Najnovije vesti

ŽIVOTNA PRIČA MILJKA ŽIVOJINOVIĆA: Nisu mi dali da budem pored oca dok je umirao. Ne može čovek od života da očekuje samo dobro!
Foto: Dado Đilas

posle 13 godina u Beogradu

ŽIVOTNA PRIČA MILJKA ŽIVOJINOVIĆA: Nisu mi dali da budem pored oca dok je umirao. Ne može čovek od života da očekuje samo dobro!

Pop kultura

Ponovo sam u Beogradu. Čekao sam 13 godina da se vratim, i dočekao. A i posao glumca, kojim se bavio moj otac, isto je čekanje. Snimanja nisu ni najmanje glamurozna, uglavnom se nešto čeka: da se pripremi kadar, postavi svetlo, da se obuku glumci, našminkaju... Čekanje je sastavni deo i mog života.

foto: Privatna Arhiva

Mnogi me i danas pitaju zašto nisam postao glumac. Nikad nisam imao afinitete da se bavim poslom mog oca. Mlađa sestra Jelena je to želela, ali nije primljena na akademiju. Neko sebe vidi u glumi, a ja sebe nikad nisam tu video. Bata je toliko svojom karijerom obeležio našu kinematografiju i istoriju da bi traženje tu mog sopstvenog puta, mislim, bilo pogrešno s moje strane, a i preambiciozno. Nikad nisam imao tih želja i poriva. Kod nas u porodici je tradicija da se svako dokazuje na nekom svom terenu. Ni moj sin Velimir nije krenuo u advokaturu, već je izabrao da studira elektrotehniku u Parizu.

Prva sećanja

Rano detinjstvo sam proveo u Ulici Save Kovačevića 27, koja se sada zove Mileševska i tamo je danas postavljena Batina tabla. Mi smo živeli u zajednici sa očevim roditeljima. Prvo sećanje mi je vezano za neki veliki sneg u Beogradu i smetove koji su bili visoki i dva metra. U tom stanu sam proveo prve četiri godine života. Ne zna se ko je bio duhovitiji, da li otac ili majka. Lula je bila prvak Beograda u rokenrolu. Slušala bi se uvek glasno muzika, oboje su divno pevali... Rodio sam se 31. januara 1961. godine. Ime sam dobio za vreme snimanja Batinog filma "Uzavreli grad". Otac je tada služio vojni rok u Zadru u školi za rezervne oficire, i to artiljeriju. Kada je Bata završio obuku i položio sve ispite, Veljko Bulajić ga je pozvao da tokom nastavka vojnog roka snimi i film. Tada nije bilo ultrazvuka i nije se znalo hoće li biti dečak ili devojčica, pa roditelji nisu ni imali spremno ime. Kad je Bata saznao da se rodio sin, od radosti je pocepao kapu, u skladu sa našim običajima, ali je to bio veliki prekršaj u vojsci. Naravno da su mu drugovi dali drugu kapu da ne bi odgovarao. Posle je razgovarao sa Veljkom Bulajićem i poverio mu se da razmišlja koje ime da odabere za naslednika. Veljko mu je rekao: "Moj otac se zove Miljko i ako hoćeš da bude pošten, dobar čovek i da doživi duboku starost, daj mu njegovo ime." Majka je to prihvatila, iako u našoj porodici nije bio nijedan Miljko. Video sam se pre tri godine s Bulajićem u Parizu i srdačno smo evocirali uspomene na ovu priču.

foto: Privatna Arhiva

Otac slavni glumac

Nisam išao u vrtić, i počeo sam da shvatam da mi je otac slavan kad sam krenuo u osnovnu školu. Bata u to vreme nije još igrao na televiziji, ali je već imao veliku popularnost zahvaljujući filmovima "Tri", "Skupljači perja", "Breza", "Diverzanti", "Neretva" i "Most". Napravila se fama što njega nema na TV. Godinama je čekao pravu priliku, dok se nije pojavio kod našeg kuma Dragoslava Lazića u seriji "Građani sela Luga". Čekanje se opet isplatilo. Meni se tada činilo da su i svoj drugoj deci roditelji bili poznati. Nisam imao neki poseban odnos prema tome što mi je Bata Živojinović otac. Ali s vremenom sam osetio i prednost i teret toga, a to se najviše pokazalo kad sam odrastao. Objasnio sam sebi: "Miljko, imaš jedno rame za pozitivne stvari, a drugo za negativne". Ne može čovek od života da očekuje samo dobro.

