Beogradska vajarka Maja Grčić nije samo preživela napad leoparda, već i razne druge nezgode poput opasnih padova sa stepenica i motora, trovanja... Jednom prilikom na nju se na groblju sruštio spomenik, a prebrodila je i afričke crve njunga njunga koji su uvlače pod kožu.
- Neobično je što mi se svakih godinu i po, eventualno dve dogodi nešto strašno. Kada je reč o padovima, najčešće je to bilo na stepenicama i sa motora. Prva velika opasnost po moj život dogodila se 1989. u Južnoj Africi, a reč je o napadu leoparda na safariju, ali se toga ne sećam jer sam imala dve i po godine. Odšetala sam do rupe na žici gde si bili leoprdi, a kada je mama videla, porčala je i uhvatila me, ali me je u istoj sekundi za debele frotirske pelene svojim čeljustima uhvatio i leopard. Srećom, mama me je istrgla u poslednjem trenu - priča Maja Grčić.
Jedno od najranijih sećanja ove umetnice, poznate kao Grofica, jeste bol i krv koji su usledili nakon pucanja bidea u kupatilu.
- Imala sam četiri godine, probudila sam se da idem u wc, a pošto nisam mogla da dohvatim da upalim svetlo, u mraku sam sela na bide misleći da je to šolja, a bide je pukao i do kosti mi isekao nogu. Mama se probudila pošto sam vrištala i šokirala se videvši lokvu krvi. Rana je bila jeziva, jedva su me spasili - priča Maja Grčić.Iako vodi računa i vrlo je spretna, mnogo puta je padala i lomila ili iščašivala silne kosti.
- Pre nekoliko godina sam na letovanju u Grčkoj pala sa motora. Tamo su mi stavili longetu, ali je ubrzo usledila i dodatna muka, krenula je sepsa. Pošto je rana bila unutrašnja, ispod longete za sedam dana infekcija je došla do kosti. Bila sam u takvom stanju da su hirurzi pomišljali da je najbolje rešenje amputacija stopala - priseća se Maja Grčić. Sa tog letovanja u Beograd se vratila u invalidskim kolicima, a oporavak je potrajao.
Kada je 2016. bila na sahrani brata od tetke na Zemunskom groblju, doživela je možda i najveću nezgodu do sada, spomenik je pao na nju i poklopio je čitavom dužinom.
- Držala sam žito pored jednog spomenika i u trenu se nadgrobna ploča srušila na mene. Usled tereta od nekoliko stotina kilograma, zadobila sam teške telesne povrede. Prvobitno sam stajala baš blizu groba moga brata, tek otkopane rupe, u jednom momentu sam se trgla i pomislila da je bolje da se udaljim jer sam bila pod velikim stresom. Pomerila sam se metar dalje kako ne bi upala u raku. Stala sam uz spomenik na koji se prislonila moja mama, jer su je od umora bolele noge. U trenu sam osetila kao da me nešto gura, okrenula se i spomen ploča se srušila na mene. Poklopila me je od vrata do stopala - priseća se Maja Grčić.Ističe da je osetila strašnu težinu i neopisivi bol, kolena su joj skroz ispala, a noge isekla krzava ivica kamena koja se stvorila od oštećenja, odnosno pukotine usled odvajanja od postolja. Jedina olakšavajuća okolnost je, priča ona, što je bila blizu spomenika, pa ploča padajući na nju nije mogao da postigne veliku brzinu.
- Da sam ostala da stojim pored rupe gde su spuštali mog brata od tetke, spomenik bi me tu i odgurnuo. Sedan mladića je jedva podiglo tu ploču sa mene. Spomenik je pao jer nije bio ankerisan, što je vrlo nesavesno od strane tog kamenoresca - objašnjava Maja Grčić.
Odštetu za pretrpljeni strah i naneti bol, od Zemunskog groblja nije dobila, jer to groblje ne plaća odštetu, pošto stoje natpisi upozorenja da se pazi na stare spomenike. Ne zna se gde je vlasnik, naslednik groba, nije uspela da ga nađe, čula je da se odselio u inostranstvo. Pokojnik čiji se spomenik srušio na Maju Grčić, sahranjen je 1987, baš u godini njenog rođenja. I taj oporavak je bio dug i iscrpan...
- Tri puta su me snimali na VMA jer nisu verovali da mi ništa nije bilo polomljeno. Reklu su mi da sam verovatno jedina preživela takvu nesreću. Imala sam rane, dugo sam ležala, skoro godinu dana - priseća se Maja Grčić.Kada se od toga oporavila, otišla je u Crnu Goru, gde ju je stigla druga nesreća, možda još podmuklija...
