student politikologije stigli do mesta u marketinškoj agenciji?
- Na četvrtoj godini fakulteta bio mi je potreban predah od studiranja i učenja, od svih uspona i padova koje ta faza života nosi. Svestan da pauzu u školovanju neko mora da finansira, a nisam želeo da budem na teretu roditeljima, odlučio sam da potražim posao. Preko studentske zadruge radio sam za jednu marketinšku agenciju, a kasnije su se poslovne prilike u toj oblasti javljale same od sebe. Pre tri godine zaposlio sam se kao prodajni savetnik u oglasniku Sasomange, ne pomišljajući da će to ujedno biti prvi stepenik do posla kojim se sada bavim u istoj kompaniji.
O čemu ste maštali na fakultetu?
- Da se jednog dana aktivno bavim politikom, ali kao što to obično biva, maštanja i realnost su često u koliziji. Ipak, neke stvari koje sam naučio na fakultetu sada su mi dragocene u radu.
Da li su mediji bili makar deo vaših razmišljanja?
- Oduvek sam se trudio da budem informisan, a voleo sam da baratam raznorodnim informacijama koje bih u nekom razgovoru mogao da iskoristim kao adut. Žurnalistiku nisam upisao jer tada nisam smatrao da imam talenat za ovaj posao. Kada ste mladi, uglavnom srljate punom parom u jednom smeru, ne obraćajući previše pažnju na znakove pored puta. Ponekad je potreban skretničar koji će vam ukazati na potencijal koga možda niste svesni.
Kako je izgledao dan kada ste odlučili da odete na audiciju za voditelja?
- Razne misli su mi padale na pamet. Pitao sam se šta da radim ako se zbunim i izblamiram i zašto sve to radim kada nema šanse da baš mene izaberu. I tako, otišao sam na posao s konfuzijom u glavi. Odluku da siđem u studio prelomila je misao da ipak nemam šta da izgubim i da će to biti jedno zanimljivo i šaljivo iskustvo koje ću prepričavati. Kada sam zakoračio u studio i stao pred kamere, trema me ipak nije paralisala u meri u kojoj sam očekivao.
Sećate li se šta ste govorili?
- Jedan od zadataka je bilo fingirano uključenje sa terena i uspeo sam lako da kanališem misli, uklopim rečenice u smisaonu celinu i, kada je to prošlo, postao sam opušteniji. Najveću tremu imao sam kada me je glavni urednik pozvao da se priključim timu informativnog programa. Izašao sam iz kancelarije, otišao u toalet i, suočivši se sa svojim odrazom u ogledalu, naglas rekao Konstraktinu rečenicu: "I šta ćemo sad?"
Zanimljivo je da ste prethodno kao zaposleni na portalu Sasomange bili sagovornik Kurir televizije. Da li je lepota života i u tome što često čini da menjamo uloge i kad se tome najmanje nadamo?
- Da, upravo je u tome čarolija. Nikada ne znamo šta nas čeka u narednih sat vremena, a kamoli u nekoj daljoj budućnosti. Moj profesionalni put je najbolji primer za to i činjenica da sam od sagovornika Kurir televizije postao deo redakcije informativnog programa.
Otkud vam to samopouzdanje pred kamerom?
- Javni nastup se uči. Nisam odmah posle audicije počeo da radim u studiju, jer to nije praksa na Kurir televiziji. Prethodila je višenedeljna intenzivna obuka, koja je podrazumevala ne samo odnos sa kamerom već i razne krizne situacije koje mogu da se dogode u živom programu. Naučio sam i važnu lekciju da, kada zakoračim u studio, moram da vladam situacijom, jer gledaoci vide samo mene, ne i sve ono što se dešava iza kamere.
- Kada sam vodio svoj prvi dnevnik, trema je postojala sve do trenutka dok nisam izgovorio: "Dobro veče, gledate dnevnik", posle čega je svaka nelagoda nestala. Ali i godinu dana kasnije opuštanja nema. Konstantno radim na dikciji, načinu na koji prezentujem određenu vest, na gestikulaciji i uopšte neverbalnoj komunikaciji.
Kako izgleda vaš radni dan?
- U pauzama emisija trudim se da maksimalno učestvujem u izradi dnevnika. Veoma pažljivo pratim najnovije i najvažnije vesti, prilagođavam najave za dnevnik, predlažem uredniku teme za naredne dane. U poslu sam veoma temeljan, jer sam naučio da u studiju moram da poznajem svaku vest i da budem spreman da reagujem ako se nešto iskomplikuje. U našoj redakciji uvek vlada pozitivna atmosfera, posao je na prvom mestu, a zabavu ostavljamo za pauze.
A vreme mimo posla?
- Trudim se da ga provodim sa dragim ljudima. Dan najčešće privedem kraju uz neku dobru knjigu. Kada sam preumoran, onda knjigu zamenim gitarom ili večernjom šetnjom.
Po čemu pamtite odrastanje u Pljevljima?
- Rođen sam u Beogradu, ali sam najveći deo života proveo u Pljevljima, gde mi danas žive roditelji. U Beograd sam se vratio zbog studija. Detinjstvo mi je bilo bezbrižno, čemu su umnogome doprineli roditelji koji su se trudili da nam porodica bude mirna luka. Za Pljevlja me vežu najlepše uspomene. Druženje u gradskom parku Vodice, šetnja pljevaljskim korzoom, neizostavni sladoled na trgu, a sve uvek počinje okupljanjem na pločniku ispred gimnazije.
- Dolaskom u Beograd nostalgija se pojačavala. Malo ju je ipak ublažio nedavni dolazak sestre na studije, tako da sada provodimo mnogo vremena zajedno. Za praznike i slobodne dane trudim se da otputujem u Crnu Goru, gde najviše vremena provodim u Pljevljima, a odnedavno i u Podgorici. Kada razmišljam o budućnosti, želja mi je da jednog dana sa porodicom živim u kući pored mora.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