Majka je stub kuće

foto: Privatna Arhiva

Lula nam je bila sve! I za mene i za Jelenu i za Batu. Iako je sedam godina bila mlađa od oca, ona je bila glavni motor naše porodice. Bata je možda nekad i lupio šakom o sto, ali ja ne pamtim te situacije. Nikad me nije ni udario kao dete. Majka nas je vaspitavala, a često bi umela da kaže: "Kad dođe otac, videćete!" Ili: "Kazaću mu..." Bata je za nas bio vrhovni autoritet, ali se ne sećam da je to ikad iskoristio. Pamtim ga kao nežnog oca.

Sportista

Igrao sam fudbal u omladinskom timu Crvene zvezde, a po završetku juniorske karijere napustio sam sport. Moja generacija je bila veoma talentovana i ja tu nisam mogao da prođem u prvi tim. U Zvezdi su tada igrali braća Boško i Milko Đurovski, Žarko Đurović, Slavko Radovanović, Bojan Krkić, Miloš Drizić, Goračinov, Radić, Čakalič, kapiten je bio Jelić... Shvatio sam da neću dobiti ugovor sa Zvezdom. Jedino je Boško, koji je bio moj cimer na pripremama, odmah ušao u prvi tim. Tu sam video svoje granice. Treba biti realan. Sport je nešto najlepše za mladog čoveka.

foto: Privatna Arhiva

Završio sam Jedanaestu gimnaziju, koja je danas Sportska gimnazija. Iako su još tada imali razumevanje za profesionalne sportiste, važila je za strogu školu. Sa mnom su išli Miloš Drizić, Milenko Savović, Gile iz Električnog orgazma, Laki pingvini, od devojaka Vesna Mandić, danas vlasnica agencije Fabrika, a kasnije gimnastičarka Milena Reljin i mnogi drugi sportisti. Bio sam prirodni smer i planirao sam da studiram elektrotehniku. ETF je završio moj ujak, a danas to studira moj sin. Pred sam upis na fakultet, Bata me je jedne večeri pitao: "Šta će ti ta elektrotehnika?" Sa 18 godina malo ljudi može sebe da definiše. Celu noć smo proveli u razgovoru. Razmatrali smo, pre svega, šta ne bih želeo da studiram i koje su mogućnosti nakon studiranja. Metodom dedukcije došli smo do prava i ekonomije. Meni se pravo učinilo konkretnijim. Nakon što sam u januaru položio prva tri ispita, shvatio sam da želim da postanem advokat.

Radio sam od 16. godine

U porodici smo imali veliku slobodu i podršku. Ljudima se čini da deca glumaca žive raskošno, ali, zapravo, naša porodica je imala isti standard kao i većina ljudi u Jugoslaviji. Često je to bilo nedovoljno za naše mladalačke želje. Želeo sam da imam svoj džeparac nezavisno od roditelja. Sećam se da sam već sa 16 godina u Novom Sadu bušio pesak sa geodetima kod Beogradskog keja. Na fakultetu sam se honorarno zaposlio kao kurir u Večernjim novostima. Moj posao je bio da u noćnoj smeni nosim tekstove i materijale od preloma do štamparije. Nije bilo računara, pa se sve radilo ručno. Upoznao sam tada legende novinarstva i za novinare, generalno, mislim da su jedni od najkreativnijih ljudi. Boemi, radoznali i široki ljudi, koji su me u početku gledali sumnjičavo. Govorili su: "Došao je tatin sin, a sad ćemo da vidimo da li je zaista došao i da radi." Ostao sam tri godine i stekao osnove radne etike za ceo život. Na četvrtoj godini fakulteta sam otišao u vojsku i dao sam čak sedam ispita. Vojsku sam služio u Gornjem Milanovcu. Iz moje čete je kasnije postalo čak osam advokata. Nosim veoma lepe uspomene iz tog perioda.

foto: Dado Đilas

Prvi rikorder 

U Beogradu se tih godina društveni život mladih svodio na kućne žurke, a za to je bilo potrebno dobro ozvučenje. Od prvih zarađenih para kupio sam video-rikorder i muzičku liniju. Počeo sam kao pripravnik kod barda advokature Save Anđelkovića i biću mu zauvek zahvalan. Kod njega sam naučio sve o našem poslu: od oblačenja, prijema stranaka, pisanja podnesaka, do nastupa na sudu. Proveo sam kod njega godinu i po dana, a kasnije sam otvorio i svoju kancelariju. Celog života sam bio advokat od karijere. O suđenjima i, uopšte, našem poslu mogao bih da napišem knjigu. Lepota tog poziva je u dinamičnosti i intelektualnim izazovima sa kojima se susrećete svakog dana. Svaki slučaj je drugačiji i iziskuje konstantnu kreativnost. Prvi postulat našeg poziva je biti hrabar. Na kraju, veći deo karijere sam proveo u privrednom pravu. Kroz moju kancelariju prošli su mnogi pripravnici, napravili su odlične karijere, što smatram delom i svojim uspehom.