- Bila sam sa društvom u gostima kod druga koji je tamo bio u diplomatiji. Boravili smo u prirodi, planinarili, kampovali na Adi Bojani... I ja sam tamo, kao i svi, prala zube vodom iz bunara, ali je baš u mene ušao crv, čije se larve nalaze u vodi, a vrlo retko ga ima na Balkanu, obično je rasprostranjen u severnoj Africi, najviše u Maroku. Kada sam stigla na Infektivnu kliniku u Beogradu, saznala sam da je tu sa istom bakterijom završilo još dvoje naših ljudi, iz Maroka. Ti turisti su imali parazite u stomaku, a ja na nozi. Dakle, sa Ade Bojane sam se vratila sa crvom koji raste u meni. Da je taj parazit u meni, otkrila sam pošto sam imala osećaj metala u ustima, mučnine i nagon za povraćanjem - priseća se Maja Grčić. Pošto neophodan lek nije bio da se kupi u Srbiji, čekala je da joj prijateljica pošalje iz Afrike.
Kada je naša sagovornica prošle godine bila na safariju u Zanzibaru i Tanzaniji, takođe je doživela niz malera, a pojedine situacije u kojima se našla, bile su čak i komične.
- Čim sam doputovala, pohrlila sam na safari, gde mi se celo društvo smejalo, jer su životinje samo meni prilazile. Neka ptica mi je pokupila šešir, majmun mi prišao i izudarao po turu, pojurila me je šimpanza od koje sam pobegla odjurivši u džip - priča Maja Grčić. Kada joj se tokom safarija išlo u WC, društvo i vodiči su joj rekli: "Probaj da istrpiš, kakav si baksuz, nešto će te pojuriti", ali je nije mogla da izdrži...
- Džip je stao pored žbuna i kad sam čučnula, videla sam zebrinu zadnjicu. Toliko sam se uplašila da sam vrisnula, a i zebra se takođe uplašila i pobegla. Inače, zebra ume da bude agresivna, opasna, međutim, ova je srećom bila zatečena, iznenađena i uplašena koliko i ja. Nisam potrčala ka džipu, već nekom jezeru, dalje od žbunova, jer na safariju nikad ne znaš da li iz grmlja može da iskoči neka živuljka. Trčala sam ka kamenu uz jezero. Stala sam na kamen, i društvo iz džipa se smejalo i vikalo da piškim, da me niko neće videti iza kamena. Čim sam se okreula, ispred mene se ukazala glava nilskog konja, koji je ustao! Mislila sam da je to kamen, a on se sklopčao, njegovo telo u tom položaju liči na kamen. Verujem da se retko ko našao tako blizu nilskog konja. Dakle, stala sam na kamen pored njega sklupčanog, a kad se uzdigao, potrčala sam ka džipu nikad brže u životu - priča Maja Grčić.
NE PROPUSTITE
Verovali ili ne, ali kada su u povratku sa safarija svratili u jedna kafić na hladno pivo, naša sagovornica je u jednom momentu htela sa stola da uzme čašu svog pića, ali je nije bilo. Usledio je smeh prisutnih...
- Dok sam se okrenula, majmun je sa stola uzeo čašu ispred mene. Iz krošnje mi se smejao i pio moje pivo - kroz smeh priča Maja Grčić.
Raspoloženje nakon povratka iz Afrike u Beograd nije dugo trajalo. Posle dva dana počela je da je svrbi noga, blizu članka. Na koži se pojavila promena, ispupčenje nalik proširenoj veni.
- Svrbelo me je mnogo. Kada je moj drugar Bora video, odmah je opise moje promene na nozi unosio na google, ne bi li pronašao šta to može biti. Uneo je reči "izgleda kao vena svrbi" i naišao je na jeziv tekst u maniru da li verujete, misteriozne stvari, da se slediš... Naslov teksta je bio "Da li ste znali da postoji crv koji raste u čoveku". U lidu članka su pisali svi simptomi, pa mi je Bora rekao: "Grofi, u tebi raste afrički crv" - priča Maja Grčić.
To su joj dijagnostifikovali na Infektivnoj klinici u Beogradu, ali pošto leka u Srbiji nije bilo, Maja Grčić je poručila iz Severne Makedonije.
- Kada sam ispričala drugarici, našoj Srpskinji, koja u Zanzibaru živi, zida kuću, ona je posle nekoliko dana takođe dobila njunga njunga crve, ali za razliku od mene, koja sam imala svega jednog, ona je imala čak 70, po čitavom telu. Ti crni su je napali dok je radila jogu u pesku. To je tamo normalno, više to nije šokantno za mene, samo treba da paziš da ne ideš bos po pesku osim na plaži i u moru, jedino ih tamo nema, a u celom Zanzibaru je pesak. Stranci ne znaju za njunga njunga crve, a u želji da se stope sa lepotom prirode često šetaju bosi, sednu ili legnu na pod - objašnjav Maja Grčić, zvana Grofica.
Majka naše sagovornice, Branka Grčić Aćimović, slikarka, uzgred dodaje da je njenu ćerku "pre neko veče napao labud", a Maja kaže da ničim ije izazivala tu pticu.
- Sedeli smo na jednom splavu u Zemunu i od svih gostiju labud je baš mene napao. Ustvari, hteo je da napadne mog šnaucera Tigija, jer je lajao, pa je krenuo na mene jer sam branila svog psa - dodaje Maja Grčić.
kurir.rs/alo
NE PROPUSTITE
