Dvadeset treći mart u domu čuvene glumice Vesne Čipčić najčešće se obeležava ne samo kao dan kad je rođena već i kao početak prolećne sezone u njenom bajkovitom dvorištu u srcu Beograda.
Međutim, ove godine je drugačije. Naša istaknuta dramska umetnica, umesto gostima, vrata svog doma u kojem boravi u izolaciji otvara brojnim uspomenama, ali i čestitkama koje joj od jutra stižu od najmilijih.
Nešto jače od svih nas zajedno, pandemija svetskih razmera, poremetila vam je ne samo današnji već i sve druge planove. Imate li načina da se oraspoložite?
- Lako ćemo s rođendanima. Na dan mog rođenja 1999. godine najavljeno je bombardovanje naše zemlje, koja je već sutradan zasuta bombama. Bilo je, dakle, neprijatnih čestitki i do sada. Ali ima vremena za slavlja. Važno mi je da sam zadovoljna i srećna što su moji najmiliji u mislima sa mnom. Malo li je! Naučila sam da se radujem kako velikim, tako i malim stvarima.
Kako ste prihvatili činjenicu da ne možete da napuštate svoj dom?
- Disciplinovana sam i nije mi teško da ostanem u kući. Što se mora, mora se. Pa situacija je više nego teška i onespokojavajuća. Ogromna opasnost se nadvila nad svima nama. Svi oni koji to ne uočavaju imaju veliki mentalni problem. Osnovne lekcije o životu nisu savladali.
Jeste li mogli da pretpostavite da će doći vreme kad će se pozorište gledati iz kućne fotelje?
- Predstave su se i dosad snimale da bi ostao trag pozorišta u vremenu. Ni pretpostaviti se nije moglo ovo što se danas dešava. Nažalost, kvalitet tih snimaka često je na nezavidnom nivou. To je ujedno i kritika na naš račun. Eh, da smo snimali tehnikom kojom se danas snimaju „Farme“ i „Zadruge“, gde bi nam kraj bio.
Da li vam danas mi, kao i ceo svet, delujemo kao solidarno društvo koje je nesreća ujedinila?
- Nisam sigurna da nas je ova globalna muka opametila. Strah je ovladao celim svetom. Prirodno, ali čim ova pošast prođe, biće kao pre. To se brzo zaboravlja. Zlo u svetu caruje, nažalost.
Smatrate li da priroda ume da zapreti čovečanstvu snažnije nego iko drugi?
- Prošle godine sam dobila godišnju nagradu za ekologiju iz ruku istinskog borca za očuvanje prirode Božidara Mandića i njegove Porodice bistrih potoka. Lično sam se uverila, osnivajući Ekološko društvo Divčibare, koliko i dalje ne marimo i ne čuvamo prirodu. I onda se čudimo ovim katastrofama koje nas već dugo upozoravaju. Nastavimo li tako, teško nama.
Izolacija je mogla da vas zadesi na Divčibarama ili u Istri, pošto na te destinacije često putujete?
- Malo je falilo da me ovo čudo snađe na Divčibarama. Srećna sam ipak što sam u Beogradu, gde su mi deca. To mi je najvažnije.
Gledate li redovno seriju „Tate“, u kojoj igra vaša ćerka Anja?
- Lekovito je u ova sumorna vremena pobeći u neki lepši svet, razvedriti se i nasmejati.
Koliko joj znači vaš utisak ili kritika?
- Znači joj mišljenje oca, majke i brata, budućeg reditelja.
Jesu li se slegli utisci od premijere filma „Ajvar“?
- Reakcija publike najbolje govori kakav smo film napravili. Od festivala u Australiji, na kom sam bila, do Beča, Ciriha, Tuzle i Palića pa do Niškog filmskog glumačkog festivala, film je ovenčan brojnim festivalskim nagradama. Radost koja me i dalje krepi.
Kurir.rs
Foto: Vladimir Šporčić
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