Savetnik ocu

Bata me je vrlo rano prihvatio kao zrelog čoveka. Imao sam manje od 18 godina kada smo počeli otvoreno da razgovaramo o svim važnim životnim temama. Nikad nije krio kada naša finansijska situacija ne bi bila dobra. Biti slobodan umetnik je veliki rizik. U pozorištu znate da imate platu svakog meseca, a na filmu zavisite od drugih koji vas biraju. Honorar zavisi od toga da li je uloga glavna ili epizodna.

Valter brani Sarajevo

Od malih nogu otac nas je vodio na snimanja. Imao sam samo osam meseci kad sam prvi put bio na snimanju filma "Krst Rakoc", reditelja Žike Ristića. To je jedna od prvih Batinih glavnih uloga. Vremenom sam shvatio koliko je zahtevan njegov posao i da to nije samo glamur, koji publika uglavnom uočava. Glamurozni su festivali, premijeri i intervjui za novine... Ali tek na snimanjima smo shvatali svu težinu njegovog poziva. Možda nas je zato i vodio sa sobom. Nekako mog oca svi pamte po ulozi u filmu "Valter brani Sarajevo". Imao sam priliku da u dva navrata budem sa njim u Kini, 2000. i 2005. godine. Lično sam se uverio koliko je tamo popularan i koliko ga vole i cene. Siguran sam da je veliki razlog tome i način na koji je otac održavao to prijateljstvo i poštovanje sa velikim kineskim narodom tokom proteklih 40 godina.

Veliko prijateljstvo

Najbolji Batin prijatelj bio je Boris Dvornik. Kad sam bio prinuđen da odem iz Srbije, otišao sam pravo u Split kod Borisa. On i supruga Dijana su me primili s velikom radošću i ljubavlju. Tog dana javili smo se Bati tek oko ponoći. Iako je imao tešku operaciju srca, želeli smo da ga čujemo. Boris je planirao da dođe u Beograd i Novi Sad i da se ponovo sretnu. Međutim, umro je 24. marta sledeće godine. Nažalost, do susreta nikad nije došlo.

Za svađu između moga oca i Borisa "krivo je more", kako kaže pesma. Otac je početkom raspada Jugoslavije održao jedan govor u Skupštini, gde je rekao da Srbija mora da zaštiti Srbe van Srbije i, ako bude potrebno, da bi trebalo da ratuje kao što to rade Amerikanci i na tuđoj teritoriji. Naravno, da je to bila velika greška i da to nije trebalo tako reći! Posle nekoliko dana Boris mu se javnim pismom obratio preko Dnevnika HTV. Upitao je oca kako je to smeo da kaže javno i rekao: "Zar će tvoj Miljko da puca na mog Dejana i Dina?" Bata se loše osećao zbog toga. Umesto da se pruži ruka pomirenja, ulje na vatru je ubrzo dolio još jedan očev intervju. Prekinuto je veliko prijateljstvo. Desetak godina kasnije kad je Boris bio u Crnoj Gori, javio se ocu i tada su prvi put razgovarali nakon dugog perioda. Zvanično su se pomirili na televiziji. Kad je otac imao infarkt, napravljen je video-link između Splita i Beograda, tokom kojeg su u veoma emotivnom razgovoru oprostili jedan drugom. Prekinuto prijateljstvo je nastavljeno i redovno su komunicirali do kraja Borisovog života.

foto: Privatna Arhiva

Kako je sve počelo

Boris Dvornik i Bata se znaju još iz srednjoškolskih dana, iz Novog Sada. Bili su veoma slični po karakteru. Rodilo se jedno čvrsto prijateljstvo, a za vreme snimanja filma "Bitka na Neretvi" živeli su 18 meseci zajedno u sobi sa Sergejom Bondarčukom. Bata je obožavao Olivera Dragojevića i pesmu "Moj galebe", pravi naziv je "Galeb i ja". Boris je bio s Oliverom veliki prijatelj. Jelena i ja smo išli u nižu muzičku školu. Kada god je Boris dolazio u Beograd, zajedno bismo svirali na klaviru i pevali te hitove kod nas u kući.

Dva braka

Prvi put sam se zaljubio još kao dečak u osnovnoj školi. Prvu ozbiljnu devojku imao sam u gimnaziji. Dva puta sam se ženio. S prvom suprugom Beom i danas imam sjajne odnose, a upoznali smo se na skijanju u Bovecu. Proveli smo divnih 20 godina i dobili dvoje dece, Dinu i Velimira. Pred razvod tog braka dobio sam i ćerku Milenu, koja sada ima 15 godina i upisala je srednju školu. I nju je Bata jako voleo i održavali su kontakt. Međutim, ja nisam mogao da budem sa njima.

foto: Privatna Arhiva

Ćerke se danas druže u Beogradu, a Velimir je sa mnom u Parizu. Studije mu traju još dve godine. Dina se rodila u Parizu i prisustvovao sam porođaju, a Velimir i Milena u Beogradu. Velika je radost kada deca dođu u vaš život. Bata je dobio ime po svom dedi, a on bi Velimira često u šali zvao Vilijam Treći. Sada se i sin šali na taj račun i spreman je da se ta tradicija nastavi. Dina je završila Sorbonu u Parizu, a zahvaljujući stipendijama, Monterej Bej u Kaliforniji i Eseks pored Londona. Nakon svega, odlučila je da se vrati u Srbiju, gde danas živi i radi.

foto: Aleksandar Jovanović

Najteži dani

Moja situacije je specifična. Naravno da smo svi smrtni i da živimo sa svešću da će jednog dana preminuti i naši roditelji, ali me je njihov odlazak jako pogodio. Žao mi je što ranije nisam došao u Srbiju, iako sam imao pravo, jer neki ljudi to nisu želeli da dopuste. Mogao sam bar dve poslednje godine života da budem sa ocem. To je rana koju ću večno nositi u sebi. Posebno mi je teško što nisam bio na njegovoj sahrani, što je osnovno hrišćansko pravo svakog čoveka. Srećom, nadležni su mi omogućili da dođem u svoju zemlju i da dođem bar na majčinu sahranu.

Majka je bila energična, temperamentna, impulsivna, ali istovremeno i nežna, emotivna i krhka na ženski način. Nikad se nije stidela da pokaže svoje emocije. Naučila nas je da nije sramota biti ekstrovertan, naprotiv, to je smatrala vrhuncem iskrenosti.

foto: Dado Đilas

Sa ocem sam imao, u različitim periodima života, nekoliko suštinskih razgovora koje ću pamtiti dok sam živ. Malo ljudi zna koliko je on bio lakonski mudar i kolika je bila privilegija imati roditelje kao što su bili Bata i Lula. Danas, zbog poznatih okolnosti u vezi s virusom, sestra ne može da dođe u Srbiju. Dobili smo sve potrebne dozvole i jedva čekamo da se organizuje prenos očevog tela u Koraćicu pored majke, i da njih dvoje opet budu zajedno. Ovog puta za večnost.

Roditelji su mi ostavili u amanet da budem dobar čovek, što su me celog života i učili. Čekao sam 13 godina da ponovo prošetam Beogradom, koji se toliko izgradio da ga ponovo upoznajem. Sve je ovo novo za mene. Ovih dana se odlučuje i o nastavku moje advokatske karijere u Beogradu, koja je surovo prekinuta.

Anegdota Modrice iz "Bitke na Neretvi"

Kao dete, na snimanjima su me često čuvale očeve kolege Tori Janković i Boris Dvornik. Boris me je pazio tokom snimanja "Bitke na Neretvi". Imao sam šest godina. Sećam se da me je pustio da se igram i da sam pao u prazan bazen u Jablanici. Kada su me videli Bata i Lula onako svog ugruvanog, Boris je samo slegnuo ramenima.

Scene sa snimanja Krivi prst Borisa Dvornika

Ovo malo ljudi zna, Boris je imao mali prst savijen i nikako nije mogao da ga ispravi. Evo otkud mu to. Na snimanju jednog filma, sad ne mogu da se setim kog, otac i Boris su popili malo više. Voleli su da popiju. Bata je u jednom trenutku bacio uvis čašu i rukom je presekao. Boris je onda uzeo i bacio bokal uvis, a kako je on imao deblje staklo, jednostavno ga je isekao i povredio taj mali prst. I ostao mu je kriv.

Kurir, Ljubomir Radanov, foto: Dado ĐILAS  

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...